ПОБЕГАО САМ У СЕБЕ, АЛИ СУ МЕ И ТАМО НАШЛИ

СЕЋАЊЕ НА МИЛОВАНА ВИТЕЗОВИЋА

"Недељни Блиц", 3. април 2022.

Пише: Ненад Грујичић

Отвореност којом одише Витезовићева природа, помало вуковски староставна, уз поседовање ретког знања са много детаља и пикантерија из прошлости, омађијало би сваку публику. По томе он се уочљиво разликовао од многих писаца, заправо, његов шарм потиче из народног врела мудрости, без снобовске и теоријске надмености. Једноставност и тачност, духовитост и сатирични жалац у тêсту  животних питања, испекли су богато искуство овога књижевника.

На Свечаном отварању 43. Бранковог кола, у Карловачкој гимназији, у петак, 5. септембра 2014. године, у 11 часова, Милован Витезовић говорио је о Бранку Радичевићу. Била је то беседа којом је свечано отворио 43. Бранково коло – трајало до 15. септембра у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду. Том приликом у име Бранковога кола  свечано сам уручио  Витезовићу високо признање наше институције, „Статуету Бранка Радичевића“ (рад вајара Јована Солдатовића) поводом саопштене беседе, а за укупно књижевно дело.

На Свечаном отварању 43. Бранковог кола у најстаријој српској гимназији наступили су песници: Стеван Тонтић, Манојле Гавриловић, Миљурко Вукадиновић, Ивана Миланков, Милован Марчетић, Анђелко Анушић, Добривој Вујин, Мирослав Алексић, Јелена Алексић, Мићо Савановић и Саша Нишавић. Том приликом Весни Чипчић уручена је „Велика повеља Бранковога кола“, а наступили су и драмски уметници Михајло Миша Јанкетић и Татјана Матеша. Уз младолики хор Змај-Јовине Гимназије светских резултата, учествовале су оперска уметница Светлана Ђокић и пијанисткиња Маја Грујић, те женска певачка група „Вила“. Водитељи су били Татјана Миражић и Горан Павловић, а режисер манифестације Милан Плетел.

По традицији, сат времена пре Свечаног отварања одржали смо парастос Алексију (Бранку) Радичевићу у Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, где је својевремено долазио и за певницом појао најчувенији карловачки ђак, будући велики српски песник. На парастосу чинодејествовали су епископ сремски господин Василије, карловачко свештенство и ђаци богословије „Свети Арсеније Сремац“. 

Увече, у 19 часова, у Градској библиотеци у Новом Саду, у Дунавској 1, приређен је програм Витезовићу у част – „Тако говоре писци“. Свему томе радовао се Милован Витезовић који је с пијететом и побратимском љубављу долазио у Сремске Карловце, љубио рајско Стражилово, и волео притом скокнути до Новога Сада.

Пре свечаног отварања 43. Бранковог кола, управо пред полазак из Бранковог кола у Карловачку гимназију, Витезовићу је зазвонио телефон. Чуо се глас једног нашег „пријатеља“ који је имао бесловесан предлог на шта је Милован, изненађен, оштро узвикнуо и нагло прекинуо везу.

Није случајно да се баш 2014. године Милован Витезовић  појавио као главни гост Бранковога кола које је протицало у знаку три изузетна јубилеја: 190. годишњица рођења Бранка Радичевића, 150. годишњица смрти Вука Стефановића  Караџића и 100. годишњица Великог рата. То су датуми са именима и догађајима који су одувек, поред осталога, били тема овог чудесно свестраног књижевника.

У беседи на Свечаном отварању 43. Бранковог кола, Милован Витезовић је надахнуто, с посвећеничком оданошћу, открио пуно нових детаља који су се по први пут чули на Бранковом колу и у широј јавности. Он је поседовао филигранску моћ истраживача да пронађе и уочи „ситнице“ који су биле важне, а чамиле негде у засенку хладних подрума. Тако је на самом почетку беседе рекао: „Оно што је у Хрвата допуштено само старим краљевима Звонимиру и Томиславу, код Срба је то допуштено песницима и писцима Бранку, Вуку, Ђури, Војиславу, Бори. Замислите да неко у Хрватској за Мажуранића каже Иван, или за Козарца –  Јосип?“

Одушевљавао се неусахлом свежином Бранковога присусутва у српској поезији и култури. Изнео податак да је Тодор Радичевић свога сина Алексија звао сокол, па онда додао: „Бранковим узлетом над Стражиловом прокликтала је српска поезија. И још кликће непрестано. Оживео је српско песништво и још увек је најмлађи и најрадоснији песник српског језика. Оличење је свих који долазе и потом свих оних који ће успети.“

Затим је указао на истину која је била занемаривана у временима обеју наших Југославија: „Боље чак од иједног географа (па чак и од каснијег Јована Цвијића), Бранко је певајући своје Коло, омеђио све српске земље, песнички наравно, именујући Србе по њиховим крајевима, и исказао свој и њихов сан о једном колу. Колу слободе!“

Милован Витезовић је беседу на Свечаном отварању 43. Бранковог кола назвао „Бранко, српски Бајрон“ и донео освежење које је пренуло многе у препуној сали Карловачке гимназије, али и оне пред екрана с обзиром да је по традицији и тада био директан телевизијски пренос: „Рођен је Бранко у години смрти песника лорда Џорџа Гордона Бајрона, 1824.године, да његово песништво сасвим доследно настави у језику нашем, у нашем миљеу и приликама, својим гласом, својом поетиком и својим гледањем. Певао је бајронски и пре него што је за њега чуо. Био им је прирођен исти карактер. А судећи по портретима Томаса Филипа на којима је насликан Бајрон и портретима Јована Поповића на којима је Бранко, скоро да се може говорити о истом лику. Зато се и може обрнуто рећи да је Бајрон пре Бранка певао бранковски. Скоро исто о љубави и побуни против поробљивача за ослобођење потлачених. Бајрон за слободу света, Бранко за слободу Срба.“

Дабоме, Витезовић је у Карловачкој гимназији поменуо и то да је „Бранко Радичевић са Ђуром Даничићем био доследни следбеник Вука Караџића, чију стопедесетогодишњицу смрти обележавамо ове године“. А онда изнео на видело да је Бранко у свет понео и три српске пословице које је чуо под Авалом од деде свог пријатеља, песника Јована Илића: „Још се слобода око прста врти.“; „Да није ветра, пауци би небо премрежили.“; „Не може се небо раменом исправити.“ Уз то је додао: „Ову последњу су искусили те 1848. године и кнез Милош, и кнез Михаило, и сâм Бранко.“ Беседу је завршио пословицом коју је Радичевић у Земуну бацио у лице Вуковим противницима: „Не може се сунце дланом заклонити!“

На 16. Бранковом колу 1987. године , у петак, 25. септембра, у Сремским Карловцима, организовали смо сусрет с Милованом Витезовићем, под називом „Срце ме је откуцало“. То је уствари назив његове чувене, забрањене и буквално исечене књиге афоризама. У њој проналазимо и ове афоризме: „Пустили су стомаке за отаџбину.“,  „Кад је из рова ушао у кабинет, одмах се укопао.“, „Стрељање је први почасни плотун.“, „Скинули су му главу да би је у  бронзи одлили.“ Књига је била забрањена и уништена осамнаест година пре овог сусрета у Карловцима. Прецизно – 11. септембра 1969. године, на Витезов рођендан! Забрањен је, уствари, први број сатиричне ревије „Чивија“ тек покренутог међународног фестивала хумора, сатире и карикатуре (коју је уредио тада млади сатиричар Милован Витезовић, а графички дизајнирао Слободан Машић), а тиме и прва књига библиотеке „Чивија“ – Витезовићеви афоризми „Срце ме је откуцало“.

Милован Витезовић је везан за Сремске Карловце и по томе што је ту 1998. године, сниман већи део филма "Лајање на звезде", по његовом истоименом роману који је доживео тираж од сто педесет хиљада примерака, заједно са издањима и на другим језицима. 

Витезовић је долазио на Бранково коло израна, проналазим да је 1976. године био на Стражилову, а уз његово име стоје и Никола Дреновац, Јеврем Брковић и Драган Лукић.  Овако Витез пева: „У памети нам кључа, на језику ври,/ спремни смо да све пошаљемо у три./ Али ни у једну не одемо,/ у њој нас нико не сме таћи, / где се псовком пободемо,/ само нас мртве могу помаћи.“

Затим, 1977. године опет је на Бранковом колу где се уз њега роје многи песници и писци тога доба: Александар Вучо, Весна Парун, Мирослав Антић, Денис Пониж, Стеван Раичковић, Богдан Чиплић, Рифат Кукај, Мирослав Ђуровић, Добрица Ерић, Владимир Черкез, Даринка Јеврић, Перо Зубац, Оливера Шијачки, Павле Јанковић Шоле, Јелена Боснић и други. Те године откривена је 24. септембра  у Сремским Карловцима, у Змај Јовиној 2, спомен плоча Павлу Марковићу Адамову, оснивачу и првом уреднику листа „Бранково коло“. 

И трећу годину заредом, 1978, на седмом Бранковом колу, такође долази Милован Витезовић: „Грло моје, загрцни се, реци,/ зар су ништа били наши преци.“ У већ уходаним рубрикама тадашњег Бранковог кола наступили су на Стражилову и Добриша Цесарић, Мира Алечковић, Јагода Замода, тада актуелна добитница награде „Горан“, Миле Стојић, Мирослав Антић, Перо Зубац, Тоне Павчек, Томислав Обрадовић, Добрица Ерић, Бора Милић, Флорика Штефан, Раша Попов, Феличиија Мунтеану, Ференц Фехер, Ђура Папхархаи и други. Домаћини Бранковога кола у свом извештају доносе податак: „Песник Бора Милић говорио је стихове који се темом и карактером нису уклапали узрасту који је пратио Песничку трибину. Помало ласцивне теме и слободни стихови изазивали су незадовољство присутних, који су напали наступ тог књижевника, уз коментар да су то стихови недопустиви као песничко опредељење на Бранковом колу.“

Могу да замислим Витезовићеву реакцију, који је и сâм доживљавао покуде и забране. Можда је песник Борислав Бора Милић имао на уму Бранкову љубавну поезију која је у Радичевићево време жестоко била нападана и проглашавана фриволном. Ни Светозар Милетић није волео Бранка, ни Јован Стерија Поповић (под псеудонимом писао је против Бранка), ни многи други. Витезовић је знао да Бранкове књиге по изласку једанаест година нису могле да уђу у библиотеку Матице српске. Прави песници често буду нападани на сличан начин од својих савременика и институција, напросто песнички таленат не признаје границе у наметању мере стваралачке слободе и понашања уметничког гласа. Витезовић се бавио Бранком и те како, он му је био омиљен, налазимо га и у чувеној телевизијској серији о Вуку Караџићу.

Гле, наш Витез се појављује на Бранковом колу и четврти пу заредом, 1979. године. Његови наступи су увек запажени, имао је харизматичан ореол и чудовит начин интерпретације поезије: „Тугује ли трње, осетљиве биљке,/ од кога у души носимо ожиљке?“ У оквиру „Песничке трибине“ те године  наступили су „од Вардара па до Триглава“ и Тоне Павчек, Душан Радовић, Горан Бабић, Мирослав Настасијевић, Раде Обреновић, Јован Дунђин, Владимир Богдановић, Иштван Фоки, Душко Трифуновић, Мирослав Антић, Перо Зубац, Милорад Црњанин, Милутин Бедековски, Илија Ладин и Милорад Грујић, а водитељ био Милан Пражић. У Извештају Бранковог кола стоји да нису дошли Јуре Каштелан (због болести), Драган Радуловић, Мошо Одаловић, Насиха Капиџић, Братислав Милановић, Тито Билопавловић, Љубивоје Ршумовић и Бранко В. Радичевић. Недолазак ових песника тумачен је као лоша комуникација са матичним удружењима књижевника која „не одговарају на пошту“.

Нисам стигао Витезу да испричам то, али ево сада чиним. Тито Билопавловић се лично јавио да долази, али на крају није стигао. Због тешкоће набавке авионске карте, Горан Бабић, „уместо у предвиђени термин дошао је недељу дана касније“. Бранко В. Радичевић изненада је јавио да „службено путује у иностранство“. Удружење књижевника Црне Горе „сагласило се са доласком Драгана Радуловића, али ни он, иако је телефоном потврдио долазак, није дошао“. Друштво књижевника БиХ, уместо Насихе Капиџић“, „послало нам је Илију Ладина из Зенице“. А Ршумовић, пак, „замолио да уместо овогодишњег наступа буде предвиђен у наредној години“. Тада Бранково коло није слало писмо на личне адресу песника, већ на Удружења илити Друштва књижевника, која и јесу и нису обевештавала позване, па је отуда било мимохода, кашњења и неспоразума. Но какогод, Витезовић се увек одазивао и долазио Бранку у походе: „Нервира ме сва тескоба/ захвати ме диван немир,/ уско ми је ово доба,/ тесан ми је читав свемир.“

На 19. Бранковом колу, у суботу, 6. септембар 1990. године програмски дан под називом „Тице поју, благо ли си нама!“ По завршетку традиционалног „Стражиловског митинга поезије“ и потом уникатног „Стражиловског митинга прозе“, у 14,30 почео је „Стражиловски митинг афоризама“ под називом „Сатирично ћоше“. Уз Витезовића су и  Ђорђе Фишер, Анђелко Ердељанин, Александар Баљак, Недељко Радловић, Радивоје Бојичић, Милован Вржина, Милош Априлски,  Војислав Ратковић, Химзо Скорупан и Миленко Пајовић. А Витез рече: „Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме.“

Ево, дакле, и афористичара на Бранковом колу, и њима свануло на Стражилову, дошли да се придруже привилегованим песницима, али и прозним писцима који су те године имали свој несвакидашњи, масовни наступ. Триптих књижевне лепоте и талената, прилика да се духовите и сатиричне мисли овенчају са Бранковим амбијентом. Да, и Бранко је био сатиричар, и то какав, сетимо се поеме „Пут“, и његовог папреног језика упућеног челницима Матице српске.

Тек да издвојим из мноштва неке слике и прилике, изван Бранковога кола, где су се прожимала наша присуства. Као аутори, Милован Витезовић и ја нашли смо се 1991. године у едицији „Српски источници“ Завода за уџбенике и наставна средства у Београду. Објавио сам књигу о Радичевићу  „Бранко“, а Витезовић о Сави Немањићу – „Свети Сава“. Тираж је био пет хиљада примерака, и потом се понављао много пута. У том првом колу појавиле су се и књиге о Његошу, Аласу и Андрићу из пера Димитрија Л. Машановића, Драгана Трифуновића и Радована Поповића.

Дуго је Витез радио као главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма Телевизије Београд. Пре четврт века, позвао ме да пошаљем избор песама да би у чувеној серији „Песничке ведрине“ ишла емисија посвећена мојој поезији, потом названој „Тајни дах“, која је репризирана десетак пута. Поезију су говорили глумци Драган Петровић Пеле и Вера Дедовић, у режији Слободана Ж. Јовановића. Вера је нажалост након две године преминула навршивши, попут Бранка, свега трећу деценију живота.

Витез и ја нашли смо се пар дана на „Кочићевом збору“ (2005). Он је тада добио „Кочићеву награду Града Бањалука“ за укупно дело. Били смо и у кући Петра Кочића у Стричићима на Змијању, фотографисали се и завиривали у сваки кутак. То је мој шири завичај, крајишко-босански, па сам му имао понешто казати, најпре о тамошњој вековној певанији, чувеној ојкачи. Навео сам му, и отпевао, пример из Кочићевог времена: „Тешко части кад робује власти,/ туђој власти у вријеме пропасти.“ Одушевио се сатиричној снази народног двостиха који је личио на римовани афоризам. А поменуту „Кочићеву награду Града Бањалука“ и сâм ћу добити петнаест година доцније.

И могло би још тога да се каже, дабоме. Милован Витезовић био је посве особен саговорник, почев од боје гласа и начина како говори и гледа, са фризуром јаке косе чији перчини захвате каткад и чело и очи. Док прича о деветнаестом веку, на пример, изгледа ти као да је тога трена дошао одатле. Све му је било познато и блиско, док га слушаш и гледаш личило је, у исти мах, да је и присутан и одсутан, као у некој чаровитој метаноји, надвремено предан теми о којој прича. И нема да страхујеш, све ће изнети на сто, као на длану, и све ће бити потпуно одгонетнуто и јасно. У славу свега тога, ево једног чувеног Витезовог афоризма: „Побегао сам у себе, али су ме и тамо нашли.“

        На фотографији из архива Бранковога кола: Милован Витезовић и Ненад Грујичић на 16. Бранковом колу, 1987.