ГОСТОВАЊЕ ПРИЈЕДОРА У НОВОМ САДУ

 

Нови Сад, 17. мај 2022.

ПРИЈЕДОРСКИ СЛИКАРИ У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ НОВОГ САДА

 

Вечерас је отворена изложба „Удружења ликовних уметника Приједора“ у  Ликовном салону на Трибини младих Културног центра Новог Сада. Ова изложба је увод у  манифестацију „Представљање града Приједора“, која ће трајати од 17 – 24. маја у Новом Саду. Изложбу су отворили Моња Касаловић, начелница Одељења за друштвене делатности Града Приједора и Далибор Рожић, члан Градског већа за културу Новог Сада.

Представљени су радови следећих савремених сликара Приједора: Драган Топић, Борис Еремић, Милица Тошић, Муилана Симић, Миулош Вучен, Мирослав Стакић, Марија (Новаковић) Добријевић, Сања Хасић, Љубиша Пушац, Зоран Радоњић, Андреа Крнетић Грбић, Милица Ђерић, Владимир Кнежевић, Милана Косановић, Милица Вукојевић, Никола Дабић, Мирјана Јукић и Зорана Ђаковић. Музичку тачку на хармоници извео је Александар Дринић из Приједора.

Истовремено, у горњој галерији Културног центра Новог Сада постављена је изложба посвећена богатој историји ликовног стваралаштва у Приједору, по којем је овај град одавно био и остао познат по несвакидашњем збиру антологијских сликарских талената током целог двадесетог века: Тодор Швракић, Петар Поповић, Драгутин Митриновић, вајар Сретен Стојановић, Милкан Васиљевић, Радован Крагуљ, Љубомир Стахов, Милан Совиљ, Бранко Миљуш, Весо Совиљ, Предраг Марјановић и Слободан Гарић.

Пре четврт века, у сарадњи са Музејем Козаре, Бранково коло је организовало у Музеју Војводине у Новом Саду велику изложбу поменутих чувених сликарских имена из Приједора.

У наредним данима на Трибини младих Културног центра Новог Сада биће одржани следећи програми: „Археолошка истраживања у долини Сане“ кустоса Данијеле Радосавац (19. мај у 18 сати), „Године страдања 1941/42“ кустоса Ведране Адамовић (20. мај у 18 сати) и „Етнолошка истраживања на подручју Приједора“ (20. мај у 19 часова), као и „Туристичка понуда Града Приједора“ (21. маја у 19 часова).

 

               На фотографији: Мирсад Авдић Мирза (организатор из Културног центра Новог Сада), Ненад Грујичић, Моња Касаловић (начелница Одељења за друштвене делатности Града Приједора) и Мирсад Дуратовић (председник Скупштине Града Приједора), после отварање вечерaшње изложбе у Културном Центру Новог Сада.

 

 

Ненад Грујичић

ПОКРИВАЊЕ КУЋЕ

 

У веселој вреви, из руке у руку,

таласа у вис препечени цријеп,

на очевид неба и земље подиже се ново шљеме,

тек одсјечена љескова на врху куће грана

окићена пешкирима и кошуљама зарним,

на кровном рогу под облаком раскорачен

отац-викало вијори са даровима,

и ракија-мајка дигнута у свод:

о, поткозарски шљивици

у литрењачама са комушом!

 

Кад Драже викне – цио крај затиша.

 

„Ој, комшије, кумови и пријатељи,

чујте и почујте,

ево га Митар Шиљег из Гомјениице

покрива свој дом,

помог’о му Господ Бог,

родила пшеница бјелица

и ситна дјечица!“

 

Топи се грло у подневном сунцу,

сиротињска стижу уздарја драга:

ено печено прасе пентра се у небеса,

киштра пива – и она искошена плови на греде,

везени рупци – крила паганских чуда,

берићет слијеће на кућу.

 

„Ево Момчило Бањац из Орловаче

донио пешкир од седам метара,

краја му нема...“

 

А  убрус – ни до лакта.

 

„Тривун Турудија из Балтиних Бара

три кошуље златом извезене

на дар комши своме...“

 

А оно – кошуљица бијела.

 

Мравиња свијет око нових дувара,

дјеца се јагме са старијима ко ће веће

жуљеве на длановима излињати,

смијех прекрива мили бол,

дупла се и троји терет из шаке у шаку,

бабе се мијешају са цурама:

крезубо око младо засвјетлуца.

 

...Јаој, моја шездесет и која,

нит’  и’  бројим нит’  се млађе бојим...

 

Из Бецнеровог гаја –

два врана гаврана надлијећу чудесо,

са сувог храстовог шиљка трећи

извиђа на једно па на друго око,

зракне и копцу кљун

у елипси над рајским предјелом,

у даљини пада поток

на расклимани млински точак,

гле, жабица на мокром шкрљку!

Јате се легенде и скаске,

облачићи над Козаром пролазе кроз

зарђалу гвоздену карику – траг потопа

на врху Мачковог камена уз који негда

бијаше везано бродовље на мору,

нечије дијете босо трчи преко стрњике,

бриде табани у зују пчела из Хамзиног тука,

голуби-гаћани мјеркају догађај.

 

„Чујте и почујете, 

ево Маркан Бундало

донио шпорет из далеке Њемачке...“

 

Кад тамо – а оно  решо са двије мале рингле.

 

Кресне дуга деветка,

за њом јачи парабелум,

онда –  нешто слабије:

ово је пиштољ-плашљивац

– препознаје неко –

куц-пуц, куц-пуц: ено га прикива даску!

Охо-хооо, чује се одасвуд, ихи-хиии,

купе дјеца вруће ча’уре.

 

...Пушка моја и у њојзи меци,

то су моји у години свеци...

 

Штрецају срца, надимљу се прса,

женска мушкој, ова руци до себе,

без престанка цријеп за цријепом додаје,

мућка се плетенка томашичке шљивовице:

да ли брља, јà ли препеченица,

није важно, нек’ је има, нек’ се двоји,

нека расте и вазноси  на кров,

на сунце, за срећу.

 

„Ево Милева Кецман из Јутрогоште,

на радост свима,

донијела три туке печене...“

 

Кад оно – пиле из живице.

 

...У мог драгог ливада на гласу,

све до подне кокоши попасу...

 

И док си трепнуо, кућа покривена:

мирују фијат из Усораца и мечка из Берлина,

приљубили стаклене њушке

фићо из Стратињске и пежо из Париза,

моторчина хорекс и моторић томос

обостранце наслоњени на орах,

ај, с бицикла спаде ланац: 

неко са њ скочи па право у промају прозора

да објеси чутуру о летву над главом,

зулуфе, ено, пустило ничије копиле.

 

...Мала моја, бркови ти црни,

де и’ мало к’о баја заврни...

                       

Хиљаде чавки прелијеће гај

– нечији на јесен сватови!

Ори се сликама рујни комад постојбине,

рјечица Јасеновача гуди у планини,

налакћен на лóтре

не испушта ракију збуњени Нијемац,

намашћених трепавица лицка флашу 

и германска суђеница из Сводне.

викало за мало да падне – силази кракат,

с кољена чисти траг цигле,

газда му нешто на уво шушори,

бљесну зуби – једног нема!

 

...Кућо моја багремова прућа,

попиће те баја до сванућа...

 

У лијеву страну кваса старо козарско коло:

хватају се раширене у укрштај  руке,

отац првачи, кум и кума полажу:

она, грлата, трепери, додаје кô мушко,

узрио у пићу, узвраћа домаћинов брат,

уза њ викалов пријашин из Омарске,

виђај ђеда! – проклецава момачка кољена,

гега у шеширу Шàра Штрбац

што и на сахранама за пуним столом запјева,

шарени звуци стопљени у једно,

из мутног заметка кола – 

све бистрији и бистрији ројеви ријечи,

ускачу Ољача и  Дрљача,

за њима кô вјетар Јелача, Срнача и Сувача,

тискају се Пувача, Ребрача и Кувача,

не дају се задихани Ујача и Гарача,

тече лијек завичаја,

расте медна пјеванија,

лизне голи живот к’о поскок на јàри.

 

...Пала магла преко Костајнице,

а ведрина изнад Добрљина...

 

Коло брзâ и памет преузима,

гласови сложени кô датуми у календару,

старац-сàгрма из Марићке отмјено се ачи,

гледа га штуцовани брчић из Брекиње,

сви измијењени у лицу –

са судбинским оj око ушију,

подигнути на вјешала пјевачке нирване:

нема смрти без суђена дана.

           

...Нема кола до мене сокола,

ни играња до мога пјевања...

 

А пјесник на Палежу ономад рече:

Неколико дјевојака сучелице коловођама,

запјевима са усамљеног плетива,

са бистрог перила,

са јастука несанице,

прожмарају коло мутним љубавним трепетом.

 

...Тијо пјевам, тијо се увијам,

тијо драгог у срце убијам...

 

Ни малтер у ципелама,

ни  муње са Сане,

ни пашчад на јапији,

ништа не разгони ојкачу,

дуго се мијеси коло,

нема силе да пјесма умине:

сјемењача, корјењача,

калемача, матерњача...

 

...Пјевај, мала, уста ти отпала

кад си мени бараби допала...

 

Дишу столови пуни пите и печења,

испаравају љеваче, ковртуше, савијаче,

мријесте се мекуше, гужваре и звркуше,

посестриме-гибанице пухћу,

од колског бруја чокањима расту крилца,

зинула да пјева из Црне Долине

и прасећа глава с јабуком у зубима,

над њом ратник из Стригове без ноге се крсти,

округласти колачићи и кифлице с мармеладом

у ињу шећера шурују,

паприка-рόга чека незасита уста,

напињу се затворене плéте жестине:

девет језика говори стара шљивовица,

излизана од весеља пљòска из Пискавице

– и она би да полети!

 

...Уста моја од ува до ува,

ко ће вама намјесити крува... 

 

Курýза са три коре – тиња,

горди се злаћани  кајмак,

меки сиреви за ћапћање спремни,

мирише од зимус туршија-царица у бојама дýге,

о, женске руке, шта ли не спремисте све,

умршен купус-рибáнац кипи у чинији,

на сриједи стола утуљена погача – начета,

у малом земљотресу пуне гајбе под столом цвокоћу,

јагњетина убрана са миљаковачких пропланака

врела у тањирима лебди,

со и сирће вребају слатки залогај,

удесно пљôште се торте са преливом сирупа,

сунчевином заливена салата у бокору,

бијели лук – црни, папричица љута,

све наново цвјета, рађа,

све  окрилаћује – с колом  да се у висине вине!

 

...Стани, коло, крваву ти нану,

запе шешир о шљивову грану...

 

Пљусак из ведра неба убацује столове

и грају у празне зидине:

пази, сејо, да жлица не спа’не,

придржи, брале, квргушу,

не дај, сине, да ракија лине!

Сви под драги кров:

снајица снаши тобож кашљући с рамена склања

невидљиву длаку: ајој, сестро мила,

сад и сува грла наздрављају,

цакле зенице у простору без времена,

ту пијуцка Милка Расавчанка,

пријашин из Пејића зубима кô кљешта

отвара зелену флашу пива

и треска пјену између ногу:

„Ево ти,  ја га осунати“ – па до дна искапи спас,

бленто ћапи парче из тепсије

па га зали туђом мученицом,

сит гладном не вјерује,

зазубице расту к’о шобот леда по крову.

 

...Купус, кромпир и врућа сланина,

од то троје нема огризина...

 

Дјеца наново рођена

(и она из дубичког збјега – којих нема),

анђеоски ћарлијају, прсте облизују,

свако сваком на аскурђела личи,

бијесни преци кроте се у печеници,

јело је вóђекā најбољи еглен,

снаше врцкају, мајке тихују,

додајдер виљушку, нема је,

ето је крај ноге, пала је!

 

...Дај ракије, попиће је брко,

макар брко од ракије цркô...

 

Викало и двојица из Чиркин-поља

 – још испод стреје,

ћулају ледену крупу величине ораја,

не да им се од пјеваније растати.

 

...Мој колега, до мене си први,

своје ћу ти наточити крви...

 

Жагри  соба,

иконе на зиду без малтера бану па нестану,

грешне се душе комешају,

дувански дим жмара по огрисцима

и костима на столу и уоколо,

пјесма ће у том тужна-радосна,

из грла Дражиног промуклог:

и горкача и медвача,

и свјетлача и мракача,

и посњача и масњача,

и блатњача и небњача,

и звјездача и крстача.

 

...Кад ја умрем и кад ме понесу,

реци, мила, да си моја била...

 

Пуче ведрина:

наново коло кади свјежи дом,

у бијелим панталама фрајлински се ритне

виждрача Перса из Дортмунда,

браћа Југовићи из Буснова

пјетловски застружу ногом

па низ брчину намигну гузатој Стаки из Кнежице,

она вихором из сукње занесе и лијево и десно,

сваки јој покрет бедевијски силан и лијеп,

нема стида ни чекања,

сви поносни и важни, једини и јединцати,

као љута бољка размота се коло

у змијолики рукопис тијела.

 

...Ој, барабо, ко ти кућу чува,

вјетар дува па ми кућу чува....

 

А пјесник са Палежа каже:

Покрети се клижу

као на зејтину у зглобовима,

подлактице се траже и налазе са дојкама,

дјевојке и  младе удовице

заостају лијевом ногом

па се као тобож с тога искошавају

мушкарцима иза себе –

као да им се подмјештају.

 

...Види ти се по очима, мала,

да се не би пуно отимала...

 

Пјеванија растјерује демоне из села,

блâжи у срцу и цвјета долином у брда,

муње-свјетлице учворене зâре

у крошњама са пристиглим јабукама,

однекуд поведе Стојан из Ракелића:

 

...Мала моја кад проквоца твоја,

ој, дјевојко, дагај душо моја...

 

Посувраћених очију, одлутао богзна куд,

у гиздавом окрету узвраћа Љубан из Јеловца:

 

...Насади је на два јаја моја,

ој, дјевојка, драгај душо моја...

 

Биће нове дјеце,

вреле супе и живота,

биће шећера и соли, прољећа и зиме,

биће радосница и љутица сузâ,

и одлазака у свијет биће

и повратака у Приједор биће.

 

...Ситно пјевам, далеко се чује,

има л’  ико да ми се радује...

 

Капају звијежђа с окићеног оца,

са рамена висе рупци и кошуље,

на ражњу – глава и реп крмчета, 

један чаром извезни цвијет на пешкиру,

изгарављен, скрива врелу цијев за каишем.

 

...Нешто чича згуњгурô у гуњу,

пиштољчину кô божију муњу...

 

Под младим мјесецом,

без игдје икога свога,

викало – сад већ са онога свијета,

кукурикне као ороз,

лане кô пас

и рикне као бàк.

Занијеми дô, зора се спусти

и живот из камена крене.

 

...Биће свега само наске неће, 

ко ће са мном, нека одма’ креће...

 

Сном начета лица љубе се и разилазе,

отац и двојица (и један са стране што учи)

сучу преостало пламење ојкаче.

Троглаво грло у нирвани тепа.

 

...Ево дође да запјевам вóђе,

код овога дома поштенога,

ево сада па jопет некада,

ој, дјевојко, драгај душо моја!