У ПРИПРЕМИ КЊИГА „СЈЕНОХОД“ ДАНИЈЕЛЕ РЕГОЈЕВИЋ

Сремски Карловци - Нови Сад, 27. јануара 2022.

МОЈЕ ГРЕШКЕ И ЈА

У сусрет „Пролећним Бранковим данима 2022“, који ће трајати од 15. до 28. марта, Бранково коло, поред осталога, планира да штампа књигу песама „Сјеноход“ Данијеле Регојевић. Ово је првенац младе песникиње која је рођена 6. фебруара 1998. године у Бањој Луци. Апсолвенткиња на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци, на одсеку за енглески језик и књижевност. Објављивала песме у књижевној пeриодици и на књижевним сајтовима, те била ангажована у организацији поетских вечери при универзитету. Живи и ради у Бањој Луци.

Доносимо четири песме из рукописа „Сјеноход“.

Данијела Регојевић

ЧУО СИ

Можда си заиста мој одраз

Који сам давно изгубила

Док сам стајала над ријеком

И збуњено гледала низводно,

Надајући се да ћу

Бар привидно

Успјети да се саберем након задњег слома.

Теби сам шапнула сваку тајну

И без имало стида и образа

Показала подсукњу, њене шавове

И све свјеже раскрварене ране

У које гурам руке да их згријем

Да болови теже зарасту.

Показала сам ти звијезду коју сам сакрила испод ока

И крстасту рану на њедрима

Што живи своју чамотињу

На дну сопственом руком обојеног мрака.

Увијек си тако стајао са стране,

Као статиста у сопственом животу,

Ненаметљиво посматрајући ме и нижући дане,

Скривајући моје мане и грешке

На дну својих џепова,

Не би ли ми се Бог насмијешио

Што ме једном види насмијану

И покрај неког ко ће крај мене стајати на киши,

Иако добро зна

Да сам тај црни облак

Сама ту донијела.

ПЈЕВАМ ДАЊУ, ПЛАЧЕМ НОЋУ

Ти ме знаш од раније,

Твоја њедра носе топлину Шпаније.

Вјешт си да преобратиш мој лик

У онај из бајке,

Куд прођемо, чују се даире.

Плешемо низ рубове неба

Учимо се: то је Љубав,

То тако треба,

И нема те лавине ни црног облака

Да се над нас надвије

И нашу љубав сакрије.

С тобом идем градом

И проналазим анђеле.

Учимо се смијати,

Једно у другом препознати.

У нашем малом јединству

Спознасмо божанску истину:

Створени смо да волимо

И нико нас неће срушити,

Осим нас самих

КРИЛА НА КЛИНУ

Са нијемом молитвом

Одричем се крила.

Пред Рајском капијом

Узмичем

Зарад усамљеног свица,

Усахлог му лица.

Зарад мојих руку

Што су још празне,

А грлиће га до Судњег дана.

Са нијемом молитвом,

Крила качим о клин

И босонога се враћам

Да живим смртнички,

Патнички,

Готово светачки,

И порочки и пророчки.

ЈУТРОС У ТРИ

Јутрос у три били смо сами,

Моје грешке и ја.

Јутрос у три, ми смо испијали

Посљедње комадиће мог жара.

Јутрос у три, уз ударце дирки

Пјесник у мени и ја смо причали

Како нас дуго прождире тама.

Јутрос у три, сами смо бивали

На првој линији трагичног битисања.

Јутрос у три, са видиковца смо вриштали,

Но гласнија би тишина,

И подерани су се стихови циклично низали

(циклично низали).

Јутрос у три, на непрегледном платну неба

Окретала се нечујно моја душа,

Тражећи Бога

На граници снова и бесмртнога.

Јутрос у три, о зидине стварности

Слупала се душа,

О стијене бесрамности.