О ГРОМОВИТОМ ПОЕТИ ИЗ МАКЕДОНИЈЕ

Уз одлазак Радована Павловског (1937-2022)

СТАРИ ПРИЈАТЕЉ БРАНКОВОГА КОЛА

Има песника који у свакој секунди сагоревају за поезију, претворе се у жижак што тиња на једно око и наједном разрогачено букну у пламен који постаје огањ на све стране. Такав је био Радован Павловски. Кажу да су једно време, на Струшким вечерима поезије, његови земљаци избегавали да га зову на манифестацију, чак су му, прича се, упутили званично писмо да не долази у Стругу. Из љубоморе или зависти, из чега већ, али нема сумње да и у Македонији, данас Северној, важи као и код нас: „У свом селу не можеш бити поп.“ Такав је, велим, Радован Павловски који је више пута наступао на Бранковом колу, увек као изузетна појава од које публика очекује вихорну поезију.

Македонски песници одувек су наступали на Бранковом Колу. Блаже Конески, на пример, беседом о Бранку Радичевићу, рекох ли, свечано отворио 13. Бранково коло 1984. године. О овом вредном песнику и академику имам посебан запис, за књигу „Коло, коло, наоколо“,  која би требало ако Бог да ове године да се појави у издању РТС-а и Бранковог кола. Стизали су на Стражилово и у Карловачку гимназију и  Матеја Метевски, Богомил Ђузел, Паско Гилевски, Светлана Христова, Разме Кумбароски, Ристо Јачев, Христо Петрески, Трајче Кацаров и други. 

Одмах по доласку у Бранково коло, правећи први програм (1983), у то време југословенских песника, одмах сам Павловског уврстио на свечано отварање 12. Бранковог кола, уз ове песнике: Иво Светина, Драган Колунџија, Томислав Марјан Билоснић, Стеван Тонтић, Будимир Дубак, Али Подримја, Флорика Штефан, Павле Поповић, Ференц Фехер, Вићазослав Хроњец, Марина Феличиа Мунтеану и Ирина Харди-Ковачевић. Ту је наступио и драмски уметник Фабијан Шоваговић, у име „Горановог прољећа“ из Загреба, група младих студената Академије уметности у Новом Саду, који ће потом годинама радити с нама. Дабоме, и славни хор Јосиф Маринковић из Зрењанина,  са бројним светским признањима, под диригентским руковођењем Слободана Бурсаћа. А водитељ био Милорад Црњанин.

Увече, Павловски је наступио у башти палате „Илион“ у Сремским Карловцима, заједно са глумцем Фабијаном Шоваговићем и студентима глуме Академије уметности у Новом Саду. Но ту беху и два културно-уметничка друштва: „Светозар Марковић“ (Нови Сад) и „Бранково коло (Сремски Карловци). Ово друго омладинско фолколрно друштво носи наше име, али је уствари независно удружење које успешно прославља Сремске Карловце на смотрама у земљи и шире.  Радован Павловски је редак песник који може да наступи у оваквом колажном програму, поред славног глумца и младих што долазе, али и уз музику и игру распеваних фолклораша. Не говоре сви песници добро своју поезију да би могли стати поред врсних глумац. старијих и млађих.  Павловски говори громовито, попут врача илити жреца, то је говор који сматра да у том тренутку решева судбину света. Био је то програм с доста публике и аплауза, за памћење.

Сутрадан, Павловски радосно наступио на Стражилову с песницима међу којима су били и Душко Трифуновић, Перо Зубац, Милош Комадина, Вјера Бенкова Попитова, Наталија Дудаш и други. Ту су наступили и гости из Сарајева, Јадранка Јовановић и Зијах Соколовић. Она је уз гитару певала песнике, а Зијах Соколовић извео монодраму „Глумац је... глумац је... глумац“, уметничко дело које је тих година већ почело да развија своју славну путању – до дана данашњих. 

На 13. Бранковом колу, 1984. године, у уторак, 11. септембра, у 11 часова, у Карловачкој гимназији организован је књижевни матине „Песник чита своју прву књигу“. Радован Павловски: Суша, свадба и селидба (1961). Програм је замишљен као песниково присећање на своје почетке. Павловски је дошао на 13. Бранково коло са дванаестом књигом објављеном баш те године: Чума. И, заиста, била је привилегија чути како говори о првој књизи, односно казује песме из свога првенца. Он припада ретким песницима који велики број својих песама говоре напамет, и то чини са магијом мисионара, све делује нестварно, излази из његових брзогорећих трепавица и тикова очију, осећа се у свакој речи да песник го(во)ри из своје утробе, по цену живота, па онда у новим круговима доживљаја – из душе и срца, из свега што га окружује, видљиво и невидљиво.

То је песник велике харизме, и јаке нарцисоидности која пледира за вечност – такав план има Павловски. Није патетично, ма колико и јесте – дневним аршинима мерено.  И, с њим није једноствано наступати, односно нимало није лако водити програм посвећен његовој личности и делу. Ретко занимљив, талентован и квалитетан, разорне имагинације и визије, потпуно јединствен, непоновљив. Ко га није упознао уживо, не зна до краја о чему говорим.

Тако је овај програм добила да води једна талентована и вредна ученица Карловачке гимназије по препоруципрофесора. Током вођења направила је неку врсту лапсуса, што је Павловског избацило из шина, није више видео да је то младо гимназијско девојче, па се почео односити према њој као према некој искусног професорици која би требало да о њему зна све у танчине. Девојка је заплакала, и није више могла да води програм. А Павловски убрзано трептао, окретао главу лево-десно, тикови су надирали,  и остајао је при своме. Тренутак у којем га је самољубље појело, одлика коју је носио као неку врсту креативног принципа и програма сопственог бића, песничког. Ја сам преузео водитељску палицу и брзо привео незаборавни (нелагодни) програм крају.  Он је наставио као да ништа није било. Ето, то је остало као детаљ да се памти. И мораће да уђе у будућу књигу.

А Радована сам упознао доста раније, у редакцији часописа Поља, уз излазак моје прве књиге, Матерњи језик. Њему се управо била појавила књига Муње,  коју ми је поклонио с лепом посветом, с рукописом који личи на песникове тикове. 

Често је путовао по Балкану.  Једно време живео и у Хрватској. Био је и на Козари 1980. године, на Књижевним сусретима. Ја посве млад песник, управо ми била изашла друга књига Линије на длану у београдској Просвети. На Козари наступили песници Миодраг Павловић,  Павле Поповић, Бошко Ивков, Тито Билопавловић, Перо Зубац, Вићазослав Хроњец и други, али стигао и Радован Павловски са супругом. Написао сам песму о том догађају у књизи Песме о младости (2019), поред осталога и ово: „Павловски, пак, расправља са женом, гласно –/ да је он, Радован, највећи песник на Балкану,/ И да ће на сваког непријатеља пустити/ Муње и стреле из родне Железне Реке.// Жена му камено ћути и гледа у чашав,/ а Радован громовито трепће/ и наглашава да је он принц поезије.“

 Одвео сам тада Радована до моје мајке Стоје, у Приједор, у Гомјеницу. И сама духовна, са лирским ореолом бића, одушевила се његовим виђењима света и поезије, начином на који казује стихове. А онда је показао још једну вештину у дворишту моје куће у завичају. На травнатом делу, тик уз бујну винову лозу, скакали смо удаљ. Иако сам доста виши од њега, и дугоногији (оба мршави), није било шансе да скочим у даљ више од Радована. Имао је неки отпонац који га је избацивао као ђуле. Као да је био од железне опруге. То је поносно објашњавао тиме што води пореко из села Железна Река у Македонији. Тако му се зове, рекох ли, и једна књига песама.

Петак, 8. септембра увече на 18. Бранковом колу, тек први дан, а наставља да живи седми по реду програм, и то на платоу Српског народног позоришта, у 21 час: Два песника – натпевавање. Надмећу се Радован Павловски и Душко Трифуновић. Поетички поптуно различити, а песници – прави. Громовит, са муњама око главе, Павловски, као да игра тенис, без милости би да уништи свога противника.  А противник му стишаног гласа, речи излећу као у свакодневном обраћању, мудрог и хуморног стиха, до бола – Трифуновић. Публика је радосно попратила овај програм, реткост је то, какав сусрет елементарних песника! Бранково коло је баш зато добијало на цени, било поштовано на културној сцени као уникат, као привилегована зона песничких чуда.

А та чуда огледала су се и у овоме:  20. септембра 1986. године , у зборници Карловачке гимназије одржан је Округли сто о Бранку Радичевићу и његовом делу, под називом „Феномен Бранко“. Такав наслов дао сам Округлом столу имајући на уму пре свега култ Радичевића, песника младости, Бранка као мит у српској поезији, дивно чудо у сваком погледу. А онда, као натукница, ту се крила и линија имена наших песника са истим именом – Миљковић, Ћопић, В. Радичевић... На списку учесника Округлог стола: Драгиша Живковић, Миодраг Павловић, Весна Парун, Новак Килибарда, Изет Сарајлић, Божидар Ковачек, Радован Павловски, Васа Милинчевић, Јеврем Брковић, Тоне Павчек, Петар Џаџић, Бранислав Петровић, Слободан Ракитић, Јовица Аћин, Рајко Петров Ного, Раша Ливада, Милан Комненић, Ранко Рисојевић и Сава Дамјанов.

Округли сто био је амбициознио замишљен,  да се у Бранковој гимназији чује снажно ново слово о њему – Алексију Радичевићу. Тек неколико учесника није успело да се припреми и дође, чула су се излагања за памћење.  Тада је директор Карловачке гимназије био стрпљиви и посвећени Вуко Пешикан. Све у свему, био је то симпозијум где су се истицала песничка саопштења са храбрим и новим погледима на Бранкову поезију. Радован Павловски надахнуто је говорио о мотиву смрти у поезији БранкаРадичевића и поменуо притом македонског песника Кочу Рацина који је такође млад, у тридесет седмој години отишао с овог света. Свом излагању Радован је  додао своју чувену песму „Младић који спава у подне“.

На 18. Бранковом колу, у суботу, 9. сепетембра, 1989. године, на Бранковом гробу, у 10,30 часова цвеће је положио Радован Павловски, а Бранкове стихове казивао Миодраг Петровић. Павловски је овај чин схватио узвишено, приступио Бранковим земним остацима на Стражилову као парнасовској вредности, чак – олимпској. Видело се то по његовом узбуђењу и начину како је, поново, казивао песму „Младић спава у подне“. Кад такав песник и на тај начин постави се према Бранковом колу, и када говори своје антологијске стихове, онда је то заиста комплементарно са Бранковим култом и неусахлом енергијом његовога талента. Глумац и песник Миодраг Петровић говорио је Бранкову песму обележену знаком упитника („?“), која почиње стихом: „Никад није вито твоје тело/ рука моја млада обавила,/ нит` с` у твоју усницу упила,/ моја усна, чедо моје бело...“ Силазећи низ стражиловску стазу са Бранковога виса душе су нам биле пуне и са осећањем да је део мисије успешно извршен и те године. А доле, код Бранковог чардака тек нас је чекао стражиловски митинг поезије, са неколико десетина песника, понекад и стотину.

                                                                                                        Ненад Грујичић, " Блиц", 30. јануар 2022.

На фотографији: Радован Павловски и Ненад Грујичић у Бранковом колу, 1984.

Ненад Грујичић

РАДОВАН ПАВЛОВСКИ

Долазећи к нама, из Железне Реке,

македонски витез, појац јуродиви,

носио тоболац, лукове и стреле,

тикове на лицу којима се диви

свако ко га чује док песму говори.

Није страшно рећи, он за песму живи,

и зато му многи завиде, снобови.

Казивао песму крај Бранковог штита,

„Младић спи у подне“, ах, кад ову збори,

то се муза рађа из орфејског мита

и спаја са новим – да покаже млада,

да песма кроз време и просторе хита. 

Стражилово слуша македонског барда,

а Павловски мигом рашири зенице,

указа се сунце, чудом, изненада,

једна шмизла сузом зали трепавице.

                                               (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)