АПЛАУЗИ И ЗАГРЉАЈИ ЗА МИРУ БАЊАЦ

Сремски Карловци – Нови Сад, 6. октобар 2022.

НОВИ ТРАГ ЛЕГЕНДАРНЕ ГЛУМИЦЕ НА БРАНКОВОМ КОЛУ

Увек је долазак Мире Бањац на Бранково коло доносио особени сјај и енергију.  Има то „нешто“ што носе несвакидашње личности, нешто што се не дâ рационално објаснити, а плени својом појавом и доминира. Нешто што захвата саговорнике већ при првим секундама сусрета и шири се кроз размену речи и радости до уметничког наступа.

Тако то бива у сусрету с аутентичним и Богом дариваним уметницима, песницима и другима. Они су, напросто, супериорно  једноставни и природни, умеју, поред осталога,  међусобно да се раздрагано  друже на Бранковом колу и другде, без уздигнуте главе и леденог лица,  без препотентности и гордости. То срдачно руковање тече својим током, наставља се тамо где је при претходном растанку застало, и онда се умножава у лепоти срца и поверења, оданости и поштовања.  

То припада, што би Душко Трифуновић рекао – људикању. Да, људикање вишега реда, опточено големим искуством и срећом што звездана  професија непрестано их усавршава и дарује злато креације.  А увек у оној мери која је сваком понаособ дата, дата тако да је прави уметник и човек осети ширином и дужином свога хабитуса који му заиста припада, ни више ни мање, у оној сразмери коју називамо „мера за меру“. И, држе се оне народне: „Посао је посао, а ракија – ракија“.

Да, наступ на Бранковом колу је свети чин, тренутак када постајете „неко други“, то јест, будете оно што јесте: Тат твам аси – то си ти! Нема глуматања, нити фолирања – имаш ли или немаш таленат за таленат, ултра-моћ да артикулишеш своје присусутво и свој глас у култном јавном простору.

У каталогу 51. кола штампали смо тридесетак фотографија из прохујалих педесет година рада, па је ту и Мира Бањац на Стражилову 1984. године. Гледам ту фотографију и сећам се како је надахнуто говорила поему „Војводина“ Мике Антића. И не само тада, и ту. Кад Мира Бањац то чини, песник и публика немају шта да брину, слике и звуци лепе се за вечност.  По свему се видело, и увек кад Мира казује Мику, да његова поезија захвата свет до крајњих тачака живота и смрти на панонском парчету планете, до извора универзалних слика света, а из доживљаја и талента за интерпретацију јединствене Мире Бањац. Слушајући је имамо жељу да полетимо преко Фрушке горе и дохватимо се вечито младог загрљаја Бранка Радичевића.

На Свечаном отварању 51. Бранковог кола, пак, посебан тренутак –  свечано уручење Мири Бањац „Велике повеље Бранковога кола“ за вишедеценијску више него успешну сарадњу, изабрану и небом обележену на земним стазама живота.  У име Бранковога кола и жирија, награду смо наменили славној глумици,  а онда је дошао тренутак када је Повељу требало и свечано уручити.  

Изашли смо с Миром Бањац на сцену Весна Чипчић и ја. Млада глумица Даница Петровић додала ми је Повељу. Примивши, потом,  из мојих руку Повељу, Весна Чипчић је у име Бранковога кола предала високо признање чувеној колегиници. И сама добитница ове Повеље (2015), Весна Чипчић је с искреним осмехом и љубављу разменила загрљаје и речи одушевљења што се нашла у срећној прилици да Мири Бањац уручи „Велику повељу Бранковога кола“ за животно дело и узвишену сарадњу током протеклих деценија у Сремским Карловцима и на Стражилову, „за надахнути допринос лепоти поезије, стваралачку радост и љубав према песницима и људима на трагу божанског дара Бранка Радичевића“.

У десетој деценији свога живота, легендарна Новосађанка, Мира Бањац, у божанској снази свога талента, рекла је приликом свечаног уручења Повеље да су Сремски Карловци као Бранков дом својеврсно културно ходочашће и место које у себи чува Бранков поетски дух и подсетила  да је врло млада са својим ујаком долазила из Ердевика у Сремске Карловце, који је обожавао Карловце, и около обилазио манастире: „Карловци за мене нису само градић где се једе добро грожђе и где се пије добро вино. Долазили смо на госпојинске дане у Сремске Карловце, а онда сам рекла ујаку хајдемо на Стражилово. Ја не знам зашто, али већ тада ја сам знала да је то нешто јако везано за мој живот.“

Мира Бањац је још изјавила: „Ова награда је непроцењива за мене. Она има, апсолутно, од свих награда потпуно једну другу конотацију, има једно моје друго стање, и наравно моју огромну захвалност према људима који чувају ове Карловце, који чувају ову ризницу културе.“

У најстаријој српској гимназији у којој се Алексије Радичевић, потоњи Бранко школовао од 1835. до 1841. године, захваљујући на несвакидашњем признању, Мира Бањац је узбуђено говорила стихове из антологијске поеме „Стражилово“ Милоша Црњанског. Буран и дуг аплауз у препуној сали Карловачке гимназије наградио је сваку њену изговорену реч.

                                                                                                                            Ненад Грујичић

На фотографијама: Мира Бањац  на Свечаном отварању 51. Бранковог кола, у Карловачкој гимназији, 9. септембра 2022.

Милош Црњански

СТРАЖИЛОВО

Лугам, joш, витак, ca сребрним луком,

расцветане трешње, из заседа, мамим,

али, иза гора, завичај већ слутим,

где ћу смех, под јаблановима самим,

да сахраним.

И овде, пролетње вече

за мене je хладно,

као да, долином, тајно, Дунав тече.

А, где облаци силазе Арну на дно

и трепте, увис, зеленила тврда,

видим мост што води, над видиком,

у тешку таму Фрушког брда.

И, место да се клањам Месецу, тосканском,

што у реци, расцветан као крин, блиста,

знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно

и видим витак стас, преда мном, што се рони,

верно и тужно,

сенком и кораком, кроз воду што звони,

у небеса чиста.

И, тако, већ слутим

да ћу, скоро, душу сасвим да помутим.

И, тако, већ живим,

збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.

Повео сам давно ту погнуту сенку,

а да сам то хтео, у оној гори,

познао грожђе, ноћ, и теревенку,

и поток, што сад, место нас, жубори.

И, тако, без туге,

очи су ми мутне од неке боље, дуге.

И, тако, без блуди,

на уснама ми горка трулост руди.

Лугам, jош, витак, са сребрним луком,

 расцветане трешње, из заседа, мамим,

али, иза гора, завичај већ слутим,

где ћу смех, под јаблановима самим,

да сахраним.

Већ давно приметах да се, све, разлива,

што на брда зидам, из вода и облака,

 и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,

да ме љубав слаби, до слабости зрака,

провидна и лака.

Знам да ми у косу,

по зори руменотамној,

туђа, уморна, рука, бледи сумрак просу.

Ада веселости мојој, чилој и помамној,

две заспале, болне, дојке не дају

да се гласним криком баци по трешњама,

што ми остадоше, у завичају.

И, место да водим, погледом зеленим,

као пре, реку што се слива,

да скачем, као Месец, по горама пустим,

и зажарене шуме да потпирим,

сад, плавим и густим,

снегом, и ледом, смешећи се, мирим

све што се збива.

И, тако, без веза,

стеже ме, ипак, родна, болна, језа.

И, тако, без дома,

ипак ће ми судба постати питома.

Не, нисам, пре рођења, знао ни једну тугу,

туђом je руком, све то, по мени разасуто.

Знам, полако идем у једну патњу, дугу,

и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.

И, тако, без бола,

вратићу се, болан, воћкама наших поља.

И, тако, без мира,

патиће горко, много шта, од мог додира.

Већ давно приметах да се, све, разлива,

што на брда зидам, из вода и облака,

и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,

да ме љубав слаби, до слабости зрака,

провидна и лака.

Лутам, још, витак, по мостовима туђим,

на мирисне реке прилежем, па ћутим,

али, под водама, завичај већ видим,

откуд пођох, посут лишћем жутим

и расутим.

И овде, румен крина,

са девојачког ребра,

ja, зором, уморно бришем, без милина.

А кад утопим чун Месечев, од сребра,

у ново море јутра и у траве,

седнем на облак, па гледам светлости,

што се по небу, из моје страсти, јаве.

А, место свог живота, давно живим,

буре и сенке грозних винограда.

Настављам судбу, већ и код нас прошлу,

болесну неку младост, без престанка;

тек рођењем дошлу,

ca расутим лишћем, што, ca гроба Бранка, на мој живот пада.

И, тако, без гроба,

веселост je нека, у мени, ругоба.

И, тако, без тела,

душа ми je невидљива, и невесела.

Једног пролећа, и ja сам горко знао

да, кроз свирале девојачког ребра, здравље дајем.

И груди своје, у грожђу, криком, раскидао,

наг, на дну неба, опивши се завичајем.

И, тако, без лица,

на лику ми je сенка јарца, трешње, тица.

И, тако, без станка,

тетурам се видиком, без престанка.

Лугам, још, витак, по мостовима туђим,

на мирисне реке прилежем, па ћутим,

али, под водама, завичај већ видим,

откуд пођох, посут лишћем жутим

 и расутим.

Дрхтим, још, витак, од река и небеса.

Милујем ваздух, последњом снагом и надом,

али, свиснућу, то и овде слутим,

за гомилом оном, једном, давно, младом,

 под сремским виноградом.

За један благи стас,

што, први пут, заљуља

вишње и трешње, пољупцем, код нас

и поскочи, видиком, са ритова и муља.

За друштво му, што по винском меху

свело лишће расу, са осмехом мутним,

прескачући, први пут, потоке, у смеху.

А, место свог живота, знам да, по видику,

тај смех расух, над сваким телом, голим,

и, над земљом овом, кроз коју Арно руди,

пун звезда и зрака, мој се шапат слива,

у измождене груди,

јер се, у пролећу, све то опет збива,

свуда, где ja волим.

И, тако, без речи,

дух ће мој све туђе смрти да залечи.

И, тако, без трага,

расуће ми рука жива тела мојих драга.

Јер љубав ће моја помешати, тајно,

по свету, све потоке, и зоре,

и, спустити на живот, ведро, и бескрајно,

и код нас, небо, и сенку Фрушке горе.

И, тако, без звука,

смех ће мој падати, са небесног лука.

И, тако, без врења,

за мном ће живот у трешње да се мења.

Дрхтим, још, витак, од река, и небеса.

Милујем ваздух, последњом снагом и надом,

али, свиснућу, то и овде слутим,

за гомилом оном, једном, давно, младом,

под сремским виноградом.

Лугам, joш, витак, са осмехом мутним,

прекрстим руке, над облацима белим,

али, полако, сад већ јасно слутим

да умирем и ja, са духом потамнелим,

тешким, невеселим.

И овде, реку једну

видим, под својим телом,

да хлади лаку, сребрну, земљу, непрегледну.

А, кад ми проспе трешње по духу оболелом,

и, крај Месеца, и овде, звезда заблиста,

видим да je, у раном умирању,

моја, и туђа, младост, горка и једна иста.

И, место своје судбе, са ужасима новим,

сусрећем давни живот, болан, и прозрачан.

А, кроз ову земљу, свилену и прозирну,

чим, уплашено, спустим девојачко тело,

кроз маслину мирну,

видим, далеко, опет, лишће свело

и завичај облачан.

И, тако, без кретње,

туђину, пољупцем, дижем, у ветрове пролетње.

И, тако, без знака,

дозивам голу драгу из меког, тосканског мрака.

А прах, све je прах, кад дигнем увис руку

и превучем, над провидним брдима, и реком.

И, неизмерно слабе, све те трешње, што се вуку

са мном, по свету, са земљаним лелеком.

И, тако, без таме,

дух мој са мрачним воћкама покрива ме.

И, тако, без имена,

истом жалошћу милујем брда невиђена.

Лугам, још, витак, са осмехом мутним,

прекрстим руке, над облацима белим,

али, полако, сад већ јасно слутим

да умирем, и ja, са духом потамнелим,

тешким, невеселим.

Лугам, још, витак, са шапатом страсним

и отресам чланке, смехом преливене,

али, полако, трагом својим, слутим:

тишина ће стићи, кад све ово свене,

и мене, и мене.

И овде, без боје тајне,

ни једне воћке нема,

небесне оне боје, горке и бескрајне.

А кад разгрнем долине, рукама обема,

и, откријем дна бездана, сребрна и бела,

на дну je, опет, жалост нејасна и лака,

ваздухом купаних воћака и тела.

И, место сребрних прута, забрежја и река,

сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје.

А, над трешњама и младим вишњама,

тамну и дугу маглу, што се, свуда, шири,

у живот пред нама,

где се страст, полако, у умирању смири,

и чула упокоје.

И, тако без реда,

младост увијам миром, снегова и леда.

И, тако, без пута,

мoje миловање, по умирању луга.

А мир, свуд je мир, кад распем што je било

и приклоним главу на оно што ме чека;

на цео један крај са ког се вино слило

и смех, и дивна бестидност, далека.

И, тако, без мора,

прелићу живот наш, зорама Фрушких гора.

И, тако, без пића,

играћу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића.

Лугам, још, витак, са шапатом страсним

и отресам чланке, смехом преливене,

али, полако, трагом својим, слутим,

тишина ће стићи, кад све ово свене,

и мене, и мене.

      Фиезоле, 1921.