С ГЛУМЦЕМ И ПЕСНИКОМ МИОДРАГОМ ПЕТРОВИЋЕМ

Сремски Карловци, 14. мај 2022.

СУСРЕТ ПРЕД ПРОСЛАВУ СТОГОДИШЊИЦЕ УЈЕДИЊЕЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

У преподневним сатима у Сремским Карловцима, изашавши из цркве Светог оца Николаја, наиђох данас на драгог Миодрага Петровића, угледног глумца и песника. Истог смо годишта, генерација у правом смислу речи, пријатељи још од студентских дана, помогао сам му у одбиру назива песничког првенца „Камен темељац“, а био и рецензентом друге му по реду књиге песама „Зима, брајко“. Поздрависмо се у близини Карловачке богословије „Свети Арсеније Сремац“, а испред позорнице на којој ће сутра у подне бити приређена свечана академија и изведен уметнички и културни програм у част прославе стогодишњице васпостављања Српске православне цркве у Сремским Карловцима.

Имао сам при руци један примерак „Сремскокарловачких терцина“, који му с посветом у тој брзини предаде моја млађа, десетогодишња кћерка Даница: „Драгом побратиму Миодрагу Петровићу, с љубављу!“ Загрлисмо се, а и фотографисасмо потом. Обрадован попут мене због непланираног сусрета, румен у лицу, овај славни првак Српског народног позоришта рече ми да игра патријарха, па настави на сцену, на пробу.  Изнесе на сцену и даривану му књигу, па је у једном тренутку, са тог тренутка чудом оглашеним вековним звонима, говорећи гласно раније припремљен текст, подигну „Сремскокарловачке терцине“ изнад главе и задржа подуго.  

Ненад Грујичић

ГОЛУБИЦА НА КРСТУ

Из даљине као мрва на златном се крсту леска,

голубица бела, видим, слетела на цркву Доњу

закриљену бујном крошњом див-платана од три века.

Чија ли је душа сишла да покаже милост Божју,

откуд бела голубица беља и од првог снега,

усред лета карловачког на црквеном бриди трону?

Неко рече у пролазу да је иза оног брега

штоно стреми к Стражилову голубица јутрос мала

полетела. Већ је подне а са крста још не бега.

Као да се еглен води између ње и платана

белог лица као крила голубице Светог Духа.

У том небо затамни се и загрми усред дана,

голубица пред храм слети, шири крила, златоуха,

отвори се црква сама и зачу се пој псалама,

ка олтару у лепршу благих крила и пропуха

голубица у три круга обави лет белог плама

па одлети к Стражилову, и звоно се за њом вину,

а врата се затворише опет тихо, опет сама.

Нас некол’ко крстимо се и тражимо спас у вину.

              (Из књиге "Сремскокарловачке терцине", Бранково коло, 2020)