ЗАШТИТНИЦЕ ДРАМСКЕ И ПЕСНИЧКЕ УМЕТНОСТИ, ТАЛИЈА И ЕРАТО, НА БРАНКОВОМ КОЛУ

Сремски Карловци, 19. марта 2022.

ГЛУМИЦА ДАНИЦА ПЕТРОВИЋ ГОВОРИ ПЕСМЕ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

Говорити поезију и стално напредовати у томе начин је да песници и њихове песме уђу у срце даровитих глумаца чија душа носи лирски белег. Не могу сви казивати поезију па да то буде надахнуто и оригиналног печата. Тек понекима то успева. Поезија је оштрило, њоме се брусе језик, говор и несаница. Комплетан је онај глумац који поезију доживљава као своју најмилију струну на разбојима разних уметности. Познавати поезију, традицију, развој уметности и савремени тренутак културе виша је мисија глумца. Поезија утврђује и шири душевне и духовне видике. И међу глумцима постоје poeta vates и poeta doctus, рођени глумац и научени глумац.

Бранково коло је од свога почетка окупљало драмске уметнике и глумце најширег стваралачког спектра и давало им прилике да наступе у славним Сремским Карловцима и на парнасовском Стражилову: Милица Кљаић Радаковић, Стеван Шалајић, Иван Хајтл,  Стеван Гардиновачки,  Јелена Жигон,  Мића Татић, Славка Јеринић, Стево Жигон, Љуба Тадић, Дивна Ђоковић, Мира Бобић, Олга Савић, Жарко Мијатовић, Влада Матић, Љубица Јовић, Веља Вејин, Влада Стојановић, Томислав Кнежевић, Јулија Нађгелерт, Милица Кљајић Радаковић, Јанош Нађгелерт, Влада Матић,  Божо Јајчанин, Мира Бањац, Велимир Суботић, Влада Матић, Мирко Петковић, Оливера Марковић, Рената Улмански, Љубица Ракић, Душан Јакшић,Ђорђе Јелисић, Јосип Пејаковић, Драгица Томас, Златко Бећић, Миха Балох, Фараго Арпад, Фарук Беголи, Неда Арнерић, Диме Дамевски, Милан Гутовић, Перо Квргић, Михаило Миша Јанкетић, Реља Башић, Драго Митровић, Миња Николић, Ратко Буљан, Рајко Бундало, Дарко Ђурдо, Иво Грегуровић, Бранка Цвитковић, Фабијан Шоваговић,Раде Шербеџија, Миа Беговић, Марија Драговић, Едо Перочевић,  Анте Румора, Јошко Шево, Ратко Буљан, Златко Црнковић, Љуба Тадић, Милена Дравић, Бранко Плеша, Томислав Јовановић, Петар Краљ, Ружица Сокић, Бата Стојковић, Мирјана Вукојичић, Миодраг Андрић (Љуба Мољац), Даница Максимовић, Љиљана Благојевић, Тихомир Станић, Снежана Савић, Марко Николић, Рале Дамјановић, Снежана Никшић, Зијах Соколовић, Вицо Дардић, Милош Жутић, Светлана Бојковић, Танасије Узуновић, Горан Султановић, Весна Чипчић, Соња Јауковић, Горица Поповић, Мима Караџић, Лидија Вукићевић, Марко Баћовић, Бранислав Лечић,Тања Бошковић,  Владислав Каћански, Небојша Дугалић, Лазар Ристовски, Миодраг Петровић, Небојша Кундачина, Миленко Павлов, Зоран Богданов, Светозар Цветковић, Гордана Ђурђевић Димић,  Новак Билбија, Јелена Иванишевић, Биљана Ђуровић, Оливера Ђурђевић,  Ана Софреновић, Валентина Чершков, Вјера Мујовић, Тијана Максимовић, Весна Ждрња, Предраг Томановић, Александар Матић, Ивана Жигон, Предраг Момчиловић, Југослав Крајнов, Лидија Стевановић, Александар Алач, Ненад Вујановић, Јелена Трепетова, Весна Коцић, Немања Кеча, Александра Ивановић, Анђелика Симић, Наташа Петровић, Јелена Ћурувија, Љубиша Савановић, Катарина Жутић, Милица Грујичић, Бошко Петров, Јелена Ђукић, Срђан Секулић, Сања Радишић, Јелена Милић, Југослава Драшковић, Душка Кукољ, Татјана Матеша, Никола Ивачков, Верица Николић, Соња Младенов, Уна Ђелошевић, Даница Грубачки, Милан Димић, Теодора Кушић, Викторија Палфи, Данило Бракочевић, Александра Пејић, Милица Шећеров и други.

На свечаном отварању „Пролећних Бранкових дана 2022“, и ове године наступила је млада глумица Даница Петровић која је казивала две антологијске и у народу чувене (певане) песме Бранка Радичевића: „Девојка на студенцу“ и „Укор“. Прва је била на самом почетку, а друга на крају свечаности. Између – Даница је водила програм Свечаног отварања на којем је централни догађај било уручење престижне награде „Печат вароши сремскокарловачке“ Андрији Радуловићу, Ивану Деспотовићу, Дајани Петровић и Милану Ракуљу. Тако је учила да савладава сложенији облик јавног наступа, контролисала своје стваралачко умеће кроз „синопсис на спратове“.

Казивати Бранкову поезију значи бити пред многим изненађењима. Учини се лако, а није, многи се глумци саплету. Нарочито око акцената; поједине речи се ломе, отимају, криви им се звучно тело. Бранко никад није грешио у одбиру речи; само велики песници, они који имају свест о „светлим тренуцима“ (lucida intervalla) то могу. У својој поезији (по броју песама необимној) употребио је око четири хиљаде речи, а од тога чак две стотине не налазе се у Вуковом „Рјечнику“. Шта то говори?  Да песници стварају нове речи, оживљавају и граде матерњи језик, не дају му да се осуши, оледени и нестане.

Учећи из године у годину, дружећи се са великим и талентованим песницима и глумцима на Бранковом колу, Даница Петровић је упијала и поредила, довела казивање Бранкових песама до сопственог израза, до оне тачке умећа која се не може пронаћи (можда само наслутити) на студентској Академији. Дакле, бити присутан на јавној сцени и говорити, говорити поезију, не стајати, не застајати при најмањем губљењу корака. Читајући, дисати јако, јаче – до оне висине када реч порађа саму себе у антологијској песми и прелази у другу. Тај процес и резултат биће од велике занатске помоћи у позоришним представама и филмовима.

На дан рођења Алексија (Бранка) Радичевића, башта Бранковога кола (палата Илион) у Сремским Карловцима, звонколико се хранила Даничиним гласом уживо док је у близини, тик уз бројну публику клокотао стари извор „Патријарховац“ (1864). Има ли привилегованије прилике но песму „Девојка на студенцу“ говорити поред извора (студенца) „Патријарховац“ који је, поред осталога, многим филмаџијама послужио за сликање епохе романтизма где „на коњицу лака скока/ дође момче црна ока“. А у септембру ове године, на 51. Бранковом колу, очекујемо оригиналну интерпретацију Бранкових „Враголија“ које ће Даница Петровић припремити, и као радни задатак, премијерно извести на Свечаном отварању, а онда и сутрадан – на Стражилову.

                                                                                                                                                  Ненад Грујичић

Бранко Радичевић

ВРАГОЛИЈЕ

Момак иде враголан,

По гори се шири,

Леп је ка’но лепи дан

Што кроз гору вири.

А са горе, крај потока,

Стазица се дала,

Једна мома милоока

Ту је рубље прала.

Ал’ кад смотри враголана,

Повикала сека:

''Ој, стазице, ој, танана,

Донес’ га менека!''

Викну мома, па ти брже

За жбун један зађе,

А момак се чисто трже

И чудо га снађе:

''Јао мене, и до сада

Шета’ ја по горе,

Али не чу’ још никада

Да славуји зборе!''

Тако рече момак туна,

Па с’ млађан захуја

Да он види иза жбуна

Тог чудног славуја.

Ал’ и мома из заседе

Поскочила ома –

Бежи, селе, ето беде, –

Бежи мајци дома!

Бежи мома, ману рубљe...

Бежи л’ дому своме? –

Све у гору бежи дубље,

А момак за њоме.

Бежи мома, до колена

Ноне јој се беле, –

Беле ноне до колена

Момка су занеле:

''Та да имаш крило лако

Да пр`неш облаку,

Не би мене, чедо, јàко

Утекла јунаку!''

Па се, млађан, за њом стисну,

До’вати је саде:

''Јао мене!'' – она врисну,

Па под липу паде.

О, да чудна ваљушкања

По зеленој трави,

О, да чудна љуљушкања

Да т’ подиђу мрави!

Лаки ветрић осме’ну се,

Листак лиска дирну,

Бели данак покрену се

Па кроз липу вирну.

Липа брсне гране шири,

Шапће дану сјајну:

''Вири, дане сјајни, вири,

Али чувај тајну!''