Горан Гаврић Грга: Записи са малтешке хриди

  У ПОТРАЗИ ЗА ЛИЦЕМ ПРАВДЕ

     Друга по реду књига песама Горана Гаврића Грге у издању Бранковог кола, ''Записи са малтешке хриди'', доноси, пре свега, специфично животно искуство са Малте, где је песник провео једно време радећи у руднику. Ово искуство подсећа на једну судбину с почетка двадесетога века – у Америци, где се млади српски песник Нестор Жучни затекао као ''бели роб'' у сличним пословима На трагу овакве поезије, налазе се и нове песме Горана Гаврића Грге, који уочава друштвену и политичку неправду, и бунтовно реагује на јадну позицију обичног човека наспрам разних преливода и камелеона, ратних и поратних профитера. Уочава да постоје привилеговане касте које са грбаче народа гуле задњи слој коже за своје незасите привилегије. Овај песник у језику  и надвременој моћи поезије види једино средство за разбијање механизама ропства. У исти час, у равни свакодневног опстанка, он излаз види и у бегу од свега тога,   у  интимном (љубавном) и породичном кутку. .

      Ко је био Нестор Жучни, и зашто га помињемо поводом књиге ''Записи са малтешке хриди'' Горана Гаврића Грге? По угледу на Максима Горког, Прока Јовкић (1886-1915) узима ново име (псеудоним) – НесторЖучни – и опева своје животне муке у Окланду и СанФранциску. Нестор, на грчком – који се враћа, који чезне за домом, па онда још и – Жучни, жуч на српском –чемер, јад. Бунтовник, надничар, мученик, слабо плаћени роб, касапски радник ''у простору где тече вода до колена и где мрзну жиле у врућој крви од студени'', утоваривач сандука, луталица, несуђени монах, студент филозофије, тумач при енглеској мисији, добровољац у балканским ратовима... Новчано су му помогли и Никола Тесла и Михајло Пупин, први дао десет, а други педесет долара за штампање књиге Поезија неба и земље. Болујући свега десетак дана, Нестор Жучни је умро од пегавог тифуса1915. године у Нишу не навршивши три деценије живота.У Нишу му је седамнаест лета потом подигнут споменик.Са Костом Абрашевићем и Душаном Срезојевићем, Нестор Жужни припада реду пролетерских песника, којису рано отишли са овога света;Абрашевић у деветнаестој, Срезојевић у тридесетој.
      Сећање на Нестора Жучног јавља се као својеврсна парадигма поводом квалитетне књиге ''Записи са малтешке хриди'' Горана Гаврића Грге, где проналазимо и овакве стихове: ''Физички рад, народе,/ буди животињско у нама/ и тражи да будемо/ послушни бројеви/ у очимаексплоататора.// Физички рад, господо,/ јача тијело и осиромашује дух.// Физички рад, Господе,/велика је провалија/ у којој ја,/ из масе бројева,/ бјесомучно/ тражим уже да се/ искобељам вани!'' Као песник социјалне провенијенције, са натрунима боемског погледа на свет, Горан Гаврић Грга је, на градиван начин, помало, дабоме – и староставан, а тиме и редак пример у савременом јату српских песника. Светлица прекогнитивног распламсала се већ у називу прве Гаврићеве књиге, ''Тунел'', која се појавила пре неколико година у Бранковом колу и овенчала наградом ''Стражилово''. Отишавши потом на Малту, у потрагу за ''крувом и рувом'', Грга је добио тежачки посао управо у – тунелу, у рудничком амбијенту израбљивања радничког''људског меса''. Жестоко животно искуство са Малте, оплеменило је Гаврићев песнички поглед, дало му шансу да, у катарзи, проговори на нов начин, да матерњем језику дода маха у сложенијем развоју стилског израза.
     Без катанца на устима, Горан Гаврћ Грга задржава право на утопијски поглед на свет попут Васе Пелагића (1833-1899) који је гласно говорио: ''Мој Бог је оличен у светој истини и правди, моја Црква је мој народ ичовечанско братсво, мој је Морал економска и политичка једнакост свију људи и народа.'' И Нестор Жучни ''замишљао је свет као једну сакату играчку коју је лако из основа препородити и изменити'' (Б. Граховац). Сава Мркаљ (1783-1833), нека врста претече Васе Пелагића, губио се у проценама и поступцима према људима и механизмима функционисања институција власти, завршивши живот а да му се трагови костију не познају. О њему је Гојко Николиш (1911-1995), кордунашки земљак, записао: ''Непаметан био за овоземаљски живот који од људског створења захтијева много лукавости, гипкости, прилагодљивости, послушности и одрицања од самога себе и својих идеала.'' Тачно, међутим без идеала и стваралачког ризика нема славе, песнички таленат не сме попустити пред ударцима сатанске бирократске памети. Продати кожу сопственог талента за тепсију печене рибе води у издају Божјег белега у човеку.
     Гргин досадашњи живот је, попут Жучног, ''више поезија него све што је написао'' (Раде Томић). И као што је Јован Скерлић поводом песама Нестора Жучног писао, и за нову Гргину поезију могло би се казати да поседује ''крепак песнички таленат'', да му је поезија алат (оружје) у борби против неправде, да је то поезија ''човечанског братства'' у којој ''има нечег младићки свежег и животворно окрепљујућег''. Нема сумње да ће ова књига оставити видљив белег на мапи савремене српске поезије, пре свега по аутентичном животном искуству, које је, у овом случају,  лишено доколичарског писања размажених ''професионалних'' литерата у кућним условима и теоријама.