УЗ ВАСКРШЊЕ ДАНЕ

Сремски Карловци - Нови Сад, 22. април. 2022

ЧУДА У ЈЕЗИКУ

У српском језику постоји преко четири хиљаде турцизама. И у мађарском, чак, који није био у тако жестоком историјском прожимању са турским језиком, постоји око осам стотина турцизама. Но, у нашем језику одомаћиле су се речи за које никад не бисмо рекли да су турцизми: боја, кутија, торба, занат, сандале, јастук, маказе, кашика, чекић, кајмак, ракија, чесма, чизма, јуриш, сапун, папуче... За многе немамо замену.

Ненад Грујичић

МАШЋЕЊЕ ЈАЈА

На Велики петак фарбају се јаја:

Све дугине боје за Васкршњу цваст,

Али треба знати да фарба ил’ боја

Нису српске речи, већ наша је – маст.

Минула кроз време пансловенска речца,

Прогута је турска и германска потом,

У мастилу века неста светлог претка,

Понекад због речи плати се животом.

Нек’ се масте јаја на Васкршње дане

У куповној боји названој „варзило“,

Али одувек се за Васкрс пазило

Да машћење буде, о, жути шафране,

И у кори шљиве, дуду, детелини,

Коприви, млечики и у – луковини.

НАПОМЕНА:

На пример: боја! Пандан овој речи у српском језику није фарба (немачка реч), већ: маст. Код нас се каже: Човек тамне масти, жена беле масти, премазан(а) свим мастима, затим, мастило, мастионица... Дакле, реч маст се пресвукла у српском језику и узела сасвим друго значење. Ишчезла из свога извора.

Језик је дивно чудо које има своје вирове, али и - хирове! Често тајанствен, понекад необјашњив. У матерњем језику никне родна реч кад се најмање надамо, обично из главе "луде", песничке. Али бану и речи из стране лексике, речи селице, туђице. Речи које освајају посед суседног или иног језика. Данас су то англицизми... Неке делују као страно тело и жуљају као каменчић у ципели, а понеке се навикну, згрле и сљубе. Постају као домаће. Ето, ко би рекао да ракија није српска реч поред шљивовице, лозоваче, крушковаче... Није, али је пијемо подједнако као да је  наша. А и јесте, јер певамо: Од ракије нема боље жене,/ по три дана она љуља мене!

P. S.

Моја сестра Нада ми је пренела: „Мати Гаврила је причала да су у манастиру Витовници, када је служио отац Тадеј, добили благослов да се јаја фарбају било ког дана осим Великог петка. Кажу да је отац Тадеј плакао кад би чуо да се фарбају јаја на Велики петак. То је најтужнији дан, нашег Христа разапињу на крст, а ми се радујемо како су нам се лепо офарбала јаја. Мати је благословила да се исприча то сваком ко пита кад се фарбају јаја. Сјећам се да је тако било и у нашем дјетињству, а и сада у нашој Крајини, јаја су се фарбала уочи Васкрса, дакле суботом. Није чудо што у Србији преко седамдесет одсто монаха, монахиња, свештеника и других црквених великодостојника јесу пореклом из Републикје Српске и других крајева БиХ.“

Сестра Нада ме је подсетила на наше детињство и неизмерну радост приликом машћења (фарбања) јаја суботом, уз мајку и оца, дан уочи Васкрса у Гомјеници, у Приједору. Целу ноћ нисмо могли заспати од узбуђења кад ће да осване недеља, да на Васкрс с комшијском децом, куцкајући,  јуначки испробамо снагу љуске омашћених јаја (углавном у луковини).

У Србији јаја се масте за Васкрс, махом петком и то је делимично пресудило да сонет „Машћење јаја“ започнем стихом: „На Велики петак фарбају се јаја...“ (дванаестерац). Прве године раног детињства провео сам у Шајкашу, у Бачкој.  Поменути сонет налази се иначе у књизи "Шајкашки сонети" (2008). Са становишта приче коју предочих у овом Post scriptumu, требало би да сонет почиње овако: „Нa Велику суботу фарбају се јаја...“ (тринаестерац). Знао сам и ја, уз сестру, одраније да се васкршња јаја масте и на Велику суботу, међутим, грешник, држао сам се и занатског закона поезије, боље рећи версификацијског филигранства, односно поштовања стиховног метра, то јест метрике у певању.

Наиме, сонет „Машћење јаја“ испеван је у стиху дванаестерцу (6+6), тзв. александринцу. Изузетак сам направио у првом катрену. Исписао сам други и трећи стих као једанаестерце са мушком (једносложном) римом: цваст-маст. То се догађа, истина веома ретко - да се у истој строфи нађу укрштени дванаестреци (женске, парне риме) и једанаестерци (мушке, непарне риме). Једноставно говорећи, без научног компликовања, то се догодило у овом случају због завршних једносложних поменутих речи које имају носећи семнатички сјај у песми. Иначе, то се понекад догађало у нашој песничкој традицији.

Све у свему, нисам могао употребити стих тринаестерац на самом почетку. Било би то раштимавање звонколике мелодије сонета. Неки песници не би обраћали пажњу на то. Међутим, у мојој песничкој радионици то је увек поштовано до краја и представља израз и спој надахнућа и владања занатом. Постоје песници, велим, који то не уважавају из разних резлога, понајпре из, благо говорећи, стваралачке ноншаланције (па и занатске немоћи), то јест непотпуног осећања метричко-музичке супстанце стиха и целине песме. И мало ко има у нашем књижевном животу да то види и уочи, прошле су деценије у самозабораву на многим плановима, па тако и око питања шта је то уствари поезија, то јест метричка њена лепота, закони стиха у слободи стваралаштва. Али то је друга прича. Него - да у радости поновимо терцете из сонета "Машћење јаја":

Нек’ се масте јаја на Васкршње дане

У куповној боји названој „варзило“,

Али одувек се за Васкрс пазило

Да машћење буде, о, жути шафране,

И у кори шљиве, дуду, детелини,

Коприви, млечики и у – луковини.

                                                                                                                                      Н. Г.