ИЗАШАО "СЈЕНОХОД" ДАНИЈЕЛЕ РЕГОЈЕВИЋ

Сремски Карловци - Нови Сад, 22. фебруар 2022.

ИГРА СЕНКИ МЛАДЕ БАЊАЛУЧКЕ ПЕСНИКИЊЕ

Назив књиге, Сјеноход, отвара бројне асоцијације, пре свега на сјену као сензацију супротну светлости, то јест –  аспект јина супростављен јангу. По неким виђењима, сјена је симбол сваке делатности која свој легитимни извор налази једино и само у спонтаности, у игри. Отуда позната и учестала синтагма игра сенки – у уметности и многим културама, уосталом једна песма у овој књизи носи тај наслов.

У неким културама стоји записано да је опасно нагазити на туђу сенку, а деци је забрањено да се играју са сопственим сенкама. Испуњена суптилном есенцијом бића, сенка је и привиђење и мехур зрака. После смрти, душа и сјена одвојено напуштају тело; душа, по легенди, иде на запад, где сунце залази, а сјена остаје на гробу где одржава везе са живима, и њој су намењени дарови донесени на хумку. Стари Грци приносили су жртве мртвима у подне, у сат без сенки. А по једном предању, човек који прода душу ђаволу, губи своју сенку.

На овоме свету и сâм човек је сенка, привид, пролазни трен. Коначно, сјеноход је и сама поезија, дисциплина која походи и обиграва сва места овога света. У тако постављеној опцији, неопходно је преиспитивање и поезије саме, метајезика песме, али и језика као материјала за стварање песништва. Дабоме, тиме се приказује и судбина и позиција песника у свету,  у оскудним временима.

Данијела Регојевић не оставља ни трачак сумње у вечну мисију поезије као говора богова. Њена поезија радује песнике са искуством, показује да се зденац надахнућа непрестано обнавља и подмлађује.  Она слави сваки дан у којем освиће: „Јутрос сам устала/ Са мјесечевом сјеном на уснама,/ И са шољицом кафе/ Намигнула небесима/ Знајући да сам се/ Заиста пробудила.“

Песнички првенац, Сјеноход, својом зрелошћу надишао је самога себе, уверио нас да песници немају године, да таленат постоји као изворишна тачка самим рођењем. Овде, дабоме, сусрећемо и изражену свест о сопственом дару што је привилегија прве врсте у добу разбаштињења културе. Данијела Регојевић овенчала се поезијом као духовном  лепотом без које немогуће је живети пуним плућима.                                                          

                                                                                                                (Из рецензије Ненада Грујичића)

Данијела Регојевић

КВИНТЕСЕНЦА

Несреће се срећу

У свакој слијепој улици,

Сузе се могу наћи

И на знаковима поред пута.

Но не пуштају сви сузе ван,

Неки од нас

У душама носе

По Атлантски океан бола,

А споља се смију.

Рекао би човјек,

Тај нема ниједне бриге,

Њему је све у животу потаман.

А тај само тражи тишину у глави,

Најближу кафану и вино,

Не би ли утопио

Космос пун суза.

ИГРА СЈЕНКИ

Задња мисао пред пад у постељу

И прва прије дизања у нове бриге

Молитва је за нас,

Да се опет нађемо

Насред неке књиге

Непознатог аутора

Коју украдеш на полици у маркету.

Прије наручивања пића у празној кафани

И налажења дна чаше,

Индиферентна на све,

Једино осјетим окрајак чежње

Да се сретнемо поново

На неком тргу безименог града,

Гдје киша тек с јесени пада.

Да не губимо задње шансе

И машемо им док одлазе,

Не живимо нове фарсе,

Да се спознамо

У свијету празних лутака

Гдје луткар сједи иза сцене

И за њега се не зна.