ДВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ ГЛУМИЦА НА 51. БРАНКОВОМ КОЛУ

Сремски Карловци – Нови Сад, 14. октобар 2022.

ИСКУСТВО И МЛАДОСТ ВЕСНЕ ЧИПЧИЋ И ДАНИЦЕ ПЕТРОВИЋ

Генерације у уметности, и животу, долазе једна за другом и преносе искуство и знање. Верујте искусном (Credite experto),рекао je првопојац римске поезије пре два миленијума.  У глуми то је нарочито пожељно, и важно, и на први поглед, лако изводљиво. Међутим, ту мора постојати онај чувени дар за дар, способност уочавања и брзог разумевања оригиналних момената и вредности, које претходне генерације носе у себи. А, потом надоградња (ако постоји снага за то са талентом за таленат) сопствених елемената и „дивних чуда“ стварања.

На Бранковом колу млади уметници, песници, глумци, музичари и сликари, и не само они – филозофи и духовници, водитељи и модератори, и други, имају ретку прилику (привилегију) да уче, да кроте своју уображеност и стреме ка равнотежи са околним светом. Способност неговања сопствене мере у свему један је од кључних адута за младог уметника и човека. Уз дело и савете, притом,  остварених људи, ствара се предиспозиција за активирање урођених врлина и способности у миру, пре свега, са самим собом.  

Млад човек развија се као стваралац ценећи традицију и поштујући истакнуте личности. Потребно је да поседује амбицију која ће бити поткована свешћу о срећним тренуцима конкретног успеха на почетку каријере. Подразумевати срећне околности и мислити да ће се оне учестало понављати, представља један од облика неискуства и наивности. „Мудрости, неискусно свићу зоре“, певао је Миљковић.

Међутим, „не знамо да смо млади кад смо млади“ ( Дучић). Младости и њеној лудости саобразно је „стање које подсећа на пијанство“ (Аристотел), па се догађа да „прохујало с вихором“ наступи пре тзв. средњих година и све оде неким другим животним путем далеко од планираног, од уметности и развијања сопственог талента. Отуда, редак је и потребан дар са способношћу да се чује старији, искуснији, да се његова искуства преточе у сопствене формуле и резултате. Такав је живот на свим пољима, Толстој каже: „Ништа није потребно младићу као дружење с паметним женама.“

На свечаном отварању 51. Бранковог кола наступила је Весна Чипчић, вишедеценијска сарадница Бранковога кола, искрени пријатељ и сарадник на кога се може рачунати у сваком тренутку. Она је и добитник „Велике повеље Бранковога кола“ (2015), а ове године је имала несвакидашњу прилику да истог имена високу награду свечано уручи, у име Бранковога кола, својој старијој, такође славној глумици и сарадници Бранковога кола од његовога оснутка.

Весна Чипчић желела је да говори поему „Кикинда“ Мирослава Антића на Свечаном отварању 51. Бранковог кола. Кад глумац пожели нешто да говори у тако важној прилици, то се не одбија, напротив, то је срећан тренутак за домаћина и прилика да свечани програм врхуни предложеном уметничком тачком. И, то се догодило, Весна је дала целу себе, у размаку од пируете завичајне ласте до широких распона орлових крила, показала зашто успешно траје у времену и простору.  Интерпретирала је ову снажну поему и узбудила публику, аплаузи су били „на бис“, за памћење, аплаузи за живот поезије и у славу правих песника. Карловачка гимназија звонила је одушевљењем за поезију великог песника кога Бранково не заборавља.

На првом Бранковом колу, пре пола века, Мирослав Антић имао је пресудну улогу у остваривању идеје да у Сремским карловцима крене једна чиста песничко-културна манифестација која ће бити лишена панађурске анималности. У листу „Дневник“, Антић је покренуо и уредио заредом четири, из дана у дан (22, 23, 24. и 25. септембар 1972.), на по четири стране сваки, подлистак-додатак „Бранково коло“. Из тог драгоценог додатка видимо прве и у танчине представљене у заносу стазе, програме и лепоте Бранковога кола на самом почетку.

У подлистку „Бранково коло“, број 1, Мирослав Антић пушта на првој страни уводни текст „Месец дана младих“ Драгана Павловића који каже да „неће бити шатри и разбијених чаша“, и кличе: „Ето – почиње! Бранкови Карловци отворили су своје двери и капије. Врата својих соба, башти, дворишта, подрума... И биће тај градић престоница света – уметнички велеград, метропола љубави и поезије.“ Поред мноштва прилога, на првој страни подлистка, затим, штампана је и песма „Ведрина“ Бранка Ћопића, посвећена Бранку Радичевићу, која почиње стиховима: „Ведрином твојом, Бранко, сијају наши дани,/ свака је слободна рука и ником није тијесно,/ ево се јатимо бурно, ђачки, на свакој страни/ у коло обијесно.“ Мика је желео већ на првом Бранковом колу са споји два Бранка, екавског и ијекавског, које је по годинама рођења раздавајо цео век.

У подлистку „Бранково коло“ број 2, пре пола столећа, налази се уводни текст Мирослава Антића под насловом „Алеја младих“: „Постоји леп предлог да новооснована Колонија ликовних уметника из Сремских Карловаца позове у госте југословенске вајаре и да ти вајари, гостујући у Бранковом граду, израде бисту по једног песника из историје југословенске књижевности. Попрсја би била постављена дуж пута који води на Стражилово па би се тако од Карловаца до Бранковога гроба пролазило поред великана  које чине најбоље у култури свих наших народа.“

Ову идеју је заговарао и вајар Јован Солдатовић, а преузели смо је и ми у Бранковом колу, са извесним корекцијама. Наиме, предложили смо Европској престоници културе да у време њеног трајања у нашем поднебљу буде подигнута Алеја песника, где би се нашли велики песници европских језика. А друга идеја, с обзиром на канонизовану синтагме „стражиловска линија певања“ у српској поезији, да буду подигнуте бисте наших песника који исходе из Бранкове ауре, све до новијих времена. Овде би требало додати једну реченицу славнога Сремца Борислава Михајловића Михиза: „У овој земљи нико не зна да Коло у Бранковом  Ђачком растанку није југословенско, већ српско.“

Необичан је, боље рећи, поразан данас однос Новог Сада према Мирославу Антићу у години када град слови за Европску престоницу културе. У последње две године нису одржани „Антићеви дани“ у Новом Саду, чак нису ни уручене награде с његовим именом. Песникињи Јелени Ленголд пре два лета била је додељена награда „Мирослав Антић“ од стране стручног жирија, али Организациони одбор манифестације није признао ту одлуку.   

На Свечаном отварању 51. Бранковог кола у првом реду левог крила прелепе сале поред мене седели су Мира Бањац, Братислав Милановић, његова супруга Верица и Даница Петровић, млада глумица. За публику није било довољно места, па су многи стајали, и тако аплаудирали, као што су дословно сви устали и дуго, радосно загревали дланове у част Мире Бањац поводом управо свечано јој уручене „Велике повеље Бранковога кола“ за „надахнути допринос лепоти поезије, стваралачку радост и љубав према песницима и људима на трагу божанског дара Бранка Радичевића“.

Млада драмска уметница Даница Петровић, која већ неколико година успешно сарађује са Бранковим колом, нова генерација дакле, пренела ми је да је с великим  узбуђењем гледала и слушала (целим бићем учествовала) Антићеву „Кикинду“ у несвакидашњој интерпретацији Весне Чипчић. Било је у том чуду и трену у Карловачкој гимназији и Весниног детињства и школовања у Кикинди, и фанатазмагоричних замајаца уметности из младости, који су је водили и усмеравали кроз живот.

А било је ту и глумачких вештина стечених кроз богату и јединствену каријеру. Била је то дакле прилика за Даницу Петровић (и друге), да учи. Концентрисана на привилегију коју јој и овога пута даје Бранково коло, рекла је да је много тога на епифанијски свеж начин уочила по први пут код Весне Чипчић. Можда је то зато с обзиром да је Весна говорила песму из "свог сокака", из свога кикиндског завичаја. Није ли то крупан детаљ који никако не би требало испустити, Даница је родом из Крушевца. По ономе што је после наступа Весне Чипчић рекла млада драмска уметница, нема сумње да је померила ка горњој црти праг свога искуства и поглед на уметност, то јест надоградила оне нивое свести и креативних рефлекса, који ће јој помоћи у даљњој глумачкој каријери, поготово при интерпретацији врхунске поезије.

Код глумаца постоји такозвано поткрадање, то јест креативно преузимање „ситница“ и делова туђе вештине из савршено изведеног дела. То „поткрадање“ има свој смисао и није пежоративног карактера, већ представља степенице у градацији уметничког чина и развоја. Наравно, млад уметник мора пазити и осетити докле може да се диви узору, јер ту постоји могућност губљења сопственог Ја од прејаког утицаја, опасност да постане епигон ако раширеног гарда према обожаваном уметнику не остави места за самога себе.  

Даровити уметници понекад здраво поткрадају и сами себе, и тако се развијају, то јест играју на сцени врлине и мане, покрете и фигуре, тикове и гестове својих ближњих и најближих, пријатеља и комшија, случајних пролазника и судбина. Да бисмо до краја то разумели и усвојили, завршићемо овај текст сентенцом Иве Андрића: „ Својим стварањем сваки уметник на неки начин и у извесној мери поткрада живот.“

                                                                                                                                                  Ненад Грујичић

             На фотоградији: Весна Чипчић и Даница Петровић после Свечаног отварања 51. Бранковог кола, у Карловачкој гимназији, 9. септембра 2022.

Мирослав Антић

КИКИНДА

Велико банатско коло

                 (Део)

I

Под Кикиндом зелени се травa...

Ту ми спава одваљена глава,

обешена, па сабљом кошена,

у пешкиру ко колач ношена...

Из ровитог мозга штрика коло

око цркве

столећа од зла и злата.

Одјахало небо као ајгир

пô Баната,

па кида и гризе гриву иза врата.

А из блата,

са севера,

у гаћама ветар тера белог бога

паорскога.

II

Кажу људи, а каже и време

пргава нам и памет и семе.

Кад нас садиш – у земљу нас садиш

а из звезда мораш да нас вадиш.

Сви ми што смо низ Галацку текли,

никад клекли и никад утекли.

На ражњу нас ко јагањце пекли.

На кришке нас као лебац секли.

Свима у брк што имамо рекли.

Свет прорекли. Себе недорекли.

III

Нека звоне златни сеферини.

Ми смо неки и луди и финн.

Прво мало убодем те брицом,

Онда кажем:

молим те, извини.

На северу кукурузе беру.

Главе беру.

На небо се деру.

Кад се боре, ту се вечност оре.

А кад горе, почну одозгоре.

А кад ћуте, пази: опет муте.

А кад моле, отму одоздоле.

А кад љубе, поломе ти зубе.

А кад воле, уста те заболе.

А кад шапну, о душу ти запну.

                Из "Антологије српске поезије 1847-2000." Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012, 2013.