О КОМЕ СЕ СТАРА СВЕ ОНО ШТО САДРЖИ РЕЧ КУЛТУРА

Сремски Карловци - Нови Сад, 22. мај 2022.

О НАШИМ ПРОПАЛИМ ДУШАМА И КУЋАМА СЛАВНИХ ЉУДИ У МОШОРИНУ И ДРУГДЕ

Пише: Драгана Лисић

Немам више осамнаест година, идеали ме полако напуштају, свесна сам где живим. Али на неке појаве и даље никако да огуглам. Жив се човек на све навикне, каже естрада. Али неки део мене и даље не дозвољава да се навикнем на баш све. Део око желуца ми се подиже када освестим неке ствари које се дешавају. Од таквих емоција све чешће и све јаче осећам гађење. Нисам довољно хладнокрвна и прагматична да одем што даље од ове земље, продам идентитет за шачицу сребрењака и живим „спокојно“ не гледајући бруку и срамоту која ме окружује.

Имам порив да устанем, да кажем „не може тако", да дам све од себе покушавајући да променим макар нешто. Квази-психолошки тест 16 личности ме дефинише као предузетника, а пошто нисам довољно прагматична да отворим, на пример, кафану и богатим се на људској доколици и пороку, или салон лепоте па да убирам корист на људској површности, једино што ми од тог корена остаје јесте предузимљивост.

Не могу да седим скрштених руку и верујем да ће нешто само од себе да се помери на боље. Искуство показује да неће. Шефица одсека на мом факултету сматра да су ово моји месијански пориви и на њих гледа са висине, с поменутим гађењем, рекла бих, али не од оне моје врсте. Ово је гађење посве другачије. Гади јој се присуство живота и борбе у студенту ког је систем толике године школовања покушавао да згази, ућутка и сведе на број.

Као када дуго покушавамо да згазимо бубу, ми узвишена и супериорна бића, а кад склонимо за тренутак ногу, она је и даље жива, иако на леђима – копрца се и не дâ. У инат. Кажу да је то најлепша српска реч (турског порекла). Ја бих то само ставила у другачије, у неко друго време. То је била најлепша наша реч. Некада давно. Нема овај народ више борбе и отпора у себи. Глобализација је урадила своје, и стопљено са разноразним светским, српско се изгубило. Сада смо флегматични, гледамо само себе, минималну материјалну корист и шачицу успеха на некој замишљеној, а опет прилично кривој скали.

Одабрала сам да студирам српску књижевност осудивши се тиме на останак овде на који је још и Шантић позивао, те на „неуспех“, у материјалном смислу. Јесам ли срећна због тога, слагала бих ако бих одговорила потврдно. Али и од те српске књижевности остао је једино инат. Он ми не да да уместо докторских студија упишем неко убрзано програмирање и накачим се на глобалну сису. Боље бити гладан него јести говна, „извинте ме што псујем“,  рекао би Балашевић.

Шта то мене толико избацује из колосека, шта ми диже желудац, и што би млади рекли, шта ме тригерује толико? Уопштен одговор би био – однос према култури. Не зато што сам ја нешто много културна,  а зли народ око мене је примитиван и некултивисан. Из народа сам и потекла, те од њега нисам ништа боља. Оно од чега ми се рига јесу установе које носе тај атрибут културне у себи. И наравно власт и политика, али мислим да када поменем установе, ово друго је већ садржано у првом, директно скопчано и спрегнуто.

Конкретан одговор који би упућивао на повод за овај текст јесте чињеница коју сам освестила тек ове године прошавши кроз нека места у Србији у оквиру ауторског серијала „Путевима књижевности“, а то је да се до наше културе, а под тим мислим пре свега на књижевност као њеног носиоца, не држи ни најмање. Бусамо се у прса, проглашавамо културне престонице, приређујемо којекакве догађаје, а култура нам урушена. Као што је срушена кућа Светозара Милетића у Мошорину, истог оног Милетића чији споменик поменута престоница држи на главном тргу Новог Сада, како показује лакат. Тај лакат смо ми. То нам је од културе остало.

Мошорин је на свега пола сата вожње од ове културне престонице, али ваљда домет културе ипак не добацује толико далеко. Он је тек толики да послужи да се под маском културе убере пар сребрењачића из државне кесе. Да се подигну шарени јарболи по парку, где им место није, да шљашти и светли, а унутарњи трулеж флегматични народ ионако неће осетити.

Али то није све, што би рекли маркетиншки магови. Да је срушена само Милетићева кућа, могли бисмо говорити о изузетку, пропусту, а сви грешимо, па се,  хришћански, свима и прашта. Али у истом селу у готово рушевном стању је и кућа Исидоре Секулић, за коју ће неки „еминентни стручњаци“ из света књижевности рећи да ово село није ни доживљавала као своје и да се њена „Хроника паланачког гробља“ не односи на њега. Не треба бити ни факултетски образован да бисмо били свесни да је књижевност универзална – наравно да се у тој паланци може огледати било која друга, било где на свету, али хајмо бити непатетични.

Пекић је у једном свом интервјуу рекао: „У потрази за универзалним до кога ми је стало, немам никакве потребе да се удаљујем са Балкана, мог локалног литерарног подручја, извора мојих надахнућа, мог језика, мог порекла и мојих митова. А тамо где је писац, тамо је и универзум.“ Дакле, и писац је човек. Написаћу то још једном. И писац је човек. Није тиква без корена. У већини случајева – егоиста. Наравно да полази од себе и свога. Зашто би у супротном објављивао? Задовољавало би га и да пише и брише, пали, оставља у анонимности своја дела.

Било како било, једну од највећих књижевница које је Србија дала, задесила је таква судбина да јој је кућа данас рушевина. Да се родила у православној сестри Русији, на пример, она би била спомен-музеј, одржавана и негована, посећивана сваког дана од стране великог броја људи, притом корисна поред културе и за туризам и економију (ако већ морамо бити прагматични да би нас схватали за озбиљно). Овако, штета. Жалостан случај. Шта се ту може. Е па може се!

Не бавим се ни грађевинарством ни рестаураторством, а ни економијом, али колико за име света може коштати да се та кућа обнови? У селу има 2500 глава. Свака глава по 10 евра –  25000 евра. Толико вреди цела моја кућа која је притом ближе помињаној престоници. Само од сељака толико. А може свако толико. Кутија цигара и пар флаша пива мање. Не мора ни тако. Тегла меда, пар кила сира. Кад постоји Новосадски ноћни базар, може се организовати и мошорински, па нек изложи и приложи ко шта и колико може.

Да се случајно не помисли да је овакав случај само са овим селом, приморава нас на то  и Дисова разрушена кућа у Заблаћу код Чачка. И кућа Тодора Манојловића у Зрењанину у којој је сад фарбара, а јадни Тодоре сваког дана све горе, доби чак таблу, као гротеску или оксиморон. А јесте се неки морон досетио, вала, као што су се и у Мошорину досетили да таблу о Исидори поставе на неки новију кућу, јер је „срамота да буде на оној“. Дакле, знамо и за срамоту, али не знамо како с њом да се носимо.

И ко зна колико још таквих кућа и осрамоћених великана има (као што се срамоти име Мике Антића недодељивањем и одузимањем награде с његовим именом, неодржавањем „Антићевих дана у Новом Саду две године заредом), на мом серијалу „Путевима књижевности“ је да у будућности докучи, као што је и на сваком појединцу. Поента излагања – свако помало и ето нас, и без институција.

Али зашто без институција? Нема ли Мошорин месну заједницу? Не стара ли се Тител као општина о њему? Не брине ли се поменута културна престоница о онима који јој на трговима репрезентују културу, по којима гимназије носе име? Постоји ли градски Секретаријат за културу, покрајинска Влада, на крају крајева и Министарство културе Републике Србије? Где су Заводи за заштиту споменика? Где су манифестације које се ките именом ових великана? Где су добитници истоимених награда? Не усуђујем се ни да питам где је Матица српска, где дружења и друштва књижевника (на челу једног је чак и била поменута урушена госпођа Исидора). Где су невладине организације? Где су музеји? Свака та кућа би била управо спомен-музеј. Може у прикупљање да се укључи и свака школа која носи име великана. Нисмо ни свесни колико можемо, само нико неће. 

Ал’ што бисмо? Шта ће нам? Па јер без културе нема ни нас. Хајмо прочитати ово још једном гласно. Без културе нема ни нас. Ако разрушимо све трагове да је овде икада живео иједан велики Србин, и на њима изградимо, по могућности бесправно, једнолике зградурине, поменуте кафане и салоне лепоте, како ћемо за само десет, а да ни не помишљамо за сто година знати да је ту било ишта српско, када је апсолутно једнообразно, када је глобализовано, када је могло бити било чије.

А неком ће одговарати да је његово, док нама није стало. Тврдим и потписујем. То се види по томе да је тим другима стало до свога, да и оно мало културе што имају и те како негују, па да и тамо где немају, гледају да присвоје и фалсификују туђе као своје. Колико смо само расправа чули на тему националног идентитета Тесле или Андрића, који су се о том питању врло експлицитно и сами изјашњавали, а да ни не помињемо онда друге.

Заиста је лепо посетити и туђе земље, упознати друге културе, учити из тог сусрета, али морају ли наши ђаци на екскурзију прво да иду у северну Италију, да се диве култури, а за своју ни не знају? И не кривим их ни најмање јер немају како ни да знају. Није нека екскурзија водити децу да виде рушевине, што ћу лично, чак и као такво радити, само да се, Боже здравља, домогнем посла у школи. Сви ћемо лагано „Путевима књижевности“. Па и ако не виде изложене рукописе аутора, њихове слике, портрете, драге предмете који сад већ имају и историјски, музејски значај, нека бар виде где живимо, нека се освесте да иако се не негује, култура у овој земљи постоји.

Неки од њих ће сутра бити „на положају“ да могу да утичу и створе промену. На младима свет остаје, али само ако им га покажемо, никако ако им исперемо мозгове и једини свет за који буду знали буде онај дигитални, виртуелни. С вером у надолазеће и у моћ речи, остављам овај текст као темељ за даљу градњу и обнову.

И већина из књижевних кругова би на томе стала. Ваљда зато што по оном квази-тесту нису предузетници. Максимум предузимљивости било би шкрабање по папиру којем, наравно, не умањујемо значај. И, на којем се, такође (да ли се ико, мало ко, усуђује рећи), публикују којекаквих радови, пресипања из шупљег у празно, паламуђење о овом или оном мотиву код овог или оног аутора, квази-критика , а уствари панегирик фришког дела другара са студија или из фотеље и остале небулозе које носе бодове за академску каријеру.

Али, ево стајем прва у ред да се носи цигла по цигла за реновирање тих поменутих кућа наших великих писаца, да се носи петиција од врата до врата, да се убеђују спонзори и инвеститори, да се стоји иза тезге на мошоринском, заблаћком, зрењанинском или било ком другом базару, да се организују књижевне и уметничке вечери с циљем прикупљања средстава, ма да се учини било какав корак и помак. Колико нас може стати у ред?

           На фотографији: Драгана Лисић приликом промоције њене прве књиге песама, "Траговима..." , на "Пролећним Бранковим данима" у Башти Бранковога кола (Палата Илион) у Сремским Карловцима, 23. марта 2022.