БРУЈ КАРЛОВАЧКИХ БОГОСЛОВА

Сремски Карловци, 18. марта 2022.

ЂАЦИ-ПОЈЦИ КАРЛОВАЧКЕ БОГОСЛОВИЈЕ „СВЕТИ АРСЕНИЈЕ СРЕМАЦ“ НА „ПРОЛЕЋНИМ БРАНКОВИМ ДАНИМА 2022“

Прослави 198. рођендана Алексија Радичевића, по јулијанским календару 15. марта,  придружили су нам се и ове године ђаци-појци Карловачке богословије „Свети Арсеније Сремац“. У башти Бранковог кола (палата Илион) у Сремским Карловцима, по дану божанске лепоте – ведро и умилно, пред бројном публиком, млади појци Карловачке богословије, после Бранкових стихова („Кад сам синоћ овде била/ и водице заитила“ у кликтавој интерпретацији Данице Петровић) запевали су „Небеску Србију“ и отворили „Пролећне Бранкове дане 2022“. Композитор Енрико Јосиф први је употребио  крилатицу:  „Срби су небески народ“.

Сарадња са Карловачком богословијом „Свети Арсеније Сремац“ траје деценијама. Бранково коло је 1994. године увело програм „Хришћанске теме“ које (прве три године у Карловачкој гимназији) све време реализуjeмo у свечаној сали Карловачке богословије "Свети Арсеније Сремац".  У низу минулих година, као игуман манастира Ковиљ и епископ јегарски, а онда у рану јесен прошле године, на јубиларном 50. Бранковом колу драги гост и домаћин (у исти мах) беше нам у Карловачкој богословији Његова светост Архиепископ пећки, Митополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије који је надахнуто говорио о миру. 

Присусутво на Бранковом колу ђака Карловачке богословије и Карловачке гимназије говори о великој привилегији и јединственом амбијенту духовних и просветних Сремских Карловаца. Стара преко два века, Богословија је три године млађа од Гимназије која је прошле године обележила двеста тридесет година постојања.

Кад год бисмо долазили у Карловачку богословију „Свети Арсеније Сремац“ на програм „Хришћанске теме“ дочекало би нас узвишено појање младих богослова док бисмо улазили у свечану салу. То би ојачавало наша животна и духовна крила, упућивало да се налазимо на јединственом, изабраном и од Неба обележеном месту. Слично је било и сада на свечаном отварању „Пролећних Бранкових дана“ у башти Бранковог кола; млади појци су допролећили прелепи мартовски дан стиховима о „мајци Србији“ и дали ванавременску  димензију целом догађају. „Хвала, Боже, на дар ови,/ о, помози, благослови,/ да ми како с права пута/ душа млада не залута“.

Ненад Грујичић

У КАРЛОВАЧКОЈ БОГОСЛОВИЈИ

„СВЕТИ АРСЕНИЈЕ СРЕМАЦ“

Млађа је од Карловачке гимназије три године,

али рад је прекидала, једном се и загасила,

угарске су власти знале чељустима  империје

задавити постојање, јер је сјала и значила.

Бранково се коло данас у септембру сваког года

укључује у наставу богословску са гостима.

Само један, али вредан, за публику програм родан,

на хришћанске вечне теме, о гордости и прелести,

сребљољубљу, тиховању, садржај је увек плодан,

и о нади, и о вери, о љубави и обести,

о злу, добру, пролазности, о зависти и прељуби,

све што можеш доживети, у животу своме срести.

А о томе зборио је Јеротић што душом љуби ,

Владета са надахнућем као младић ведар, чио,

волео је поезију, никад веру не изгуби:

какве мисли имаш, брате, колико си опростио,

искрено се покајао, молитвено, у свом посту,

плодове ћеш такве жњети, Господ није погрешио.

А шта може смртан човек, у прашини блата костур,

чему стреми у театру на планети званој Земља,

он је стално на испиту, котрља се као котур

које дете тера штапом, к’о што вуну преде преља.

А млади се богослови, понеки се такав нађе,

у паузи предавања, ах, животна искушења,

искраду до прве баште, тако ће им бити слађе,

па припале цигарету да на стрица свога личе,

не замерај дечацима, то је попут прве крађе

кад комшијске трешње сазру, а газда са плота виче.

Помози ми, драги Боже, да очистим самог себе,

и слабога и худога, из ког прелест нова ниче,

да другоме не замерам, да реч моја не загребе

туђу душу, да не вређам колегу и ближењег свога,

да помогнем и дарујем, да заволим, Боже, тебе.

Јеротић је то учио, најпре себе пролазнога,

онда све нас пуне страсти, напраснога беса, гнева,

мене првог, телеснога, горљивога и палога.

С Владетом је беседио, када збори к’о да пева,

млади монах и професор,  да – Клеопа Стефановић.

те раније и владика Порфирије што реч снева,

а онда и глумац, чудо, и Небојша, и Дугалић.

На дунавској старој чарди рибљи перкелт, вино бело,

с Јеротићем наздрављамо, мало греха нам не фали,

брод немачки у пролазу, галеб такну воду смело.

        (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)