Беседа Стевана Тонтића на Свечаном отварању 46. Бранковог кола

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, НАША ПЈЕСНИЧКА ИКОНА

Појава Бранка Радичевића била је не само прекретнички него и срећан догађај у историји српске поезије. Ту срећу распјеваног народног језика помрачила је прерана смрт пјесникова, тако да уз његово име везујемо радосно слављење живота са тугом због његове пролазности.

            Част ми је да у наjстаријој српској гимназији, у Сремским Карловцима, кажем ријеч-двије о Бранку, наjславнијeм, можда и највраголастијем ђаку ове школе и једном од најзнаменитијих српских пјесника. То је за мене свакако повластица, али и искушење. Јер тешко је о Бранку рећи нешто што већ није било, на овај или онај начин, казано током дуге и свестране рецепције његова пјесништва од четрдесетих година 19. вијека до наших дана. То је вријеме живота Бранкове поезије у свијести љубитеља пјесничке ријечи, понајприје у српском народу, али и у другим јужнословенским срединама, које је млади Радичевић видио у разиграном колу судбинске упућености једних на друге. Ако данас изгледа да је новија историја демантовала ту романтичарску и ослободилачку идеју јужнословенског заједништва, она тиме није мање логична и привлачна у времену свог настанка, далеко прије него што је створена злосрећна држава Јужних Словена. 

Слично би се могло рећи и за присуство те идеје у Његошевом Горском вијенцу, објављеном исте 1847. године, када излази и Бранков првијенац Песме, Вуков превод Новог завјета са црквенословенског на народни језик и Даничићев Рат за српски језик и правопис. А те тако важне године за српску књижевност умире Његошев учитељ Сима Милутиновић Сарајлија, такође карловачки ђак, необичан и значајан глас српске поезије претходних деценија. Убрзо ће умријети и Његош, а потом и Бранко.

            Иако веома различите индивуалности, Бранко и Његош су се одлично разумјели, о чему говоре и пјесме које су један другом посветили. Било је то турбулентно доба у знаку  револуције 1848. године. Радичевић је, наравно, био загријан за револуционарне промјене  у Аустрији и сусједним земљама, а пораз револуције оставио је трага у његовој поезији као и у самом животу. Кад је као вјесник револуционарних вјетрова дошао из Беча у Београд, протјеран је као сумњива особа. Али је из Србије понио забиљежену генијалну изреку Да нема ветра, пауци би небо премрежили. Тако је и вихор његове поезије помео гомиле паучине с нашег пјесничког неба. Ипак, херојске поеме које је тих година писао ријетко су досезале љепоту и умјетничку вриједност његових лирских пјесама.

            Иако је живио врло кратко (1824 - 1853), Бранкова поезија постала је и остала дуговјечна. Сам лик Бранка Радичевића, као лик божански надареног младића који ће умријети у својим најљепшим годинама, постао је иконичан лик трагичног пјесника и саме поезије, лик творца јединственог, изузетно драгоцјеног, иако прерано прекраћеног дјела. Али и оно што је Бранко успио да заврши (а не тек остави у траљама, како је пјевао), одаје величину његова дара и умјетничког прегнућа.  Дао нам је сасвим довољно да га волимо и сврставамо у пјеснике без којих би наша поезија, посебно романтичарска, била битно окрњена, па и тешко замислива.

             Поезија Бранка Радичевића испуњена је младалачким кликтајима животне среће и радости, љубавних усхићења и откровења чулних и духовних љепота постојања, али је исто тако натопљена великом сјетом због пролазности свих земаљских чари.  

            На овом мјесту, у Карловцима, ваља се подсјетити да је Милош Црњански  писао како се управо под Фушком гором „зачела нова књижевност, ново мишљење, нова етика, на највишој вредности људског бића: на радовању.“ Бранко се радовао животу као „прелепом санку“, а крај тог заносног сна, у чијем је средишту љубав, био је утолико тужнији.

            Бранкова поезија осваја нас и вјечно ће освајати магијом свог лиризма. Кад се сјетим стиха „Ње више нема – то је био звук“ (из „Туге и опомене“), сјетим се и ријечи „безњеница“, познате кованице Лазе Костића.  А помишљам, јер су сличности у смислу очите, да је овај стих могао бити окидач и за Андрићеву приповијетку „Јелена, жена које нема.“

            Да је испјевао само своју потресно лијепу, бесмртну елегију „Кад млидијах умрети“, Бранко Радичевић би у историји српске поезије остао уписан златним словима. 

            Бранковим гласом проговорила је запретана лирска душа народног језика Срба, језика који ће, уз све отпоре, побједом Вукове реформе доћи до свог пуног права и уважења. А Бранкова поезија постаће јак доказ да је и на „простом“, у вишим круговима и презреном, народном језику била могућа пјесничка умјетност непролазне вриједности.

(Беседа  на Свечаном отварању 46. Бранковог кола“  8. септембра 2017. године у најстаријој српској, чувеној Карловачкој гимназији, у којој се Алексије  Радичевић – рођен у Славонском Броду  1824. –  школовао од 1835-1841. године)