ФИЛОЗОФИЈА И НОВА РЕАЛНОСТ

Сремски Карловци, 23. септембар 2022.

ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ФИЛОЗОФСКОГ СИМПОЗИЈУМА НА БРАНКОВОМ КОЛУ

На Бранковом колу већ три деценије одвијају се филозофски симпозијуми. Присетимо се, Алексије Радичевић, потоњи Бранко, после школовања у Сремским Карловицма, студирао је "мудрољубије", то јест филозофију у Темишвару (1841-1843). 

И ове године, 16. септембра, у свечаној сали најстарије српске, чувене Карловачке гимназије одржан је симпозијум на тему „Филозофија и нова реалност“. Са својим прилозима учествовали су: Јадранка Пешти, Мишо Кулић, Јован Бабић, Дивна Вукасновић, Душко Прелевић, Стојан Шљука, Огњен Кандић, Горан Рујевић, Зоран Аврамовић, Вишња Кнежевић, Јован Вуковала, Петар Нуркић, Жељко Тешић, Радоје Головић, Срђан Шаровић, Уна Поповић, Саша Лакета, Борис Братина, Биљана Балта, Данијела Милинковић, Раде Калик, Бранкица В. Поповић, Јелена Ђурић, Нада Трифковић, Александар Стефановић, Сибин Братина, Петар Нуркић, Александар Лукић, Милан Попов и Драган Жунић. Доносимо делове, то јест сажетке излагања са симпозијума "Филозофија и нова реалност". 

Јадранка Пешти   

Шта је нова реалност? Истражује се њен утицај на формирање нових парадигми у уметности, економији, политици, науци, култури... Пише се о новој нормалности или о непристајању у новој реалности на нову нормалност, штагод то значило. Обухвата спектар феномена. Виртуелна стварност. Економска криза. Свет после корона вируса...  Описује се као нова, неуобичајено неизвесна, претећа реалност. Недостатак директне, непосредне комуникације, поплава дез(информација), конфузија, стрепња као категоријали савременог доба. Нова реалност – рад од куће, рад на даљину, састанци на даљину, комуникација на даљину, окупљања малог броја учесника, губитак поверења у институције... Глобална појава.

Реакција на нову реалност. Опирање, повратак традиционалном или критичка, проактивна, окренута будућем...  Појављују се  као одговори  - циркуларна економија, зелена планета. Понекад, филозофија као терапија.

Да ли попут Дејвида Челмерса можемо рећи да без обзира на статус наше стварности, наше мисли и искуства остају стварни јер „симулације нису илузије. Виртуелни светови су стварни. Виртуелни објекти заиста постоје“, они су само на другачији начин стварни. Део нашег ума су и Гугл и Епл. Питања о новој реалности добијају и једну теолошку димензију. Виртуелни светови којим управљају, попут богова, моћни ентитети у том оквиру добијају једну практичну димензију. Да ли је стварност је нешто попут Челмерсовог израза Стварност +, нешто пространо, нешто што се увећава? Стварност изван нашег ума...

Пробмем свести и реалности искрсава и постаје поново актуелан, сада кроз нову реалност.

Филозофија својом интердисциплинарношћу и посебним приступом, као мисао свога времена, позвана је да поставља питања, покрене питања, да трага за одговорима. Анализе и истраживања овог феномена су малобројни не само у нашој средини, изузев неколико скупова и радова (посебно из области филозофије уметности).

Где је место филозофије у свету после пандемије, који живи у посредованој (виртуелној, дигиталној...) реалности? Циљ симпозијума је промишљање и преиспитивање како самог појма нове реалности и нове нормалности, тако и улоге филозофије у променама које су донеле прве две децније 21. века.

Проф. др Мишо Кулић   

Аутор сматра да у овом драматичном тренутку историје у којем су консеквенце апсолутизације неолибералне идеје о тржишној супстанци човјека и друштва својим уграђеним инструментима похлепе припремиле и актуелну опасност од непосредне глобалне катастрофе, да се јасно показује да су претензије неолиберализма од почетка биле садржане у покретању процеса стварања архитектуре једног новог тоталитарног свијета чијом апсолутном доминацијом ниједан сегмент човјека и друштва не би остао без потпуне контроле. То је по аутору разлог зашто се ми данас суочавамо са новом стварношћу у којој су демократија, политика, друштво, наука, умјетност, култура, слобода, образовање, морал, породица постали готово потпуно испражњени од свог изворног хуманистичког значења, те да се управо због тога оне по први пут у историји и јављају као непријатељске човјеку.

Јован Бабић

Нова стварност је последица великих промена које су се десиле у кратком периоду у току последњих неколико деценија. Те промене су биле велике и брзе, и вероватно се могу упоредити са “проналаском” точка, или чак ватре. Свет је кардинално другачији него што је био само пола века раније. Промене су нешто што се иначе стално дешава и што се акумулише, производећи разлике које онда мењају структуру и инвентар света, и када су те разлике довољно велике онда имамо прекид у континуитету артикулације постојећег света, потребу да се то што се десило или дешава евалуира и, коначно, регулише. Али шта се дешава? Куда води? Како то знамо? Како знамо да знамо? Да ли смо свесни колико су ограничене наше моћи замишљања и сиромаштва и непрецизности појмовне мреже коју користимо? Чини се да су и артикулација и евалуација и регулација онога што је ново у новоме свету (а то је нова стварност) увелико крњи, дефектни и погрешни – и да је у току њихово брушење у специфичном процесу преговарања о томе шта хоћемо, у оквиру онога шта можемо (а можемо све више). Али то шта хоћемо треба, и мора, да се ограничи на оно што није недопустиво, и зато је тај процесс тако тежак и неизвестан: ми још не знамо шта хоћемо (а често ни шта тачно замишљамо). То значи да нова стварност још није произвела нови свет, и да је то ствар будућности. Промена света је у пуном замаху, и није завршена. Неће ни бити док се не задоволи и трећа од три нормативне претпоставке које су за то неопходне, она о адекватној комплетности појмовне мреже која ће омогућити да нова стварност заиста постане нови свет (остале две нормативне претпоставке, прима фацие равноправност свих вредности, која забрањује “прогресистичку грешку”, и примат фактицитета, који налаже озбиљност у суочењу са стваношћу, ствар су друштвеног консензуса независно од текућих стварносних промена). Да је дефицит појмовне мреже велики илустроваћу кратко на четири примера који показују како се обични појмови, или речи односно изрази, који, макар и имплицитно или латентно, учествују у конституцији постојећег (старог) света могу интерпретативно “загубити” на странпутицама стварања новог света. То су следеће речи: “мајка”, “ухапсити робота”, “мањинска права глувонемих” и “катастрофа” (у својој нормативној функцији).

Дивна Вуксановић

Текст са становишта филозофије медија проблематизује новоуведену синтагму 'велики ресет' преиспитујући њену улогу у „дизајнирању“ нове реалности човечанства. Полазећи од недовољно рефлектованих претпоставки и развојних могућности нових технологија које, у спрези с медијима и крупним капиталом, треба да чине основу савременог дигитално умреженог света, Клаус Шваб и тзв. елите, које се већ четрдесетак година окупљају на конференцјама Светског економског форума у Давосу, лансирали су идеју 'великог ресета' током пандемије Цовид-а 19, а као део процеса који ће, наводно. системски захватити свет. Велики ресет је, по нашем мишљењу, заправо, метода, односно „алатка“ за имплементирање четврте индустријске револуције, такође промовисане у окриљу давоске Агенде. Насупрот овој концепцији ресетовања стварности (делујуће у медијуму тзв. „великог наратива“), нараста истински глобални отпор, као аутентични револуционарни потенцијал, инициран појединачним и групним напорима побуњених шром света да се зауставе и суспендују процеси капиталистичког упдатовања и ресетовања стварности.

Душко Прелевић

Скорија дешавања на глобалном плану (пре свега, она у вези с проглашењем пандемије коронавируса) наметнула су, барем у јавној сфери, наратив о доласку „нове реалности“, у којој „ништа неће бити као пре“. Данашњи тренутак и поглед у историју демантује такве орвеловске прогнозе, јер су сва та дешавања, посматрано у општим контурама, „иста као пре“, „већ виђена“, или, као што је Хегел говорио, „рђава бесконачност“. Најава нове реалности, уз коју, по правилу иде промовисање трансхуманстичких и орвеловскких сценарија, и једнострани приказ расположиве научне евиденције, само је инструмент појединих интересних група да на светском нивоу повећају свој утицај. Филозофија може бити важна препрека таквим настојањима. Зато је, по правилу, и маргинализована у јавној сфери, а понекад и сами филозофи, услед институционалних и финансијских стега, аутоцензуром томе доприносе.

Стојан Шљука

Огњен Кандић

У овом раду аутори покушавају да, прелиставајући историју философије, нађу мјеста која ће показати да постистина има коријене дубоко у историји модерне европске философије и цивилизације. Наиме, модерно друштво, засновано на принципу демократије, а настало на темељима резултата француске револуције, показује потребу да се политика и (философска) идеологија удруже са природнотехничким наукама како би замијенили дотадашњу доминацију хуманистике. Основна њихова жеља јесте да се резултатима природних наука побољша живот свих људи. Међутим, злоупотреба идеологије од стране политике донијела је негативне резултате на пољу етике и моралних вриједности које су довеле до тога да се постистина свјесно намеће као рјешење...

Горан Рујевић

Од најдавнијих дана људске историје можемо пронаћи сведочења људи о томе како се млађи нараштаји неваљало понашају и како ће разна нова техничка открића упропастити друштво. О овом питању су говорили Сократ, Аристотел, Кант и други а прст кривице се усмеравао ка интернету, телевизији, љубавним романима, па чак и писму уопште. Да ли је могуће да ни после више хиљада година оваквих пророчанстава још увек нисмо дотакли дно? Сматрамо да ову појаву можемо објаснити помоћу два фактора. Први је општа склоност ка формалном и неформалном посматрању друштва кроз генерације. На нивоу појединца, животно искуство је често такво да су генерацијске међе врло разговетне: у породици (деца, родитељи, родитељи родитеља и сл), у школи (сортирање деце по узрасту) и, у нешто мањој мери, на послу (асоцирање са људима сличног искуства/годишта). Али, на нивоу читавог људског друштва, именовање и повлачење граница између генерација је тежак, можда чак и немогућ задатак. Други фактор је гносеолошка разлика између стицања и употребе знања. Чини се да стари педагошки проблем да знање учитеља није у потпуности саобразно знању које ученик треба да усвоји може да важи и у ширем контексту. Дуготрајност процеса образовања значи да једна особа веома често по изласку из школе ступа у свет који је другачији од света који су на уму имале особе које су устројиле ту школу. Ипак, овакво објашњење не сме да нас заустави у рефлексији о томе да ли нека новина може да уништи друштво, јер довољно је да се крај света догоди само једанпут.

Зоран Аврамовић

У раду се најпре одређује заједничко појмовно језгро у свим теоријским традицијама миш­љења о демократији. Нову реалност демократије  карактерише прелазак са процедуралне у којој су најважнија правила игре у утакмици мањине и већине у борби за власт на супстанцијалну у којој доминирају ставови о људским правима, отвореном друштву, слободном тржишту.   Ове промене уоквирују процеси:1)  национално се потискује а афирмише глобализацијско; 2) ратују демократске државе. 3) моћна улога нових електронских медија. Нова реалност демократских држава испољава се на два плана: спољнополитичком и унутрашњем. У раду се кратко описује ситуација преплетености старе и нове демократије  у Србији. У закључку се указује на тенденцију самооспоравања демократије у новој реалности.

Вишња Кнежевић

Јован Буковала

Петар Нуркић

Жељко Тешић

,,Нова релност” – шта год да се под тим појмом подразумева – ако и не означава нужно нову парадигму у односу на, рецимо, постмодерну, свакако има нове, веће амбиције у односу на парадигме у науци. Покушаћемо да покажемо неке од тих амбиција на примеру појма холизма. У том смислу, даћемо кључне карактеристике филозофија холизма (антиатомизам, антиредукционизам, антимеханицизам) и oсврнути се на појмове холизма у савременој медицини и филозофији медицине. Као посебну врсту холизма у медицини издвојићемо тзв. системску  медицину (P4SM, односно P4 Systems Medicine, где Р4 стоји за Predictive, Preventive, Personalized и Participatory). Потоња, позивајући се на системску биологију, обећава да се (само)установи као ,,медицина будућности”, која ће ,,америчку нацију учинити најздравијoм на свету” (Vogt et al., 2016; Hood & Galas, 2008). На крају, питамо се да ли се таква обећања могу остварити и покушавамо да закључимо шта нам евентуални одговор говори о природи и одрживости тзв. ,,нове реалности”.

Радоје Головић

Овај рад је дио веће студије посвећене феномену русофобије који на најбољи начин одсликава духовно и  повијесно стање  западне цивилизације и открива скривене разлоге  њеног патолошког анимозитета и нетрпељивости према Русији   и свјесном и намјерном игнорисању чињенице постојанја  Европског  Истока  тј. руске православно-словенске цивилизације као њенog саставног и интегралног дијела јединствене Европе. Циљ овог рада  је да се помоћу хеуристички и херменеутички плодног појма русофобије расвијетле дубоки, метафизички коријени цивилизацијског сукоба  западног и “руског свијета” и покуша пронаћи пут за његово могуће превладавање.Проблем “сукоба цивилизација”  аутор промишља из перспективе руске религиозне философије која је прва јасно и гласно проговорила о теми Русије и Европе и у којој је она фигурирала као једна од кључних.     Њихове међусобне духовне разлике и  она  је тражила и везивала  за социјално историјске трансформације изворног хришћанства.У том истом кључу и аутор  тумачи  њихов најновији трагички конфликт.  

Срђан Шаровић 

Уна Поповић 

Ово излагање посвећено је отеловљењу уметности која се стани у крипто простору. На примеру крипто уметности указаћемо на суштинску одлику тврачког дела – родоначелност за неки свет. Крипто уметност је погодан пример због тога што живи у простору који се још увек конституише, децентрализован је и није институционализован, те дело у њега слободно улази. Како ћемо показати, крипто дело ствара и обухвата како НФТ ентитете, тако и окружје (екосистем) у ком се они појављују, порађајући (сопствени) свет са поретком који исходи из суштине тог дела. Суштина крипто дела је његов концепт, као генеришући метод потпуне индивидуације НФТ ентитета. Напокон, свет (крипто) дела показује се као простор (ре)концетитуције смисла – простор организације и структурирања датог (података), начина виђења и разумевања.

Саша Лакета

Уколико је Адорнову негативну дијалектику уопште и могуће адекватно дефинисати – наиме, и адаеqуатио и дефинитио и на њима заснована филозофија предмет су темељне критичке анализе Адорновог капиталног дјела – онда би такве покушаје требало потражити у оним пасажима у којима се упућује на једну посебну врсту филозофске саморефлексије. Ријеч је о радикалном, беспретпоставном, готово очајничком, самопропитивању у којему се мишљење доводи до граница пуцања; до позиције у којој, како то налаже Адорно, може мислити против самог себе, а остати мишљење. Темељне законитости мишљења, логика и њен привид – принцип идентитета, праоблик сваке идеологије, морају постати предметом сопственог испитивања. Негативна дијалектика је, тврди Адорно, консеквентна свијест о неидентичности.

У раду ћемо покушати супротставити мотиве и налазе Адорнове, спекулативне, критике принципа идентитета – критику тоталности логичких прохтјева – са њеним наизгледним  аналогонима тј. идентитетским политикама  које, мање-више артикулисане, затичемо у новој стварности; савременим културним и супкултурним збивањима и тенденцијама.

Борис Братина

Тема овог рада је феномен повратка феномена. У савремености, коју често називају постмодерном, као да нам се враћају питања за која смо мислили да смо их, теоријски и практично, претходно већ разрешили. Очито је да се не ради о “вечном враћању истог” већ, како аутор сматра, ова појава емергира из субјективне праксе. Па иако би тако било, спољашња реалност измиче намерама  теоријског и практичног деловања, било у досезању циљева или у њиховом остваривању са неочекиваним пропратним ефектима, који често превазилазе опредељене циљеве. Један од таквих проблема је враћање на питање homo economicus-а, за које смо веровали да га је теорија одавно раскринкала, нпр. као “човека једне димензије” и тој мери да се ово сагледавање проширило у бар довољној мери и у практичком деловању. Ипак, феноменална стварност показује да то није било довољно да се промовисани “потрошачки менталитет” елиминише и то не само у пракси. Напротив, системска теоретизација у стварности изнова нас доводи у општу фискализацију живота. Производ овог дејства, неки аутори се усуђују да кажу, треба да буде још једна “нова”субјективности. У раду се аутор критички поставља према овој “новој” стварности и пита: остаје ли, у том случају, још иђта заједничко са традиционалним схватањем субјективности?

Мср Биљана Балта

Др Данијела Милинковић

Поред бројних аутора који су се бавили овом темом као што су Мишел Фуко, Хана Арент и Ђорђо Агамбен, аутори у овом раду желе да покажу и запажања италијанског филозофа Антонија Негрија, као и америчког политичког филозофа Мајкла Харта, који су се такође бавили, а и дали значајан допринос схватању ове теме. Иако ћемо се у раду осврнути  и на горепоменуте ауторе, као репрезентативне представнике када је у питању схватање биополитике, биомоћи, као и производња политичке биомасе, ипак ће фокус нашег рада остати везан за ова два аутора, за које сматрамо да су чак отишли и корак даље када је у питању схватање бимоћи као горућег питања наше свакодневнице у тзв. новој реалности. Осврт на ову тему ова два филозофа су нам понудили у свом капиталном дјели Империја, тако да ће и наше излагање бити првенствено окренуто ка анализи овог њиховог дјела.

Раде Калик

Поредак који тежи да успостави једина преостала суперсила после слома реалног социјализма заснива се на војним интервенцијама против ауторитарних режима како би се и у тим државама успоставила владавина права и поштовање људских права. Аутор указује да се Повеља УН заиста се може тумачити да се заснива на Кантовом спису Вечни мир тако да се и ту инсистира на ненасилној промени ауторитарних режима. Циљ хуманитарних интервенција ове једине преостале суперсиле је да се успостави насилним путем у одређеној држави демократски поредак по угледу на Запад што се у пракси показало као неоствариво.

Бранкица В. Поповић

Овај рад је заснован на морално политичким ставовима енглеског филозофа Томаса Хобса као својеврсног филозофског размеђа, које подједнако баца светлост како на друштвену реалност и превирања у старом грчко римском периоду, тако и на друштвено политичке прилике у нашем времену. У првом делу рада истражујемо Хобсово поимање феномена споразума и моћи, подједнако актуелних и у новој глобалној друштвено политичкој реалности, посебно у нашем региону тзв. Западног Балкана. Други део истраживања односи се на кључна етичка питања о различитости понашања, у чијој основи стоје добро и зло, љубав и мржња, да би нас, на крају рада, Хобсова критика политичке филозофије навела на једно ново преиспитивање интегритета филозофа у нашем времену.

Јелена Ђурић

Изгледа да глобално загађење, које изазива драстичне промене свега у свету, изискује нову филозофију. Наиме, појмови проистекли из модернизацијског погледа на свет онемогућују сагледавање садашње ситуације. Чак ни стање загађења није више исто као средином двадесетог века када још увек нису били затровани сви екосистеми планете. Сада токсичне материје – од емисија штетних гасова, пестицида и бионеразградиве микропластике до информација – поништавају диференцијацију различитих сфера постојања. Односи мутирају до непрепознатљивости, јер су модалне категорије нужности, могућности и самог постојања условљене мета-модалитетима загађења. Зато о новој реалности треба филозофирати кроз призму горућих проблема садашњег времена.

Др Нада Трифковић, проф.

Филозофска поема „Легенда о Великом инквизитору“ у којој Достојевски износи две концепције света: идеју овоземаљске и оностране реалности, одбрана Ђавола и одбрана Бога, као вечитог принципа добра и зла у човеку и свету (сатанодицеја и теодицеја) добија у савременом свету и трећу димензију, која брише разлике између духовног и материјалног, измешта човека у виртуални свет у коме владају потпуно нова правила која померају досадашње „категорије“ као упориште или полазиште сваког филозофског питања и поимања света.

Надструктура романа „Браћа Карамазови“ у коме је пoema Легенда о Великом инквизитору конституисала етичку, идеолошку, филозофску и религијску димензију у којој је  питање слободе човековог духа кључ за разумевање људског греха, патње, страдања, искушења и искупљења. Достојевски у свом роману распоређује ликове по Кантовом принципу тезе и антитезе одбацујући Кантов критички рационализам, са посебним освртом на Кантову другу, трећу и четврту антиномију, али оставља недоречен парадокс у синтези тезе и антитезе, па тако на изглед спасоносна синтеза добија своју антитезу.

На овај начин се актуализира сукоб филозофије трагедије и филозофије свакодневнице, који се већ крајем 20.-ог века полако измешта у нову димензију. Тако Ничеов „ натчовек“ и Фјодоров „свечовек“ постају незграпни диносауруси који се не уклапају у нови „еко систем“ савременог, виртуалног доба.

Замка овог измештања из човекове стварности у нову димензију названу виртуална стварност је што се губи граница између овостраног и оностраног у човековом уму, па тако централно филозофско питање слободе духа и избора, бриљантно приказано у Легенди о Великом инквизитору, нема више исто упориште.

доц. др Александар Стевановић

Основну тему овог излагања представља промена образовне парадигме настала преласком на наставу на даљину, као и њене последице по изградњу укупне слике света. Посебна пажња посветиће се проблему изградње личности ученика у виртуелном окружењу и односа окружења и личности у коме се образује. Том приликом пружиће се и шира анализа могућих последица промене образовне парадигме по друштво, са посебним освртом на фрагментацију знања и његово „поличњавање“ у складу са афинитетима и способностима ученика. На крају ће се пружити једна слика могућег решења ситуације, која би омогућавала реалан напредак на васпитано-образовном плану, као и опасности које настају услед недостатка непосредне комуникације учесника у образовању.

Сибин Братина

Појам догађаја је кључан појам у Бадјуовој мисли, који је заслужан за увођење могућности промене у његов систем. Догађај не представља било које дешавање, или пуко збивање, већ је догађај одређен тиме што уноси промену парадигме у сфери у којој се појавио. Он је такав да мења перспективу субјекта на стање ствари у радикалном смислу и његовом нормализацијом се промена њиме донешена потврђује као нова реалност за субјекта. Бадју разликује четири процедуре истине у којима се догађај може појавити: матем, поем, политичка инвентивност и љубав. У зависности од процедуре под којом се догађај појави, начин његовог утицаја на субјекта(е) се разликује. У случају матема и поема је на делу однос између појединог субјекта и објективности коју чини интерсубјективна сагласност, у случају политичке инвентивности промена се дешава на колективистичком субјекту, док се у случају љубави дешава између два индивидуална субјекта. Под којом год процедуром да се деси догађај, за субјект за којег се он десио схватање света ће бити промењено и оно ће се наћи у новој реалности коју треба да истражи, прихвати и промовише. Појам нормализације желим одредити као процес у којем се вера пружена у промену изазвану догађајем претвара у знање или разумевање нове реалности која се отворила догађајем, као и процес којим се та промена

Петар Нуркић

Реторика нам је углавном позната као античка уметност убеђивања. Иако је протекло много времена од опчињавајућих Сократових расправа на ἀγορά, са саговорницима који су измучени питањима о доброти, правди, лепоти и знању, реторика је опстала и остаје главно политичко оруђе појединаца који желе моц́ институционалног одлучивања. Такви појединци, углавном разноврсни експерти, делују у оквирима институција и различитих колектива. Циљ овог излагања је представљање реторичких стратегија које епистемички експерти користе да очувају ауторитет у својим институцијама, као и да испитамо њихово понашање у временима кризе. Најлакши начин праћења стратегија које експерти користе да очувају своју епистемичку позицију у заједници, као и да повец́ају ниво поверења који други епистемички субјекти имају у њих, је фокусирање на кризне периоде. Навешц́емо четири реторичке стратегије; две унутрашње оријентисане и две спољашње. Интерно оријентисане стратегије се одликују процедурама рационализације и истицањем нормативне позиције коју дати епистемички експерт заузима у заједници. Док су екстерне реторичке стратегије усмерене на оспоравање епистемичког ауторитета осталих експерата или на постављање питања о мотивацији конкурентских стручњака. Кроз ове четири реторичке стратегије показац́емо какве облике јавни језик може да поприми у временима кризе. На крају, покушац́емо да понудимо стратегију која може да се искористити идентификацију злоупотреба јавног говора и корекцију епистемичког популизма у заједници.

Александар Лукић

У овом излагању истражујемо моралитет актуелног феномена проглашене пандемије и процеса који се последично одвијају унутар такве ситуације у контексту успостављања тзв. нове нормалности. Ради се о процесима у образовању, култури, економији и уопште у друштвеном животу који не би могли да се догађају, да није проглашена пандемија. Основна хипотеза у раду састоји се у тврђењу да живимо у преломном времену успостављања социјалног дистанцирања као нове форме отуђења у јавном и приватном животу и нове парадигме која представља својеврсну симбиозу феудалних и тоталитарних момената у погледу различитих људских права и слобода. То се посебно односи на слободу кретања и повећан надзор грађана тобоже због њиховог здравља и безбедности.

Милан Попов

Поред унутрашњих сензација, човек је у контакту са окружењем преко чула и моторног апарата,  измештајући се из утробе мајке, рођењем настаје директан контакт са окружењем које га афицира преко његових чула, што ствара рапсодију опажајних сензација. Неопходност у организацији тих сензација је кључна за успостављење равнотеже субјекта са околином. Скуп сензација које су настале из чула вида, у геометријском смислу, повезују се у меморијске обрасце, сачињавајћи повезаност видних сензација из околине у једну целину чинећи доживљај простора или кантовски речено априори форма чула простор. Упоредно са тим, сензације добијене од других чула као и сензације из висцеларних органа упарују се у једну свеобухватнију целину, чинећи свест човека. Можемо рећи скоро индентично Хусерловој идеји да од рапсодије различитих опажаја настаје јединствени предмет света у свету, свест односно нама позната реалност (лат. Realis – stvarnost). Обзиром да за Kanta није могућ опажај неког предмета без представе простора и времена могли би рећи да je унутрашнји доживљај простора, виртуалнa платформa којa je насталa из чулних сензација (у овом смислу из чула одговорним за вид) као склоп геометријских закључака. У наставку организације субјекта и околине, фонеми са информацијама добијеним из чула слуха селектију се гардећи симболичко логички конструкт, која и јесте синтеза субјекта и објекта у виду сазнања. У поређењу са закључцима анализанада код којих је дијагностификована парафренија или неки од облика shizoidne фантазије, видимо да је дошло до регресије мишљења које преиспитује везе појмова са априори формама чула простора и времена, односно преиспитује познату реалност са новонасталим стањем.

Драган Жунић

Према свакидашњем мишљењу, „нову реалност” првих деценија 21. века суштински би обележавали: нове технологије, „нови светски поредак” (шта год то значило), нови медији, нови -изми, са новијим изазовима у видu локалних ратова непредвидивих ескалација, са глобалним еколошким поремећајима и катастрофама, привредним и мигрантским кризама, новим вирусима и пандемијама, са продубљивањем социјалних разлика, угрожавањем људских и грађанских права, индустријом кичерске и анестезирајуће забаве, одржавањем културалне и политичке незрелосдти итд. Философији остаје обавеза прецизнијега одређивања појма „нове реалности”, уз пуну свест о чињеници симболичкога, медијскога, културалнога, субјективнога посредовања и интерпретирања претпостављене Реалности „нове реалности” и њених философских, научних и уметничких „реализама”, као и свест о могућностима и заблудама конструисања, реконструисања, контролисања и пројектовања „нове реалности”.

Та свест подразумева и јасан увид у чињеницу енормне производње, пролиферације, дистрибуције и зло-употребе непрегледних гомила, стоваришта, депоа и депонија података, информација, докумената, без конституисања разумних и поузданих „базa” и утемељених корпуса смисаоно оријентисаних и оријентишућих знања.

Према аутору, ову познату ситуацију поплаве расположивих дата-хаоса неизоставно би требало допунити пробуђеном свешћу о драматичноме одсуству просвећености, тј. о доказивом или бар илустрабилном порасту непросвећености (у смислу неспособности за слободну и јавну употребу сопственога разума без туторства), затуцаностии и тупости, оличених у: порасту празноверица, прихватању теорија завере, митова, култова, идола, стереотипа и предрасуда, пасеизма, атавизма, трибализма, фатализма, порасту застрашености, пасивизације, некритичности, нетолеранције, као и одсуству самосталности, аутономије, самопоуздања, те одрицању од способности јавнога делања и одговорности.

Овакву ситуацију обилато подржавају, користе, па и производе намножени и нарасли ауторитарни и аутократски режими, којима није стало до просвећених, образованих и критички оспособљених грађана, већ до радно и производно способних и – без обзира на степен образованости –  довољно затуцаних, друштвено неангажованих и покорних поданика.