Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ПЕСНИКИЊА ДРАГИЦА СТОЈАНОВИЋ У КАРЛОВАЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ

slika

Сремски Карловци, 17. марта 2022.

НА „ПРОЛЕЋНИМ БРАНКОВИМ ДАНИМА 2022“ СУСРЕТ ЂАКА-ПОЕТА И ПОЗНАТЕ ПЕСНИКИЊЕ

 

Опет је поезија показала своју надвремену снагу у програмима Бранковог кола, а на „Пролећним Бранковим данима 2022“. Вишедеценијска сарадња Бранковог кола и Карловачке гимназије изнедрила је и данас свој незамењиви карактер: прилику да свака нова генерација покаже свој стваралачки темперамент и упозна саму себе, али и друге, у знаку стиха: „где ја стадох, ти продужи“.  Несвакидашња духовна аура Сремских Карловаца и Стражилова надахњује и шири кругове нових песничких садржаја Бранковога кола.  То је креативна привилегија на балканским и европским просторима, културни знамен који надилази локално. И сама мапа живота Бранка Радичевића указује на то: Славонски Брод, Земун, Сремски Карловци, Темишвар и Беч. На тој мапи топоним Сремски Карловци сија особеном светлошћу и лепотом.

У славној Карловачкој гимназији, у којој се школовао (1835-1841) њен најславнији ђак Бранко Радичевић, данас је гостовала угледна српска песникиња Драгица Стојановић (1963, Зрењанин).  У програму под називом „Стражилово, дивно Стражилово,/ Бранко те је у звездице ков`о“, у сусрету са познатом песникињом одржан је песнички матине ђака-песника Карловачке гимназије: Невена Станков, Тамара Рехнер, Јелена Вукотић, Ања Цвијан и Јована Анђелић. Модератор програма била је др Маја Стокин, професорка Карловачке гимназије.

У простору Карловачке гимназије налази се и чувена Спомен-библиотека која исијава особену духовну симболику књиге, што се огледа у присуству најстаријих издања из осамнаестог, деветнаестог и двадесетог века на застакљеним полицама с кључем (Лукијан Мушицки, Вук Караџић, Тодор Радичевић).  Ту су Драгица Стојановић и Маја Стокин, пре почетка програма у Свечаној сали, дале телевизијски интервју поводом 175. годишњице изласка прве књиге Бранка Радичевића у Бечу (1847).

Драгица Стојановић  добитница је, поред осталог, награде Бранковог кола „Печат вароши сремскокарловачке“ (2016)  што је била својеврсна  репрезентативна  улазница за учествовање у  данашњем програму специфичног концепта на „Пролећним Бранковим данима 2022“ у пуној Свечаној сали Карловачке гимназије.

Са тремом попут завеслаја лептирових крила, младе песникиње Карловачке гимназије казивале су своје песме-првенце, а искусна песникиња додавала своје из ауторског искуства од четири деценије.  Забрујале су стваралачке жеље и намере на почетку песничког путовања, и сећања на почетке појављивања на песничкој сцени – тајна трајања у времену и простору у знаку Аријаднине нити Драгице Стојановић.  Поменула је да у младости није била нарочито уважена као песникиња од своје наставнице која јој је рекла да више не долази на литерарне секције.

У Свечаној сали Карловачке гимназије, младолика срећа поводом наступа у таквом амбијенту оцртавала су се и на лицу Драгице Стојановић чија поезија носи особен квалитет и доживљај. Слике стварносног света укрштене са унутарњим указују на  сталну потребу лирске интерпретације човековог земног присусутва у доживљају љубави и бола, сете и усхита, а кроз призоре детаља и ситница, наоко. Ускоро у Шпанији излази антологија поезије српских песникиња у избору Радмиле Лазић, у којој се налази и Драгица Стојановић.

Песникиња је говорила и о самом чину писања и читала, поред осталих, и песме на ту тему, рекла да дар носи веру у себе. Истакла да је своју прву песму објавила у „Дечјим новинама“.  Поменула и показала панораму поезије ђака Карловачке гимназије, штампану прошле године у издању Бранковога кола, истакавши да је та генерација ђака имала срећу да на тако леп начин објави своју поезију.

Стигла је да каже коју реч и о замкама „фејзбука“ , то јест „друштвених мрежа“, о песничким конкурсима за младе.  Нагласила да је искреност важна да би се веровало поезији коју пишеш. Својој кћерки дала је име по књижевници Исидори Секулић с којом је кренула због усамљености да води разговоре, што је и наслов једне њене књиге.  Рано је остала без мајке.

На крају сусрета, једна карловачка ученица прочитала је песму „Јефимија“ Драгице Стојановић.  Потом су ђаци постављали питања о инспирацији коју Драгица Стојановић, рекла је, проналази у свакодневном животу.  Питања младих и одговори остварене песникиње. У таквом укрштају првине и књижевне праксе, остварен је динамичан и креативан програм за памћење,  који је наново указао на неуништиву моћ поезије, остварених песника и талената који долазе.

Бранково коло је Драгици Стојановић  поклонило примерке својих нових, за Радичевићев 198. рођендан, штампаних песничких првенаца: „Сјеноход“  Данијеле Регојевић из Бањалуке и „Траговима...“ Драгане Лисић из Новог Сада. Такође, професорка Маја Стокин и младе песникиње Карловачке гимназије добиле су на дар примерке ових свежих књига. Програму је присуствовао и Бранко Стојков, директор Карловачке гимназије.

Сусрет пун младалачког жара и оптимизма, вере у мисију поезије и смисао живота наспрам онеспокојавајућих  вести са распомамљених медија диљем планете. Била ја ово нова прилика да се осети живо присуство Алексија Радичевића (звали су га у гимназији – Аца, по крштеном имену), најчувенијег ђака Карловачке гимназије која је прошле године обележила двеста тридесет година свога постојања.

 

Драгица Стојановић

СЕЛИДБА

 

Пре него што почистимо ону кућу

У коју ћемо ући

Морамо почистити ову

Коју напуштамо

(Тако би песму започео

И Раша Ливада

Да је имао песму “Селидба”)

И обрисати прашину

Танком јеленском кожицом

Зауставити срну у трку

Из оне шуме са фотографије

Да не одбегне у путу

Је ли ово нож

Који смо стекли

Или смо га затекли

Чија је ово кашика

Када је у њој пливала

Прва чорбица пролетња

(О како је земља плакала

Док сам јој першун узимала

Јеси ли чуо док си кашику

Приносио уснама)

Оно што је наше

A оно што је било њихово

Сада је неодвојиво

Ја сам само дах сејала

Сејући брашно кроз сито

За твој будући залогај

За празну твоју утробу

Ове лале испод прозора

Биле су једина веза са светом

Једина утеха

Када бих разгрнула завесу

И кроз њу видела

Како твоји далеки прсти

Отресају росу

Сада кажем:

Најтеже је лале носити у очима

Црвене жуте лале

Као у бременитом коферу

Који се од ситних успомена

Лагано распада

А Ливада би можда рекао:

На крају ћемо иселити музику