О УМЕТНОСТИ ЂОРЂА ЛАЗИЋА ЋАПШЕ, ЗАПИС ПРЕ ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ

ПАГАНСКО СВЕТИЛИШТЕ НА 19. БРАНКОВОМ КОЛУ

Сремски Карловци су вековна позорница духа. Великој породици уметника и духовних људи који су оставили трага у свом народу прикључио се и млади карловачки сликар и скулптор, уметник и духовник, Ђорђе Лазић Ћапша. Има велике симболике да се у тек отвореној, пространој и озраченој, галерији у Сремским Карловцима промовише Лазићева изложба. Она је најава озбиљне културне преобразбе, у запећак и на колена бачених Сремских Карловаца. Она је спасоносни сигнал у стању да изнедри истинског уметника чије дело надилази локалне оквире.

Пред нама је изложба високог уметничког домета. Ђорђе Лазић Ћапша, попут каквог демиjурга, створио је сасвим оригинални свет. Он је снагом миленијумског неимара изнедрио чудесно упечатљив свет паганског, обредног и ритуалног. Свет чија онтолошка граматика заснована је на четирма великим симболима: земљи, води, ватри и ваздуху.

Говорећи ликовним језиком, који се у овом случају показује тенушним и сувише школским да би се објаснио епицентар смисла изложбе, Ђорђе Лазић Ћапша решава амбијенталне проблеме простора користећи притом материјал из природе. Његови објекти сачињени су начином и занатом градитељства овог поднебља. Но, овакве појаснице само су на површном трагу дубоких смислова и порука ове изложбе. Објекти Ђорђа Лазића Ћапше траже смелији и вртоглавији прилаз, они емитују енергију која се не може објаснити критичким поштапалицама.

Сви изложени објекти повезани су како тематско-мотивски уједначеним концима тако и оригиналним поступком који твори целину што зрачи симболиком спајања неба и земље. Чудесни магнетизам избија из елемената ове изложбе. Ни један предмет, ни један објекат, нити њихов саставни део, не да се именовати. Вокабулар којим владамо преузак је и коначан. На овој изложби све је истргнуто из природе, али и преобличено и сручено у непознате законе постојања основних четирју елемената. Створени свет Ђорђа Лазића Ћапше тек треба оденути конкретним значењима, тек му треба наћи име. То је буквално, тек рођено биће, свет организован новим принципима и законима.

Ова изложба предочава тајну постања света. Неприсуство човека у том свету, дивљем, паганском, анималном, појачава густину наших асоцијација. Траг голог стопала на измрвљеној земљи до краја мистификује целокупни уметников пројекат. Утиснуто у брашно земље-прамајке, стопало симболише апокалиптичну димензију човекове егзистенције, трагику и тајну његовог присуства међу четрима елементима од којих је устројен свет.

Значајно је приметити да су објекти Ђорђа Лазића Ћапше сачињени од делова што се преливају у црно-белим контрастима. То није случајно. У злосутној миридби црне и беле боје има симболике вишег реда. Црни, горопадно постављени елементи, редовно су уоквирени, боље рећи оковани белим. Црни предмети без имена, који нас само привидно асоцирају на знане облике, наелектрисани су мефистофелском коби која предочава зло, несрећу, таму. Они су дугуљасти, шпицасти, опасни.

Око таквог злоћудног осињака симбола увек се налази заобљени светли рам питомог мира и склада. Тако је укроћена агресија ништавила што крчка у утроби тек створеног света. Тако је стишана и у загрљај освештене природе стегнута, нечиста сила предмета припремљених да „пропевају“ ужас и страву. Чија ли је рука, заправо, удесила да таму обљуби и стиша, зароби и порази, светлост створитељског даха? Да ли је, заиста, зло узмакло лепоти искладу? Паганско светилиште шаље нам препотопску поруку.

Средишњи, рујем земље умазан, шиљак директно симболизује спој неба и земље, ону силу која избија из магнетизма односа воде, ватре и ваздуха. Тај шиљак симбол је и ероса. Али не ероса у поједностављеној телесној варијанти, већ творачког ероса којим дише и пулсира просторно- временски механизам живота. Шиљак је истовремено и корен и плод. Он је буктиња материје, застава живота. Шиљак је срце света.

Ђорђе Лазић Ћапша размишља. Он није утонуо у суву апстракцију својих објеката. Заправо, овде су уопште и не може говорити о апстрактном свету. Изложба је праприча о паганској слици света. Она је вишега реда напор да се прикаже човекова потреба да и у тами понорних миленијума избије зрака освештености и људског идентитета.

Ђорђе Лазић Ћапша овом изложбом чини преломни корак не само у свом стваралаштву. Обасјани ореолом оригиналног уметничког света, уверени смо да ће ова изложба бити и остати на мапи ликовних догађаја. Ђорђе Лазић Ћапша истински је уметник, његовом стваралаштву треба се поклонити.

                                                                                                                                          Ненад Грујичић

(Текст и фотос из каталога изложбе на 19. Бранковом колу, која је трајала 21. септембра до 10. октобра 1990. године у галерији Културног центра „Карловачка уметничка радионица“)