ПЕСНИЦИ-ШАХИСТИ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

ТУЦИЋ, РИСОЈЕВИЋ, ГРУЈИЧИЋ, ТОНТИЋ И БАБИЋ НА 31. БРАНКОВОМ КОЛУ

“Од свих игара шах заслужује највећу почаст људског ума.“ (Волтер)

Већ тридесет четири године траје песнички брзопотезни шаховски турнир на Бранковом колу. Неки су покушали да нас копирају, и овде и у свету, или су чак пре нас организовали сличан песнички турнир, међутим, нигде није заживео као на  Бранковом колу. Песнички турнир је један од најупечатљивијих наших програмских континуитета, нешто што се никад није прекидало откако се засновало.

Далеке 1849. године, 2. априла, у Земуну, млади књижевник Јован Ђорђевић затекао је свога врсника Бранка Радичевића како игра шах, и тим поводом записао: „Шаха је играо врло вешто и врло је брзо покретао фигуре.“ То је онај Јован Ђорђевић који је основао Српско народно позориште, аутор текста химне Боже правде. Овај његов запис о Бранку одговор je за многе који нас питају зашто смо шаховски турнир уврстили у програме песничкога Бранковог кола.

Радећи на књизи "Коло, коло, наоколо", доносимо једну од многих фотографија на тему шаха из албума Бранковога кола. Ту се с домаћином виде неки од тек пристиглих драгих песника-шахиста: Вујица Решин Туцић, Ранко Рисојевић, Ненад Грујичић, Стеван Тонтић и Горан Бабић. Пре двадесет година, то је тренутак окупљања, пре подне 8. септембра 2002. године, пред почетак турнира, испред хотела „Боем“ у Сремским Карловцима, на 31. Бранковом колу, где ће заиграти двадесетак шахиста-песника.  

О шаху на Бранковом колу, и уопште, написао сам обимнији текст за књигу „Коло, коло, наоколо“ коју очекујемо до јесени поводом 50 година од оснивања новог Бранковог кола (1972). Оно старо, у Сремским Карловцима, као чувени лист, излазило је од 1895. до 1914. године. Цео текст о песницима-шахистима можете прочитати на сајту Бранковога кола, који је иначе објављен у два наставка, са више фотографија, у Недељном Блицу (1. и 8. август 2021.)

Шах је надахњивао велике духове и давао им мотивацију и инспирацију за стваралаштво: Хајам, Алигијери, Бокачо, Џосер, Рабле, Сервантес, Волтер, Дидро, Гете, Пушкин, Радичевић, Балзак, По, Толстој, Вајлд, Ниче, Валери, Аполинер, Џојс, Елиот, Пастернак, Андрић, Црњански, Крлежа, Брехт, Набоков, Борхес, Маргарет Јурсенар, Бекет, Јонеско, Кортасар, Весна Парун, Маркес, Павић, Кундера, Еко, Киш и други.

На првом песничком брзопотезном шаховском турниру, на 17. Бранковом колу, под називом Песници воле шах, у петак, 9. септембра, 1988. године, у Спортском и пословном центру „Војводина“ – Шаховски плато, на првом спрату, у част шаха и тада предстојеће Шаховске олимпијаде у Новом Саду, неколико песника премијерно је прочитало своје песме: Стеван Тонтић („Балада о краљу“), Горан Бабић („18 краљица“), Ранко Рисојевић („Свеопшти шах“), Бошко Ивков, као посматрач („Песници-шахисти – кибицерска“) и судија Душан Бућан („Бивше фигуре“). Касније, Миленко Стојичић саставио је значајну антологију песама о шаху, од памтивека до почетка 21. века.

У време ковид-пандемије шах је постао још снажније уточиште многима, показао невероватну виталност и снагу, проширили су се и настали  нови, велики кругови присталица, и младих и старих. У она давна времена, још је и Аристотел написао Александру Македонском: „Видим да стално путујеш, а када си усамљен, када се осетиш туђином, играј шах, јер ће те он развеселити и бити саветником у ратним подухватима.“

Та стара, мистична, непознатог корена, међу људе с неба донесена савршена игра, борба белих и црних фигура, надгорњавања добра и зла, ероса и танатоса, представља неисцрпно богатство за песничку машту и имагинацију. Шаху ништа нису могли ни компјутери, ни нове технологије, потпуно им се прилагодио, односно, надишао их својом супериорном једноставношћу са безброј комбинација и нијанси људског ума. Остао је независан и свој, показало се да више даје него што узима. Пушкин је записао: „Нека је благословена моја душа што сам научио да играм шах.“ 

                                                                                                                                           Ненад Грујичић

                     Сремски Карловци – Нови Сад, 29. април 2022.