ТРИЈУМФ НАРОДНОГ ЈЕЗИКА У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Сремски Карловци - Нови Сад, 10. март 2022.

ПРЕД "ПРОЛЕЋНЕ БРАНКОВЕ ДАНЕ 2022"

Ове године указујемо на важну за српску културу 175. годишњицу изласка Радичевићеве прве књиге поезије у Бечу (1847), штампане у „јерменскоме намастиру“.  Исте године у Бечу су се појавили Његошев Горски вјенац, Вуков превод Новог завјета и Даничићев Рат за српски језик и правопис. Био је то тријумф народног језика употребљеног у српској књижевности и духовности. Пре појаве прве књиге песама, Бранко није ништа објављивао у часописима и листовима.

У сусрет двестотој годишњици Бранковог рођења, која ће свечано бити обележена 2024. године,   подсећамо да  је Алексије Радичевић рођен пре 198. година у Броду на Сави – 15. марта, по јулијанском, или 28. марта 1824. године, по грегоријанском  календару. Од 1830. до 1835. живео у Земуну и учио српску, па немачку основну школу. У најстаријој српској, чувеној Карловачкој гимнази­ји, под крштеним именом – Алексије, школовао се од 1835. до 1841. године, где су га од миља звали Аца. Ту је био „најодличнији ђак“, са калиграфским рукописом, са најбољим хербаријумом, и „никад батинан“. У Темишвару од 1841. до 1843. године, Алексије Радичевић учи  „мудрољубије“', тј. философију.  Потом, одлази у Беч да студира права: „Учење права баш ме незадовољним чини, кад помислим још три године, згрозим се.“ Изласком његове прве књиге, „Песме“, у Бечу 1847. године, са грчког језика (Алексиос – који брани) преводи своје име на српски – Бранко.

Једни су сматрали да су Радичевићи, крајем седамнаестог века, под Чарнојевићима, дошли у Бољевце, у Срем, и да су у сродству са црногор-ским и бокешким презимењацима, а други, опет, да Бранков чукундеда, Јефта, потиче из  „округа крагујевачког“ Ово друго понајвише заговара и доказује Светислав Вуловић. У Бољевцима су живели Бранков чукундеда Јефта, прадеда Ђорђе и деда Стеван.

Немирни Стеван Радичевић сељакао се веома често, па му се тако родио и син Тодор, отац Бранков. Деда великог песника прокрстарио је Срем задржавајући се понајвише у Купинову, Кленку и Бољевцима, потом у Земуну и Вршцу, одакле одлази у Брод на Сави. Ту је радио као „тридесетник“ код царине, касније и као контролор царински. Претплатник је 1825. године Сербског летописа, а 1828. године налази  се међу претплатницима Стеријиног романа Бој на Косову. По овим подацима дâ се видети да су се Радичевићи веома рано занимали за књигу. Стеван се оженио Станом Стајић из Купинова. Она је 27. децембра 1801. године, у својој двадесетој години, родила сина Тодора који дуго није знао место где је рођен, мада је две године пред смрт изјавио да је то Нови Сад. Бавио се књижевношћу. Познат је његов превод Шилеровог Вилхема Тела. Писао је песме и басне. Дуго се није знало које је школе учио, све док није објавио тестамент у којем пише да је почео учити у Вршцу, а потом трећи и четврти разред 1817–1819. године у Сремским Карловцима, где и дан-данас у архиву САНУ лежи његов необјављен превод Шилеровог Дон Жуана. Из нејасних разлога, не дочекавши крај четврте школске године, без положених завр-шних испита, Тодор Радичевић напушта Карловачку гимназију.

                                                                                                                                             Н. Г. 

Бранко Радичевић

ЂАЧКИ РАСТАНАК

Ведро небо онде нада мноме,

Брдо травно овде пода мноме,

Околине око мене миле,

Да ништа се несте промениле!

Ja ту стојим, око душе моје

Слатки часи умиљато с’ poje,

Око пламти, срце јаче бије –

Који часак да споменем прије?!

.....

Oj Карловци, место моје драго,

Ко детенце дошао сам амо,

Игра беше jедино ми благо,

Слатко зва’ ja мед и смокву само.

Дете мало – голушаво тиче,

Доће тиче па се ту навиче,

Овде, овде, де криоце мало

Први пут je сретно огледало,

Из почетка од гране до гране,

Од дрвета једног до другога,

Док je смело сетити се стране,

Сетити се неба високога,

Док je могло крила своја лака

Небу дићи тамо под облака,

Под небо се диг’о тић и сада,

Ал’ весео није к’о некада,

Гледа доле, реку, врело, луга,

Дрва, жбуне, горе и врлети,

Па му с’ чине до толико друга,

До толико успомена свети,

С кима дане прелепо пробави,

Па и’ сада мора да остави.

Тешко му се, тешко раставити,

Али шта ће када мора бита,

За њи’ срце њему младо туче,

Али нешто на далеко вуче,

Он не може више одолети,

Па се вине и у свет полети.

Oj Карловци, лепо л’ живе туде,

Ал’ што мора бита нека буде,

Та и мене нешто даље вуче,

Ево пружам свога раја кључе.

Па када би им как’у жељу,

Једну б’ им’о само али вељу,

Кад би тако смањао се туди

Да те могу притиснут на груди,

Та на груди и на своја уста,

Ох жељице, ала си ми пуста! –

Лака песмо, оди у помоћ,

Јера оно већ je близу ноћ,

Де пригрли песмо, моја снаго,

Па ижљуби све мило и драго!

.....

Тамбур, тамбур, ситна тамбурице!

Удри, побро, у сићане жице!

Данас има, а сутра нас нема, –

'Ајд у коло, ко ћe ту да дрема?

Он у среди у тамбуру бије,

А коло се око њега вије;

Ао, брацо, ао, тамбурице,

Удри жешће у те ситне жице!

Ситне жице – ситнији кораци,

Нек’ се знаде кад играју ћаци!

Oj, ви српски витезови,

Ви змајеви, соколови!

Та има вас на ‘иљаде,

Ал’ бројити немам каде:

Та кад би’ вас све бројио,

Кад би’, јадан, винца пио!

Oj, Шубићу, Јуранићу,

Турске главе бе’у траве,

Мачи ваши – бритка коса,

Крвца ваша беше роса:

Роса росну, јавор с’ диже,

Певац и за њ гусле здеља,

Па бугари што сте били,

Што л’ десницом починили!

Дела ваша, сунцу равна,

Неће скрити нојца тавна!

Ноћи, ноћи, тавна ноћи! —

Ко би Србу у помоћи?

Oj, Чупићу, љута гујо!

Oj, Ћурчијо, мрки вујо!

Ао, Луко, турска муко!

Ао, Петре, Пла’и ветре,

Што до’вати турско море,

Па о српске разби горе!

Oj, Поцерче, oj, Милошу,

Наш соколе, славо мила,

Ал’ на славу Турком лошу,

Jep им сломи пуста крила,

Сруши Дрини у дубину

Ону страшну орлушину!

Ви, звездице нашег неба,

Што сијасте к’о што треба!

Звезде трепте, звезде сјају,

Али данка joш не дају:

Ђорђе дође, сунце грану,

A Србији дан освану.

Коло, коло

Наоколо,

Виловито,

Пла’овито,

Наплетено,

Навезено,

Окићено,

Зачињено –

Брже, браћо, амо, амо,

Да се скупа поиграмо!

Србијанче, огњу живи,

Ко се тебе још не диви!

‘Рваћане, не од лане,

Одувек си ти без мане!

Ој, Босанче, стара славо,

Тврдо срце, тврда главо,

Тврд си као кремен камен,

Где станује живи пламен!

Ао, Еро, тврда веро,

Ко је тебе јоште тер’о?

Ти си кâно хитра муња

Што никада не покуња.

Ао, Сремче, гујо љута,

Сваки јунак по сто пута!

Црногорче, царе мали,

Ко те овде још не хвали?

Мачем бијеш, мачем сечеш,

Мачем себи благо течеш,

Благо – турска глава сува,

Кроз њу ветар горски дува.

Ој, соколе Далматинче,

Дивна мора дивни синче!

Ој, ти красни Дубровчане,

Наш и данас бели дане,

Та са песме из старине

Пуне славе и милине!

Ој, Славонче танани,

Банаћане лагани!

Ој, Бачвани, здраво, здраво,

Ко ј’ у песми већи ђаво!

И ви други, дуж Дунава,

И ви други, где је Драва,

И сви други тамо, амо,

Амо да се поиграмо!

Хватите се кола тога,

Од вишњег је оно Бога:

Руком држи братац брата.

Близу срца њега хвата,

Свирац свира,

Срце дира,

Рука с’ диже на посао,

Да л’ ће коме бити жао?

Нога лупа, диже прах,

Наоколо свуда страх...

Нога лака, срце здраво,

Коло лети, коло ђаво,

Поскочица ђаволица,

Што је хтела, то и смела,

Ал’ је жéца одолела.

Ој, ти, секо,

Кâно млеко

Белолика,

Кâно винце руменика,

Кâно паун поносита,

Кâно јела, селе, вита,

Амо брже, па наточи,

Да ти браца боље скочи!

Амо, селе, а забога,

Видиш е сам изнемога!...

Тако, злато, тако, тако,

Сад је коло играт’ лако;

Амо, чедо милооко,

Дај да т’ љубне браца око!