ПЕСНИЦИ БРАНКОВОГА КОЛА: ФАРКАЖДИНСКИ ВИТЕЗ

ПРЕОБРАЖАЈИ ПЕРИЦЕ МАРКОВА

"Блиц недеље", 9. октобар 2022.

Пише: Ненад Грујичић

Постоје песници који живе изван такозваних културних центара, песници што не учествују у надгорњавању сујетних писаца, полуталената и бирократа,  песници који не пате од зависти и тзв. славе. Довољан им је ћепенак на лакат, малени ћошак у сокаку где живе.  Одатле кроз годишња доба, у свакоме дану,  виде смисао и лепоту, сваком свом уранку дају снагу новог доласка на свет и – допиру до звезда.

То су, дакле,  песници које живот завеје у локални бескрај завичаја, ту се ожене и створе породицу, или пак ништа од тога, али ту целога века пишу, боље рећи певају на матерњем језику где се у епифанијској тајни гнезди судбински стих.  

Даље, то су песници који не воде институције и не уче студенти  књижевности на факултетима,  не уређују едиције и туђе књиге, већ раде неке обичне послове, јаке, животне послове што надахњују и воде до порођаја добре песме. Тако је,  на пример, Перица Марков десет година месио нарамке теста већ од зоре у зрењанинским пекарама. А онда – „три сам дана/ бацао овчије и кравље и коњско ђубре/ и козије ђубре звано прпош/ по виноградима“, пева Марков и мири се са таквим уживанцијама на овом свету (пекар, лимар, помоћни грађевински и физички радник за све, конобар, поштар, обрачунски радник), сада ради као домар.

Чудовити су то песници, јуродиве снаге и судбине, одболованог животног грча и трпељиве душе. Но, они су власници големе радости кад таленат почне у неко доба да џара по матерњем језику и тражи златну реч (труле отпадају као суво блато са чизама у трку).

То су прави, правцати, они од челика, а у трошном телу, као сви ми, у земној попудбини, песници са мрежом бора на лицу, са крупним свемогућим очима, разрогаченим зеницама што све виде и бележе најпре ситнице као чуда без којих не може да дише права поезија у времену. Моје искуство каже –  што су призори и слике из живота наоко ситнији и безначајнији, то је поезија крупнија, већа. Дакле, у поезији – што даље од великих речи и изјава, од гломазне апстракције и митингашког језика,  од идеологије и политике.

Од својих младалачких песничких дана, Банаћанин Перица Марков (1958) позиван је на Бранково коло или, пак, долазио волшебним стазама и богазама из свога Фаркаждина.  Увек је био и остао драг и јединствен гост,  чудовит, изабран и обележен небеским муњама што прже по тлу и уоколо.  С њим је почесто из Зрењанина долазио и боем Иван Даников, талентовани и вредни, окати и лепи песник који је рано напустио овај свет.

Као ранији добитник награде „Стражилово“  и аутор  у Бранковом колу објављене књиге „Песмице“, Перица Марков наступио је и ове године, на 51. Бранковом колу, управо на Стражилову, и то поред оба Радичевићева споменика, оног старог пирамидалног, подигнутог 1885. године, два лета после чувеног преноса Бранкових земних остатака из Беча на Стражилово, и овог  новијег, подигнутог 1974. године, поводом 150. годишњице Бранковог рођења.

Марковљева поезија и начин на који је он интерпретира увек су изазивали јаку пажњу и стварали разлику у доживљају код публике. Он говори врло гласно и јасно, проживљено, са покретима руку и тела, са оним бећарски нахереним  и паорски украшеним банатским сугласницима  „ш“ и „ж“.

То је Перица показао и неки дан, а по завршетку 51. Бранковог кола,  у Архиву Војводине у Новом Саду, на промоцији двеју својих, свеже штампаних књига у Банатском културном центру“. Спиритус мовенс БКЦ, Радован Влаховић, рекао ми је пре неку годину на Салону књига у Новом Саду да сам и ја Банаћанин, и да ме тако рачунају у будућим књижевним пројектима.

Да, збиља – рођен сам у Банату, у Панчеву, ту боравио кратко, свега три месеца с родитљима који су се селили више пута по Банату и Бачкој, и скрасили у Шајкашу, где су направили кућу, па након пет година продали у мојој шестој и вратили се у завичај, под Козару, у Приједор. А на Сајму књига у Београду, пре петнаестак година, рече ми Модраг Матицки да сам ушао у монографију Панчева и да су уз текст и фотопортрет мој ставили. Тако да сам као Банаћанин „запечатио“ своју судбину, побратим сам Перице Маркова.

У Архиву Војводине уведена је лепа и несвакидашња пракса да се из недеље у недељу промовишу песничке књиге и наступају живи песници.  А промовисани називи Перичиних нових  књига: „Огњиште“ и „Пис“. Прву је брусио, каже, двадесет две године. Како је одмицала промоција, Перица је све више постајао свој, онај фаркажински витез-боем на сањаном ату што у млазном трку замиче кроз пусте јесење атаре и пегазовски узлеће ка хоризонту, па се онда на сличан начин врати и закопа на месту. Тад вилен коњиц фркне неколико пута и заструже љутим копитама по равници.

На прескоке кроз време, Марков је објавио петнаест песничких књига. Међутим, за разлику од неких својих врсника који штампају књиге са украсним хрбатима и дебелим корицама у златотиску, Перичине збирке су невелике обимом, махом белкастих, танких и трошних корица (скоро да нису од картона) између којих, међутим, сија одлична поезија.

Перица Марков  дуго није објавио нову књигу, боље рећи годинама је био занемарио свој рад на књижевној „тактици“, што би рекли садукеји,  „стратешки“ запустио планове. Ухватио га голи живот са својим замајцима.  Поверио ми се пре две године да има тринаест завршених песничких рукописа спремних за штампање. Ове свеже објављене књиге одвадиле су сада две бунарске кофе лековите воде из добоког хабитуса Марковљевог дара.

Књиге поезије, „Огњиште“ и „Пис“, поетички су различите, али из препознатљивог Перичиног зденца. Огњиште као симбол породичне топлине,  неугаслог живота и љубави, тачка сакралне силе око које се окупљају и духови предака. У књизи „Пис“, пак, визуелно постављајући песме уског тела у два реда, песник тежи ка мањку говора, ка једносложним речима (сан, студ, жуд, срп, со, врт, крв) које садрже имплозивну моћ, стреме ка праску значења. Но, у другом делу књиге избија тросложна реч „нишчина“ (празнина, ништавило) која добија псалмично-молитвени аспект у учесталом свом понављању.

Марков је песник разноврсних тематско-мотивских светова са акцентом на банатском миљеу,  животној и лексичкој красоти тога простора. На једном од суседних нам језика, реч „банат“  значи –  туга, али бих рекао да у случају овога песника то је јака сета, то јест панонска меланхолија као покретач особеног песничког процеса што доводи до рађања песме.
У раној фази свога песниковања, Марков је примењивао боемску матрицу у приступу поезији, понашању и облику живота, међутим сада је његов приступ другачији, са више систематичности и пажње према сопственом хабитусу.  У младости обавезан је био црни шешир који му је таквом, пунокрвном и распусном,  давао боемску амблематичност, понекад  знао и спасти с главе у креативним делиријумима.

Било је у том шеширу нешто од банаћанске луде, јакшићевске главе (одавно Перици припада награда тога имена), па му је приличило да се гизда с клобуком на глави кроз сурови живот, за разлику од песника– фарисеја којима шешир никако не стоји, џаба им и црвени тепих док с политичарима под руку улазе на свечано отаварање позоришних и филмских фестивала.

Перица Марков не скрива да су на њега у младости поетички највећи утицај имали узори у Зрењанину, Вујица Решин Туцић и Војислав Деспотов, да су му били одскочна даска у песнички свет и снажан загрљај са језичким ковитлацима. Зрењанин је и данас амбијент значајних савремених песника и писаца: Драгица Стојановић,  те отац и син, Радивој Шајтинац и Угљеша Шајтинац, и други. А тридесет километара од Зрењанина, у Сутјесци код Сечња,  да не заборавимо, живи и ствара врсни прозни писац Слободан Мандић. Из Зрењанина је и Јовица Аћин, и Илена Урсу, која је у том граду десет година живела с Миланом Ненадићем, аутором антологијске песме-поеме „Зрењанинске ноћи“. Својим присуством, овај град је на посебан начин, пре свих, обележио непоновљиви Тодор Манојловић.
У усклику стваралачке слободе кроз време, надахнуто рударећи за речима у матерњој мелодији најдражег му Баната, Перица Марков се ослободио раних поетичких утицаја и лакокрило дошао до аутентичних песничких открића. Он ствара и нове речи где на махове и у честицама подсећа на Кодера и Лазу, али и даље остаје у свojoj, ововременој аури. Марков бди над сваком речју, не испушта док је не углача и не повеже (увеже) у природни песнички ланац са другим лексемама.

Има нешто суматраистичко у новим књигама Перице Маркова, нешто што је поетички  заметнуо његов славни Банаћанин, Милош Црњански. Почев од фаркаждинских дудова и облака, Марков шири концентричне кругове својих песничких визија и путева,  и захвата не само Црну Гору и њен камен, већ се шири све до Анда и „страшне џунгле Амазоније“. У песми „Предавање у природи“, Марков каже:  „У Андима јаја пију жива./ А возови пролазе кроз тунел и пчеле зује свуда наоколо/ дају саће, мед и восак;/ и не уједају човека.“

Иво Андрић је рекао да је за књигу најгоре да има писца у животу. То значи да писац може својим физичким присусутвом да квари јавну позицију сопствене књиге и углед. Како? Ако је –  алкохоличар или наркоман, ако је продао душу дневној политици, ако има компликовану нарав и комплексе, поседује завист и мржњу, нечисту душу – џаба му књига за живота.

Међутим, постоје преображаји писаца за живота, и ако им Бог подари добро здравље и године, јаве се периоди рација, то јест активирања сопственог талента на куб, то јест талента за урођени таленат.  То је фаза у којој они имају свест о свему овоме и надилазе их потпуно напуштајући штетне ствари, то јест одбацујући полуге за улазак пакао.
Далеко од важних културних установа и њиховога утицаја, Перица Марков самотнички ствара у Фаркаждину, у свом Даблину, са џојсовском опседнутошћу Банатом, панонском равницом, небом и људима. То је велика предност над узмуваним тзв. етаблираним (или онима што мисле да то јесу) песницима и писцима,  који губе оријентацију у времену и простору грабежљиво објављујући књиге и намичући себи награде. Перица Марков је награђен божанским талентом који ће несумњиво оставити важан траг у српској поезији.

Перица Марков

О ЖИВОТУ НА СТАНИЦИ

Плаћа се јело плаћа се пиће

плаћа сто и столица

и сан и јава – истина и обмана

и црв и птица

плаћа клозет и плаћа прокот

и оно доле и оно горе

и оно лево и оно десно и

и назад и напред и дрво суво

и јахта и река сува и пресахла

и шибљика и тетреб и јастреб

и соко и орао и галеб

и понор и вир и увир и извор

и руб и поруб и голуб

и мак на конац

игла и босиљак

и душа и тело младо и увело

„све се враћа и све се плаћа“

и зачетак и даћа

унијати и свати и све отекло

и протекло и претекло

и одрекло и порекло

и јањичари и политичари

и све што је тајно и што сија

и песма што стоји, пева – вија

и ратник и жртва и убица и патник

среће све и среће свашта

и стварност и уобразиља и машта

немањица и обиље

срећа кипови деца жене и типови

и људи и седишта

и композиција вагони путници и битници

улаз – излаз

рођење смрт возач кондуктер и живот

живот онај и живот овај

и пуж и лаж и реткост и карта и врата

и роба и соба и двориште

и кућа и огњиште

густина и суштина и вечност

и стадо и стока и имање и крдо

и брдо планина и равница и море

и крај и почетак и завичај

и речи и „Неречи“

и облаци и горе зелене

и врева и тишина и самоћа

и светло и тама

и мноштво и небо у нама

и непријатељство и равнодушност

и препреденост

и пријатељство и лисица

и змија и шкорпија

и лудост и мудрост

и царство земаљско и царство небеско

и ред и неред и јед и мед и свеже млеко

и цвеће дивље и питомо неко

и врло и меко обрисима и овим и оним

и смрадом и јадом и учењем и трудом

и стрпљењем и мучењем

и љубављу и миру са собом

и свима и трњем и мирисима

и смехом и плачем и паклом

и пепелом и прахом

и стециштем и одступалиштем

получењем разлучењем сједињењем

    Тим боравком –  зраком – Где си Ти

    Где је Рај и где је Отаџбина!

(Из књиге „Огњиште, БКЦ, 2022)