ПЕСНИЦИ НЕМАЈУ ГОДИНЕ

СА СТЕВАНОМ РАИЧКОВИЋЕМ,  НАОКОЛО

Ненад Грујичић

Начин на који је Стеван Раичковић говорио поезију посве је оригиналан, и за памћење. Дубина гласа као да долази с оних страна где ће нас једном бити. То је казивање које носи ехо времена са прохујалих глава наших најбољих песника, а чије земне гласове за живота нисмо могли чути: Бранко Радичевић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Ђура Јакшић, Војислав Илић, Алекса Шантић, Владислав Петковић Дис... Напросто, све Стеваново повлачило је за собом златни траг српске поезије, преображен у самосвојни отисак новог времена и талента у матерњој мелодији.

У  албумима Бранковога кола постоји фотографија на којој се налазе Стеван Раичковић и глумци Српског народног позоришта Томислав Јовановић, Томислав Кнежевић и Влада Матић, а с десне стране леђима окренут  Марко Дамјановић, директор Горановог прољећа. Фотографија је настала 21. марта 1978. године, пет лета пре мога доласка у Бранково коло, приликом гостовања Бранковога кола на Горановом прољећу у Загребу и – Луковдолу, родном месту Ивана Горана Ковачића, који је попут Бранка Радичевића са непуних тридесет година  отишао с овога света. На Горановом прољећу су, како фотографија показује, Бранково коло представљали поменути песник и драмски уметници.

Као феномен, фотографија је заиста невероватна, не само као медиј. Понекад је јача од целог филма, од хиљада и хиљада покретних слика. Нарочито кад сте у потрази за фотографијом као важним документом неког догађаја или ситуације.  Фотографија устоличује и крунише тему која је грли. Уопште узев,  фотографија поприма значај и смисао, које у људској цивилизацији, речено из радионице Умберта Ека, имају точак, маказе, чекић или књига. Незамењива је без обзира на технолошки степен развитка наше цивилизације, њена иницијацијска снага уградива је у све што долази и пледира за то да буде при руци, то јест постане човеков  вапај за трагом.

Стеван Раичковић је много важан песник и за Бранково коло. Далеке 1976. године, 3. септембра, он је свечано отворио  5. Бранково коло. У извештају ове институције за ту годину  предочена је и атмосфера са  отварања манифестације у башти Музеја у Сремским Карловцима, по први пут те године, када је свечану реч имао управо Стеван Раичковић. Поред осталога, у извештају пише:  „Када је песник требало да устане, он је морао да се пробије кроз кордон деце, да се провлачи испод ужета, да се пробија кроз гледаоце који су заузели бочни простор поред позорнице. И до свечаног доласка на позорницу, одвијало се пред гледалиштем мучно пробијање као пред биоскопским улазом.“

Занимљиво је приметити у извештају о овој манифестацији за 1976. годину да су „временски услови учинили да смо ове године имали месец септембар какав по кишним данима није забележен за последњих шест деценија“. Затим, „недеља, 12. септембар, проглашен је за дан жалости због судара авиона код Загреба, па смо били принуђени да откажемо програме за тај дан“. Те године, Бранкову награду добио Братислав Милановић за прву књигу песама Јелен у прозору (Дом омладине, Београд, 1975), а лауреати Печата вароши сремскокарловачке били су Зоран М. Мандић и Миле Стојић за стихове објављене у рубрици поезије у новосадском Гласу омладине.

Било ми је природно да одмах по доласку у Бранково коло предложим сарадњу са Славонским Бродом, Бранковим родним местом. Поготово што смо већ путовали на ту страну: Бранково коло је одраније сарађивало са Горановим прољећем у Загребу и Луковдолу, и та сарадња је била одлична. Долазили су нам у Сремске Карловце, на Стражилово и у Нови Сад врхунски песници, драмски и музички уметници: Весна Парун, Драгутин Тадијановић,  Фабијан Шоваговић, Славко Михалић, Бранко Бошњак, Арсен Дедић, Реља Башић, Раде Шербеџија, Иван Сламниг, Бранка Цвитковић,  Златко Црнковић, Љерка Цар Матутиновић, Едо Перочевић,  Хрвоје Хегедушић, Ратко Буљан, Миа Беговић, Весна Спинчић Прелог и други.

А у име Бранковога кола, на Горановом прољећу наступали  су Мирослав Антић,  Љиљана Петровић,  Стеван Раичковић, Перо Зубац, Иван Хајтл, Раша Попов, Милица Кљаић Радаковић, Томислав Јовановић, Томислав Кнежевић, Влада Матић,  Јудита Шалго, Миодраг Петровић, Милица Мићић Димовска и други. Стеван Раичковић је и добитник  „Горановог вијенца“ (1985) у Луковдолу, као и Перо Зубац (1972) доста раније.

Посебну поетску посластицу чинио је сценски игроказ Бранковог кола на стихове Бранка Радичевића, који је саставио Божидар Ковачек, а изводили млади и веома даровити студенти глуме Академије уметности у Новом Саду: Гордана Ђурђевић, Тијана Максимовић, Весна Ждрња и Александар Алач. Са уживањем и поетско-братским поверењем Стеван је пратио игроказ на „Горановом прољећу“ и свакој Бранковој речи давао велики значај; видело се и ту, по његовим очима и лицу, да живи за поезију. Са великом љубављу, права заљубљеница у поезију,  игроказ је режирала Ана Цвијановић Јајчанин, одана песничком изразу и уметности, суптила и сензитивна, образована и упорна. Данас је тешко пронаћи такву личност на културној и педагошкој сцени за област театра поезије.  

Кад ми је изашло  треће допуњено издање књиге „Бранко“ (Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991), затекао сам се с првим примерцима у просторијама Српске књижевне задруге у Београду. Било је подне, ту се нашао и Стеван Раичковић коме сам поклонио и потписао примерак. Стеван је одмах почео да листа књигу, задржао се на одељку „Бранко и Његош“, у себи прошаптао Бранкову песму посвећену „владици црногорском“, а онда као да га је надахнула и покренула на акцију, наглас прочитао Његошеву песму посвећену Радичевићу. Урадио је то тако одано као да говори своју песму, па је за оним великим столом у Српској књижевној задрузи зазвонила вековна песничка снага која никад уминути неће:  „П`јевче драги, Србе врли,/ искро жива ђачког круга,/ нек’ Аполо тебе грли,/ нека Орфеј тражи друга./ У вилинском пјеваш колу/ као славуј усред луга,/ тебе за род пјесма грли/ као небо вита дуга./ Ајде роде, колу амо,/ да јуначки попјевамо,/ глас нек јечи, нек се чује,/ нек’ цркају љуте гује!“ А онда је поновио стих: „Нек’ цркају љуте гује!“

Стеван Раичковић, дабоме, наступао је много пута и на Стражилову, то је највише волео. Сматран је, и тако је остало, највећим изданком стражиловске линије певања. На 13. Бранковом колу 1984. године, 15. септембра, у 11 часова код Бранковог чардака на Стражилову, уз Раичковића, у програму под називом „Ао, данче, ала си ми бео“, наступили су и Раде Томић, Петар Цветковић, Славко Алмажан, Перо Зубац, Карољ Јунг, Војислав Кнежевић, Давид Кецман, Зоран Гаши и други.  Наступили су и песници из Клуба Југословена „Бранко Радичевић“ из Беча; те године смо у главном граду Аустрије на кући где је Бранко преминуо поставили спомен-плочу, придружио нам се и песник, сликар и музичар  Бранко Андрић Андрла који је живео у Бечу.

Није било лако договорити Стеванов наступ  с почетка септембра на Стражилову с обзиром да је тада скоро сваке године боравио у Херцег Новом. Тамо је једном на обали Јадрана испричао како на крају врелог дана, с плаже, жуди доћи до свог станчића где га чека хладан парадајз у фрижидеру, ког ће исећи на ситне кришке, мало посолити и освежити се као нико. Требало је, дакле, већ с пролећа договорити са Стеваном долазак на Бранково коло, а то се почесто догађало и на самом Горановом прољећу.

Он је поседовао амалгам трезвеног и поетског, рационалног и романтичног, у смислу да се у том стаменом свакодневном човеку налазио и боем прве класе. Дочекивали смо га у нашим просторијама у Сремским Карловцима, и у чувеној кухињи, где увек има доброг стражиловског вина и лепе мезе, од разноврсног воћа до нарезака и сира; донатори нису жалили, то им не беше тешко, а нама веома значило.  Стеван би то прихватио, све у мери колико, уз отворен прозор у кухињи, пуши цигарете. Приметио сам да дужина трајања запаљене цигарете равна је потом периоду узимања пића и хране, па – опет цигарета. Дабоме, разговори, коментари, братски осмеси, светлице у очима. И тако укруг док гост не пожели да оде, домаћин никад не креће први.

Кад помињем цигарете, сећам се и једног боравка на Дучићевим сусретима у Требињу када је Стеван ушао у  расправу са младим владиком Григоријем око пушења. Стеван се није хтео повиновати томе да угаси цигарету испред храма, а под ведрим небом. А онда опет нашли смо се и у манастиру Манасија код Деспотовца на песничком фестивалу посвећеном Деспоту Стефану Лазаревићу. Игуманија нам се жалила на искушенице и неке монахиње, које су дошле у манастир у намери да би ту читале књиге. Нема ништа од тога, мора се Богу молити и радити – гласно је рекла игуманија – какве књиге, каква библиотека, само Свето писмо, послушање, молитва и рад. И, кроз прозор нам показала неколико вредних монахиња на имању како с мотиком у рукама окопавају велику башту.

На Јефимијиним данима, пак, у Трстенику, у једној кафаници, Стеван је испричао, боље рећи поновио из неке раније прилике на Стражилову, како је био фасциниран објављивањем своје прве песме у животу, у неком листу у Црној Гори. И поткрала се грешка, уместо – Раичковић, стајало је презиме Раичевић. Јесте да га је то изненадило и погодило, али ништа није моглу умањити његов доживљај поводом објављене прве песме. Загледао је сваки стих, сваку реч, и опипавао текст, дивио се лепоти штампаних слова. 

Стеван Раичковић је и лауреат у награде „Лаза Костић“ на Салону књига у Новом Саду. Био сам председник Друштва књижевника Војводине када је песник Раша Перић предложио да оснујемо Салон књига у Новом Саду. Уз разумевање Ковиљчанина  Јовице Нешина,  генералног директора Новосадског сајма, успели смо 1994. године васпоставити  „Међународни салон књига“ и „Дане Лазе Костића“.  Остаде једино нестварена идеја да направимо сајамско вино по Костићевој песми „Међу јавом и мед сном“, са винове лозе из Лазиног родног Ковиља.

Награду са Лазиним именом додељивали смо на сајамској манифестацији, како и приличи, за све жанрове којима се Костић бавио. Тако се и песник Раичковић нашао међу лауреатима. Награду смо Раичковићу уручили  у Градској кући Новог Сада, а потом отишли на ручак у кинески ресторан „Мандарин“ у Његошевој, са нестварним специјалитетима међу којима је врхунила мешавина феферона и меда.

Уз ручак с другог континента и наше домаће пиће,  Стеван се отворио и поменуо да је имао дванаест стричева и тетака. Стриц Петар, на пример био је први градоначелник тек ослобођене Подгорице (1944), потоњег Титограда. Стеванов отац Милан, као учитељ службовао је у јужној и источној Србији где је упознао учитељицу из Великог Градишта у Војводини, Живану Обрадовић, будућу Стеванову мајку. Песник је имао старијег брата Момчила и млађу сестру Светлану.

Уз тек примљену награду, за столом, Стеван је рекао нешто што ће касније и записати: „Све је нама, писцима, изгледа нешто друго и непознато, далеко привлачније од онога што нам је најближе, на самом дохвату. За каквим сам све мотивима и темама наслепо корачао и хрлио, а иоле целовитији портрет мога оца, особе која ми је била не само (сроднички) бескрајно драга него и (литерарно) неисцрпно занимљива, остао је безмало неначет на мојим хартијама.“

Поводом чувеног Стевановог сонета „Камена успаванка“, Сава Бабић је пре две деценије дошао на идеју да, од стихова те песме, упосли четрнест песника (толико сонет има стихова)  да напишу своје сонете и тако настане нови сонетни венац у српској књижевности. Сваки песник добио је по један од четрнаест  Раичковићевих стихова из „Камене успаванке“, мени је припао други по реду: „По свету добри, горки, занесени“. А ови песници су исписивали своје сонете: Драган Јовановић Данилов, Ненад Грујичић, Милан Ненадић, Илеана Урсу, Добрица Ерић, Мирослав Максимовић, Тања Крагујевић, Петар Вуков, Марија Шимоковић, Милосав Тешић, Благоје Баковић, Златко Красни, Слободан Зубановић и Рајко Петров Ного.

Од многих наступа на Бранковом колу, издвајам, ево, још један. У уторак, 2. октобра, 1985. године у 11 часова, у Карловачкој гимназији приређен је  „Песнички портрет: Стеван Раичковић“. Програм се одиграо у Спомен-библиотеци где се иначе налазе личне библиотеке Лукијана Мушицког, Теодора Радичевића, Павла Марковића Адамова и других. То је амбијент у којем застаје дах пред величанственошћу атмосфере коју ствара ова вавилонска кула Сремских Карловаца. Спомен-библиотека има фонд oд 18198 књига и 8481 годишта периодике. Библиотека чува и значајан број рукописа из шеснаестог века.  Као целина, ова библиотека проглашена је за споменик културе у Србији и није за свакодневну употребу. Сваки песник прими додатно надахнуће када овде говори своју поезију, снажно осети дубину корена којем припада.

И Стеван Раичковић показао је огромно поштовање према овој библиотеци коју је уредио и водио професор Карловачке гимназије Павле Марковић Адамов (1855-1907), значајан писац, потоњи власник и уредник листа Бранково коло, најзаслужнији човек за пренос земних Бранкових остатака из Беча на Стражилово (1883). Стеван је о томе волео да прича, Бранка је осећао као брата и сина у исти мах, али и као песничког оца – по стражиловској линији у српској поезији.

Представљајући угледног песника нагласио сам да је Раичковићев лиризам испреден у струни супериорне супстанце песничког језика младог Бранка Радичевића,  а у Стевановом таленту у другој половини 20. века. То је онај  мелем-траг у српској матерњој мелодији,  стражиловски, који  оставља дуготрајне и племените душевне резултате, не исцрпљује се у механичкој (зло)употреби језичког материјала.

Стеван је свој наступ започео антологијском песмом Нити: „Једном нас ту, где нас има,/ Неће бити./ Ми смо нити/ Које вежу нерођене са мртвима.// Нема краја.// Прислонимо на зрак ува:// Кроз шупљине између нас ветар дува/ Што времена по два спаја.// Леже испод мрачне сене/ Мртве, а још нерођене/ Слути ваздух који крај нас засветлуца.// Ми се кобно лелујамо/ И слушамо ветар само/ И нит по нит како пуца...“

То је та песма коју напишеш сасвим млад, и она не стари. Или, то је песма коју пишу пре рођења стечена  искуства. Велики песници не знају за године, они их уопште немају, а то показује тренутак њиховог одласка са овога света када се песме поново роде и тако подмлађене за неколико колена у матерњем језику настављају да живе. Такав смо доживљај имали слушајући песму Нити у спомен-библиотеци најстарије српске гимназије. Ова се песма нашла међу десет Стеванових, које сам уврстио у „Антологију српске поезије (1847-2000)“. 

Уз надвремену снагу песничког дара, Стеван је умео дати конкретан савет младом песнику. На пример, када наступаш са више песника на истој сцени, увек је боље, за публику и тебе, да говориш римовану песму него ли – у слободном стиху. Поготово није добро да казујеш тек написану, неку фришку песму, јер она ко зна где је кренула, и ко зна кад ће се сама собом окалити, то јест потпуно сазрети. Такве песме чекају време да их очађави.

После наступа у карловачкој Спомен-библиотеци, Раичковић и ја нашли смо се у чувеном словачком ресторану Студња у месту Гложан према Бачкој Паланци. То је кафана, рећи стара кућа под дебелим кровом од трске, са словачким специјалитетима. Ту ме је раније водио Богдан Винокић и упознао с газдом који је био стари боем, а око њега добри тамбураши и нека буцкаста, врцава, млада локална конкубина.

Одмах смо приметили да ово словачко – Студња, на српском  језику значи Студенац, што проналазимо и у чувеној песми Бранка Радичевића (На студенцу), певаној и као изворна српска, толико је ушла у народно културно биће: „Кад сам синоћ овде била/ и водице заитила, дође момче црна ока, на коњицу лака скока...“  Воде заитити, то је главна радња на Бранковом извору, у песми, а глагол „заитити“ (захватити) – носећи у целој песми. Има песама које имају такву реч, једину, основну, без које песма не може кроз време, не може да дише и значи. Бранко је имао двеста речи које се не налазе у Вуковом Рјечнику.

Седели смо тако Стеван и ја у неограђеној башти кафане Студња, која је дотицала широко и  високо кукурузиште што се савијало под лаким ветром: „Видиш ли, Ненаде, ово море кукуруза, ово богатство што се таласа на земљи, то ти је Војводина. Ко ово не види и не осећа, тај не разуме шта су панонска равница и њен човек.“  А онда је наставио да прича о сликама из детињства у Сенти и на Тиси.  Тако сваки прави песник – оде у детињство,  него где ће, у аркадијску лепоту младости, где нам живот задаје и ране које, како Андрић рече, јаче боле, али брже зарастају.

Ненад Грујичић

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ

После матинеа на Бранковом колу,

одосмо у Гложан, у ресторан Студња

са кровом од трске. Кукуруз у болу

панонске низије чија стална жудња

за далеким морем пуни живе душе.

Стеван и ја сами, неко псето луња

око нашег стола, поветарац пуше

и савија ново море кукуруза,

клипове са брадом што се сами њуше.

У једном тренутку, нешто попут блуза,

засвира кроз гањак ресторанске куће,

то животно море проливених суза

кроз векове изби на шибље и пруће

велике живице што атар сакрива.

Стигло је и јело, мирисно и вруће,

паприкаш словачки, ту је литра вина

са металним чепом к’о са флаше пива,

не онај од гљиве – то је само финта,

јер тај пловак ваздух кроза се пропушта,

тад црвено вино обична је тинта,

без свога букеа, пијеш га без гушта.

И наставља Стеван, док му вино сипам,

да је литар белог, има га тма-тушта,

зачепљен металом, ево сад чеп пипам,

десет пута бољи нег’ скупа бутељка

коју јак вадичеп завртњем отвара.

То је увек тако и без изузетка.

Дуну јачи ветар, јекну канта стара

на чатртњи која даје хладну воду,

кукурузи цвиле, нема за то пара

којима би ико платио ту згоду

да чује равницу како се таласа

у богатству зрна, у Божијем плоду.

Стеван испи чашу, рече у по гласа:

Ово кад засвира – с клипом виолина,

кад загуде ари звуком контрабаса,

ко не чује, не зна шта је Војводина.

                    Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)

На фотографији: Стеван Раичковић и Ненад Грујичић код манастира Манасија, 2000.

"Блиц недеље", 15. мај 2022.