С ПЕСНИКОМ ВЕРОЉУБОМ ВУКАШИНОВИЋЕМ, НА ТРЕНУТАК

Сремски Карловци - Нови Сад, 25. октобар 2022.

СУСРЕТ НА САЈМУ КЊИГА У БЕОГРАДУ

Данас смо били на 65. Сајму књига у Београду. То је манифестација која је у претходне две године нестала из наших живота, Прошле године објавио сам текст о томе како је неодржавање Сајма књига, поред одржаних Егзита у Новом Саду и  Фестивала трубе у Гучи, био велики промашај, то јест грешка захваљујући издавачима који нису хтели да излажу. Јавили су ми се тада челни људи Београдског сајма и захвалили на тексту.

Но, ове године Сајам књига кренуо  је сасвим лепо, и то је прилика да сретнете драге пријатеље из књижевног живота. Међутим, требало би имати у виду да на Сајму књига издавачи излажу дела из разноврсних области, из историје, психологије, социологије, филозофије, антропологије, астрономије, медицине, религије, археологије, физике, хемије, ботанике, технике, нових медија, спорта, војске, права, економије, политикологије и других наука и дисциплина. Дакле, није све белетристика, књижевност и поезија, како се обично мојим драгим колегама и мени у радости доласка на Сајам књига чини. 

Но, ипак, песнички сусрети западну за око и случајним пролазницима из тих других дисциплина, који су направили ову фотографију. Верољуб Вукашиновић и ја случајно смо се срели данас и намах похитали један другоме да дарујемо с лепим посветама своје књиге; он мени Летицу, ја њему  Сремскокарловачке терцине.  Договорисмо се да обновимо сарадњу Јефимијиних дана и Бранковога кола. И, тај тренутак је, рекох, забележен небелетристичком руком, ми песници бисмо казали - за вечност.

                                                                                                                                                                                                                                                                                              Н. Грујичић

Верољуб Вукашиновић

ДИСТИСИ ПРИ ЈУТАРЊОЈ МОЛИТВИ

Читавог јутра упијам ћутке

недељна звона и глас гугутке,

сенку и светлост, хлорофил, свилу,

нит паучине, мачку у крилу,

парадајз, першун, паприку, лозу,

ех, још да имам овцу ил` козу!

Упијам цветног пелуда оспе,

и мирис липе, словенске госпе,

бумбара, пчелу, лептира, осу,

све што ми рука Господња просу,

бубицу сваку, и све што мили,

сви су ми јутрос драги и мили.

Господе, стави над Твоју црту

све ближње моје у овом врту,

и све што хода, плива и лети

спаси, и мене грешног се сети.

         (Из књиге "Летица", Православна реч, Нови Сад, 2022)

        Ненад Грујичић

ПЛАТАН У ПОРТИ ДОЊЕ

ЦРКВЕ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ,

СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА

Када душа милост тражи, према Доњој цркви кренем,

годинама нисам знао које тајне она крије,

из даљине кад угледам, целим бићем се покренем.

Хвала, душо, што си светлост која моје кости мије,

и што сенку јоште имам док корачам према порти,

ту ме чека бели платан што од света овог није,

три столећа он проноси, струји живот у аорти,

надљудско се знање крије у том стаблу непомичном,

а гране се шире к небу које нашу смртност мотри

да умрви мало звезда у трајање страубично.

Платан многом сведок био, многе часе саслужио:

ту је Петар Први Његош рукоположен званично,

митрополит черногорски, светима се придружио.

Обухватам моћно стабло, приљубим се малим телом,

ширим руке – али кратке, но душу сам сву пружио

да је чисти и припрема невидљивим својим велом,

е да бих се просветлио и Господу представио.

Благи ветар почешља ме и помази питателно,

платан с беле своје коре очима се отворио,

и уста се указаше, проговори старац-дрво:

Добро дош’о, сине земни, један нас је Бог створио,

наше душе стреме к њему, ал’ се овде чисте прво.

      (Из књиге "Сремскокарловачке терцине", Бранково коло, Сремски Карловци, 2020)