МЕЂУНАРОДНИ ДАН МАТЕРЊЕГА ЈЕЗИКА

21. фебруар 2022.

Данас је Међународни дан матерњега језика, успостављен  при Унеску 1999. године. Беше то за наш народ тешка и претешка година: деветнаест  западних земаља више од три месеца, сваког дана,  бесомучно и варварски бомбардовало је с безбедне висине Србију, то јест тадашњу Савезну републику Југолавију. Тај број 19 угравиран је и у актуелни вирус ковид-19. Можда је то случајно, а можда и није, несумњиво нешто значи. То само поезија може да одгонетне.

Кад је већ Међународни дан матерњег језика данас, чиме се успоставља и подиже свест о значају сваког матерњег језика на свету и његове креативне потребе за загрљајем са другим културама и народима, ево једне асоцијације:

Подалеке 1978. године појавила се моја прва књига Матерњи језик у едицији Пегаз Књижевне омладине Србије.  Као млад и неискусан песник  био сам изенађен колико се о тој књизи писало и говорило. Већ тад сам схватио да младе године могу бити и староставне, да поезија не мари за њих. Досад су се појавила четири издања Матерњега језика, једно на румунском језику.

Сам назив књиге био је интригантан и читаоцима, колегама песницима и критичарима. Тако је поред низа других Славко Гордић (тадашњи мој професор на Филозофском факултету) у Летопису Матице српске (мај 1979) записао:

„Око  наслова  Грујичићеве  песничке  прве књиге лебди омаглица слутњи и питања модерне филозофске и књижевне мисли. Матерњи језик! Је ли по среди Крочеова идеја (инспирисана старим Хердеровим и Хамановим учењем) да је поезија матерњи језик човечанства, да су језик и песништво у основи једно: стварање, потхрањивано и усмеравано силама имагинације? Или је, можда, у питању песничка овера структуралистичке „филозофије система“, која даје повлашћено место језичкој активности, приписујући јој независан тоталитет? Или је, напротив, реч о отпору наметљивој филозофији људског језика, отпору инспирисаном једном „филозофијом  човека“, која  у језику види„природну установу“? Јер, како вели Микел Дифрен, за сваког човека постоји његов матерњи језик који представља подлогу и храну његовој мисли, и човек у њему обитава онако као што заметак обитава у мајчиној утроби: он ће од мајке морати да се одвоји, али ће увек остати окружен њеним старањем и нежношћу.
Само јаки разлози допуштају подвргавање једне песничке књиге теоријској „анкети“. Овога пута то право нам дају бар два обележја Грујичићеве књиге: језик и поезија су њен предмет, више неголи њен субјекат или њено поднебље, и, потом, у њеном писму има толико категоријалног језика и толико дестилисане појмовне бистрине да ове текстове, и нехотице, пре него са икаквим литерарним узорком, упоређујемо са маниром и стилом дефиниција. Песнички опит Ненада Грујичића изведен је чисто и доследно. Како у његовом схватању песништва, тако и у његовом песничком чину задивљује кристална и дефинитивна јасноћа става и искуства.“

И док смо припремали да поставимо овај прилог на наш сајт, стиже прекогнитивна Вибер порука са фотографијом Матерњег језика у листању: "Срећан Међународни дан матерњег језика, из Вашег Матерњег језика!" (и види се цела песма Његово величанство). Невероватан телепатски спој идеја. Поруку послала наша сарадница Марија Гагић, професорица српске књижевности и језика  из Бачке Тополе.

                                                                                                                                                           Н. Г.         

Ево  руковети  песама из књиге Матерњи језик:

              Ненад Грујичић

ОЛОВКА

Оловка је као жена.

Престали смо се

договарати

о свему што је ручак

                  и потреба.

Лажемо се

и трошимо

пред спавање.

По некоји пут

клизим

с постеље

низ папир!

ОБИЧАЈ

Моћна је навика

која ме оплемењује

раним сјећањима.

Она жестоко гори

                  и оплакује дан

                  када сам први пут

узео оловку

                  и нацртао косу линију

али линију

што пролази кроз срце

                  и наставља се

до порођајног мјеста

или замке за све оне

који размишљају

о путешествију

кроз нејасне предјеле

                  и враџбине пјесме

                  што се као у сну

изненада указују!

ТО

Било шта да се прича

                  и нагађа

о свему овоме

ништа се неће знати

јер док пишем

изражавам дубоку бригу

за ТО

                  и само тада

                  тамо неке мени

судбински јасне слике

                  и прилике

јесу несметана шетња

до сна

једине раскоши гдје нема

разлике

између мене

                  и мени различитих

љубимаца

Природе

                  и Размишљања.

ВЕЛИКА ПОМЕТЊА

Душа једном напусти тијело

                   и не враћа се у исто.

Слободна истражује

                   и лови опет неког створа

да му се усади

да га оптерети

читавог живота.

Моја душа

поприлично мирује

не залази у наше

заједничке проблеме

онолико колико ја то чиним

                   и поједох се жив

                   што понекад не могу

пјесму написати

или још горе

кад помислим

                  и уплашим се

да никад ништа нећу написати.

О велике ли пометње!

Ни трага ни гласа од Створитеља

а ја нагађам

                  и увеличавам

                  овако дивно стање

                  мога меса!

УНУТРАШЊА

Ипак

неки Велики закон

изван земаљског реда

успоставља поредак

у мојим стиховима

што црпе сву снагу

                  и служе мени-жртви

                  да поклекне

                  судбинском терету

изнутра.

Ох душо

како мудро

забављаш се тијелом!

Твоја оргија

ванземаљска је страст

што кратко траје

и оставља ме

                  у разореном стању.

Брижно исписујем

неку врсту сна:

Унутрашња грађа мога бића

мора се што прије рашчланити

и отпочети

                  живот без сметње!

ПУТОВАЊЕ

Пут којим идем

                  и не осврћем се

                  не обрћем око осе

зараза је

што законом вјероватноће

излази

                  и прелази

из свег

                  и свачег

у овакве као што сам ја.

Пут се не враћа у извор муке

из које почиње

већ гради вјечну Архимедову спиралу

по којој кружим

                  и удаљавам се од центра

                  истине

коју слутим

                  и назирем

па је као такву

овога пута негирам

                  и остављам за сљедеће

                  активно путовање!         

ПОЕЗИЈА

Ах:

То је бистри Ум.

Језик ослобођен предрасуда.

Отворене реченице

мојих главних брига.

Расуло које доводим у ред.

Заправо

сад се избављам

прије времена!

ЊЕГОВО ВЕЛИЧАНСТВО

Језик је пилула

која се гута сваки дан

на општу несигурност

појединих ријечи што настану

у датом тренутку

без обзира да ли се чак

                  и исписују

у бесвјесном стању

или како друкчије.

У пјесми

језик се преврће на главу

                  и чека

                  да се крв слије у њу

па да запјева како је небо црвено

како се он језик

одриче улога које има

                  и да се непоштено користи

  међу људима што су нерасположени

према главној функцији

Његовог Величанства.

У породици

као у пјесми

ријечи се каче

                  и уз тресак

кидају

свака на своју страну

уз сопствене трошкове

свакако!

ПРЕВОДИЛАЧКИ РАД

Ово је пјесма

коју сам превео

са свог језика на Ваш.

Нисам нимало сумњао

у обостране предности

                  и могућности

                  да се мој говор изрази

  свакодневним ријечима.

Све се улијевало

у већ припремљене канале

а мени је преостало само

да убризгам живот

неартикулисаној маси

                  и прихватим Ваше услове:

Птица без крила

не може да лети

јер то се противи

свим облицима биолошких

                  и гравитационих

                  сазнања!

Лист воде такође

не може пресјећи рибу

јер шаран је чвршће

агрегатно стање!

Затим сте ме приморали

продерали сте се

како пјесма

не смије имати гестове

како она није живо биће

које млатара рукама

                  и доњом усном

                  опомиње на опасност:

Нема пјесма гестове!

Добро

у реду.

Ово је само преводилачки рад

и заједнички документ

о нашем сучељавању.