ЈОШ ЈЕДАН ОПРОШТАЈ ОД СТЕВАНА

Нови Сад, 3. март 2022.

ПЈЕВАШ ЛИ, НЕЋЕШ МОЋИ ДА ЛАЖЕШ.

                                                       (С. Тонтић)

Полагањем урне на Градском гробљу у Новом Саду, најужа родбина и блиски пријатељи опростили су се од песника Стевана Тонтића. Пристигли су његови и супруге му Сњежане ближњи, те писци Радмила Гикић, Никола Живковић, Саша Нишавић и ја. Писац, публициста и преводилац Никола Живковић из Београда, живео је  у Немачкој тридесет пет година, пријатељевао са Стеваном у Берлину током његовог егзила. Из Бањалуке дошао је и Јовица, син Јове Тонтића (рано преминулог песника из Санског Моста) и његова супруга Рада. Поред осталих, пристигао је и Предраг Тонтић, син Стевановог брата Петра.

Из Берлина  дошли су Стеванови пријатељи Sabine Fahl и Dieter Fahl. Она је превела више Тонтићевих књига на немачки језик. Уз положену урну са посмртним пепелом Стевана Тонтића, они су казали Оченаш на немачком. Дан је био сунчан и прохладан, отвореног неба у подневном плаветнилу Новога Сада. Осетили смо присуство великог српског песника

                                                                                                                                             Н. Грујичић

Стеван Тонтић

АНЂЕО МИ БАНУ КРОЗ РЕШЕТКЕ

Анђео ми бану кроз решетке

И рече (свјетлост по мени лину):

То што си спознао муке пакла,

Прошао си кроз страх, шибе и метке –

Прими ко дар, милост и судбину:

Сама те Божија рука такла.

Најзад си зрео: живо си ништа,

Ослобођен жеља, чулних стега,

Ослобођен ближњих и огњишта,

Грозне магије родног бријега.

Има да слиједиш звук судбине –

Све је у томе: пјев твој не гине.

Буди узвишене језе гласник,

Крик крста стишан, чујан свети мук.

Ко смрт натпјева, то је мој пјесник.

Пјеваш ли, нећеш моћи да лажеш.

Јак је – одлепрша – ове судбе звук.

Пратићу из чега стих свој слажеш!