ОДЛАЗАК СТРАЖИЛОВСКОГ ОРФЕЈА

СЕЋАЊЕ НА ПЕСНИКА КРСТИВОЈА ИЛИЋА

"Недељни Блиц", 28. август 2022.

Пише: Ненад Грујичић

Један од корифеја Бранковога кола, непоновљиви српски песник Крстивоје Илић, напустио је земни живот и пошао у загрљај Бранку Радичевићу. Говорио је да после смрти жели да му прах тела буде посут по Стражилову. Припадао је најизразитијим савременим песницима „стражиловске линије певања“, настављач Бранкове лире и језика. 

Самородни и јединствени песник Крстивоје Илић (1938, Брдарица у засеоку Вила-Леска код Шапца – 2022, Шабац) творац многих ововремених и свевремених „елегија над горама и водама“, први је добитник награде Бранковога кола „Стражилово“ (2019)  за свеукупни песнички опус. Добитник је и „Печата вароши сремскокарловачке“ (2003), заједно са Ранком Рисојевићем,  на 32. Бранковом колу.

Својом беседом о најславнијем ђаку Карловачке гимназије, Крстивоје Илић свечано је отворио 36. Бранково коло, у 11 часова, 7. септембра,  2007. године. Том приликом за укупно песничко дело, у име Бранковога кола,  свечано сам му уручио високо признање наше институције, „Статуету Бранка Радичевића“ (рад Јована Солдатовића).

Сат пре тога,  у Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, по традицији, присусутвовали смо парастосу Алексију Бранку Радичевићу, где је чинодејствовао епископ сремски господин Василије са сремскокарловачким свештенством и богословима, а затим у препуној свечаној сали Карловачке гимназије, најстарије српске, Крстивоје Илић отворио је 36. Бранково коло чији је програм одржан у знаку Радичевићевих стихова „Сијај, наде, у ноћи сунашце,/ сијај, наде, немој пресијати.“

Уз неколико чувених композиција у извођењу Хора Карловачке гимназије, тад су наступили песници:  Раша Попов, Љубивоје Ршумовић, Горан Бабић, Радмила Лазић, Слободан Зубановић, Братислав Милановић, Ђорђо Сладоје, Предраг Бјелошевић, Небојша Деветак, Иван Негришорац, Ласло Блашковић, Мирко Вуковић и Саша Нишавић, те драмски уметници Горан Сулатнопвић, Весна Чипчић и Миодраг Петровић. 

У својој свечаној беседи Крстивоје Илић истакао је да Бранкова поезија, „попут крвотока, наставља своје токове кроз историју пјесништва“.  А онда надахнуто додао: „Тек у часу постајања Прве речи, којом је, у ствари, творио себе, Бог успоставља поредак и склад универзума. Остављајући Првој речи могућност промене, отворио се простор настанка говора, који је егзистирао у својој различитости! И баш из те егзистенције, рађа се први Песник, и прва Песма! Мада припада митолошком времену, славни Певач, тракијски краљевић Орфеј постаје Праотац свих песника, са обе стране историје! Од њега су велики песници, и Бранко, наследили дар да одгонетну тајну која је садржана у човековој духовној, а не телесној сличности са Творцем, што се господару небеса није свидело! И то је прва коб песника и поезије! Једном, и заувек! Казна је била, и остала сурова: вечна патња духа и тела! Али, захваљујући тој патњи, настала је у Јонији пре много векова најстарија песничка форма – елегија, као исповедна тужбалица. Није ни чудо што је таквом својом суштином лако привукла у загрљај већ по дару боголиког, али и трагичног Бранка.“

Подједнако врхунска у слободном и везаном стиху, лишена потребе да пева о урбаном и технолошком, поезија Крстивоја Илића пасторална је химна људском телу и души. Из пантеистичког круга ове поезије, осамостаљују се и формирају стихови посвећени Богу. „Врхунцем промине Бог./ Прате га млади цветови“, пева Крстивоје Илић у слави матерњега језика.

О, како ли су сада смешни и грешни „успеси“ његових (наших) колега што му смакоше награде са именима Вука Караџића, Јована Јовановића Змаја, Ђуре Јакшића, Лазе Костића, Владислава Петковића Диса, Десанке Максимовић и других,  те се мајушни на велика уста  наситише прелести да им припадну управо такве колајне.

  Пре десетак година када су кренуле „националне пензије“ за допринос српској култури, опет су поете ни до колена Крлету, лажни тапшачи по рамену и фарисејско-садукејске улизице свакој власти, отеле му то признање.  На то је Крстивоје, стишано помињући имена оних што му зализаше Јудин пољубац преко чела, рекао да никад више, иако празних џепова, неће конкурисати за то признање, јер витез то само једном уради, а остали могу и по десет пута надаље да шене и гмижу.

Последње године живота, Крстивоје Илић провео је милошћу добрих анонимних људи у хотелу у Шапцу. Одатле ми се јављао, и ја њему одавде, размењивали смо идеје и мале планове са братским срцем. Крлетов доживљај Стражилова превазилазио је доживљаје других савременика, напросто било је то најистинитије зазивање суштаственог Смисла кроз Поезију и Бранка Радичевића. Нека врста идентификације са вечито младим Бранком и његовом судбином. Када је добио награду „Стражилово“ за укупни песнички опус, била је то радост над радостима –  зато што награда носи баш то име, најлепше на српској књижевној сцени. Имао је своје обожаваоце и међу најмлађима. Једном је основна  школа из Футога умало донела огроман Крлетов портрет (величине дуплих врата) на врх Стражилова да га постави уз споменик Бранку Радичевићу.

Кад би нам тамбураши на дунавској чарди са старим храстовим клупама на обали Сремских Карловаца запевали „Бранкову жељу“ Ј. Ј.  Змаја, у којој се чује Радичевићев вапај из Беча за Стражиловом, Крстивоје би дубоко уздахнуо и дуго њихао главом. Бранко је из гроба у аустријској глини жудео да му кости буду буду пренесене и сахрањене на рајском Стражилову: „Кад ме смрца отргне од људи,/ Да ме примиш ти у своје груди!“

А онда би Крстивоје придодао славне Змајеве стихове написане у Бранково име: „Растав’те ме са овом даљином,/ Моје кости оперите вином,/ Па их нос’те нашем завичају,/ Завичају, мом негдашњем рају,/ Пренес’те их , браћо моја мила/ Покрај оног убавог Белила,/ Кроз Карловце где сам младост пров’о,/ Па на они дивно Стражилово;/ Ту још једну стару отпевајте,/ Ту ми браћо кости закопајте,/ Ту би мртав права мира дост’о – Србадијо, не било ти просто!“

Крлетов глас био је промукао, боље рећи прозукао, са затомљеним кликтајем из младости. Тек понеком би испричао да је то од слане воде коју је за казну и на силу морао испијати иза затворских решетака где се на волшебан начин био у младости  нашао. На темељу тога искуства написао је незаборавну књигу „Елегије из казамата“, где је предочио невероватне судбине људи с којима је привремено живео. Када је говорио своју поезију, био је то својеврсни шапат, глас гоји долази из онкраја,  из даљине, боље казати из нигдине која чека људске душе па да нас разврста по тежини грехова.

Кад читате његову поезију, помислите да је то написао неки „апсолутни боем“, да је живео у облицима ујевићевске дневне запуштености, у алкохолу и диму цигарета.  Међутим – не, Крстивоје није марио за дуван, није пио, био је сури вегетеријанац. Током септембарске манифестације Бранковога кола, где је био незамењиви гост,  заједно с осталим песницима и уметницима, био је смештен, како кад,  у хотелима „Путник“ или „Војводина“, где је увек тражио лагану храну без меса, и обавезно би поподне одмарао, а увече раније легао, пре свих гостију.

Одевао се пажљиво, уредно и и чисто, увек господски, било да је у оделу с упечатљивом краватом, или у необавезнијој врсти одеће, увек као песнички племић. Све је некако било у апсолутном складу с његовом фризуром и осмехом, брадицом и наочарима кад се уозбиљи говорећи о поезији. И кад је певао о српској историји или баштини, о љубави или небу, о животу или деци,  Крстивоје Илић је увек био апсолутни лиричар са једнаким интезитетом имагинације и маште, дара и лепоте, музике и смисла.

Имао је своју животну музу – Славку (посветио јој много песама, сонета – њена мајка није дала да се уда за песника), увек је помињући доласком на Бранково коло, никад с њом, али у свакој лепоти пред очима, пред Фрушком гором, на пример, Крстивоје би изустио Славкино име: „А теби, тако тихој, шта ли сонети значе:/ да ли ти крв и душа зашуме много јаче,/ кад их из мојих уста, из патње, из бескраја,// принесу твоме уху далеке, страшне силе;/ изреци, и прекриј ме са покровом од свиле,/ па онда моли земљу да нас у смрти спаја!“

Сусретали смо се и изван Бранковога кола, па и говорили један о другоме на промоцијама у Врбасу, Шапцу, Београду...  Кад песник о песнику говори то је више него суво слово критичара. Сетили бисмо се оне чувене изјаве француског песника Пола Валерија да му је дража једна реченица песника о његовом делу него томови критичарâ.

Пре четврт века нашли смо се у Плужинама у Црној Гори, на изворима Пиве, на песничкој манифестацији уз истоимени манастир подигнут у другој половини шеснаестог века, а који је, цигла по циглу, премештен 1982. године због изградње хидроцентрале на реци Пиви. Ту су наступили многи врсни песници, међу њима и незаборавни Ранко Јововић који је особено, хајдучки грлато, говорио своју животом испечену поезију. И, док је Ранко казивао своју песму, Крстивоје ми тугаљиво на уво прошапта: „Кад бих имао овако крупан глас, мој Ненаде, шта мислиш шта бих ја све у животу направио.“

Крстивоје Илић еклатантан је случај поетичке доследности и животне истрајности на одисејском путовању кроз многобројне изазове и искушења, без сталног радног места и редовних материјалних примања. Надилазећи институционалне и пајташке трговачке дриблинге, замке ушећерених Данајаца са неискреним понудама, свеприсутну помодност и такозване нове трендове са кратким маховима,  Илићево дело је доказ да је поезија универзална и надвремена духовна дисциплина у стварности неумрлога песника, неугасиви печат бића и талента у еросу језика, божанска светлост без премца и краја.

Крстивоје Илић

САН

Опет си заспао на лишћу,

пун доброте,

и наде,

утекао од света који те

упорно вређа, и којег,

изгледа, узалудно

уважаваш; над тобом,

смирено небо, које те

повремено напушта, мада се,

и јутром, и вечером,

најппе њему обраћаш; под

тобом земља, сложена и

густа у цвојој тамној

тишини, пуна неког

подозрења, иако си, још

на почетку пута принео

заклетву у њено мрачно

ухо: да ћеш, пре

досуђеног

времена сићи у њену ноћ!’

Из „Антологије српске поезије – 1847-2000“ Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012, 2013.

Крстивоје Илић

ОРФЕЈСКА ЕЛЕГИЈА

Вечна тужаљко ветра, узвишена и лака,

Једино твоје звуке желимо у дну мрака!

Нека сиђу под земљу, до утишаних страсти,

можда ће, иза свега, танка фрула израсти!

И то је налог мртвих: да говор не иструне,

кад им заћуте уста – певаће млаке урне!

Све има своју љубав: твар се допада твари,

у исте свирају струне – анђели и варвари!

И све је давно прошло: мртва је Еуридика,

још тужи само Орфеј – та грађевина стиха!

      Сремски Карловци, 19. септембар 1997.

Из „Антологије српске поезије – 1847-2000“ Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012, 2013.