О ПЕСНИЦИМА ИЗ СЛОВЕНИЈЕ

ЦИРИЛ И ЈАША - ЗЛОБЕЦИ, ОТАЦ И СИН

"Недељни Блиц", 23. јануар 2022.

Пише: Ненад Грујичић

У она рана времена Бранковога кола, подразумевало се да гост буде понеко од песника из Словеније, сваке године – то је налагао угравирани југословенски концепт свих манифестација у тадашњој држави.  Далеке 1979. Бранково коло је свечано отворио Тоне Павчек говорећи о Радичевићу. Осим Томажа Шаламуна, Иве Светине, Марјана Пунгартника и других, током наредног периода,  а на 13. Бранково коло, 1984. године,  дошли су отац и син, Цирил и Јаша Злобец.

То је био редак догађај – отац и син,  песници. Оба су носили браде, као и ја, уосталом. Цирил – лепо одело, а Јаша, мало необавезније обучен. Јаша је говорио да већ преводи савремене српске песнике. Видело се да су задовољни и срећни што се налазе у Бранковом колу. Причао сам им о културном значају Сремских Карловаца, знали су понешто, а посебно дивљење су показивали према старој Карловачкој гимназији  и замишљали Бранка као ђака. Нису знали, као многи уосталом, да се он ту школовао  под именом Алексије Радичевић.  И нису знали да је рођен у Славонском Броду. Сви мисле – у Сремским Карловцима, толико их је и с љубављу опевао, као и „рајско Стражилово“.

У нашим просторијама у Сремским Карловцима, на столовачама од ораховине (за које кажу да потичу са двора краља Александра Карађорђевића), поменули смо и Сречка Косовела (1904–1926), словеначког песника који је у двадесет другој напустио свет.  За живота није објавио књигу, а ипак се сматра једним од најзначајнијих словеначких песника. У малом броју, али остварених песама имао је изражено присутну слутњу смрти,  то јест екстатични доживљај природе и живота. Све то претварао је у екстазу смрти, као многи песници уосталом, јер без танатоса у поезији нема ни ероса. 

Поредили смо Бранка и Срећка, два култа, у двама језицима из истог извора, словенског илити пансловенског. („Хеј Словени, јоште живи реч наших дедова...“).  Ко би рекао да ће Словенија онако одлучно и агресивно да пожели да се издвоји из Југославије.  Није се то видело нити чуло у разговорима с песницима из Словеније – „и ви други дуж Дунава, и ви где је Драва“, певао је премлади Бранко у Бечу.

У канцеларији, испод Бранковог портрета (рад Лазара Микулића, ученика Уроша Предића) неко од присутних рече Радичевићеве стихове: „Лисје жути веће ои дрвећу,/ лисје жуто доле веће пада,/ зеленога ја никада више/ видет` нећу.“  Има за сва времена чудовите прекогнитивне снаге у овим антологијским стиховима. Ову песму Бранко је уствари посветио рано премилулом двадесетогодишњем  брату Стевану чије кости леже у Темишвару. И то сам поменуо гостима из Словеније, а живот је онда одиграо своје вратоломије. Јаша Злобец преминуо је пре свога оца Цирила, 2011. године, а Цирил у 94. години живота (2018).

На фотографији коју прилажем из албума Бранковог кола, уз Цирила, Јашу и мене, налази се и Петру Крду из Вршца, у Карловачкој гимназији, пре свечаног отварања 13. Бранковог кола. Крду је увек био насмејан осим кад би почео да говори о литератури, тад би се нагло уозбиљио, а очи би му светлуцале као два небеска жишка. Био је стопостотно посвећен књижевности.

Свечано отварање 13. Бранковог кола (1984) почело је у 11 часова у Карловачкој гимназији. Манифестацију отворио угледни македонски песник и академик Блаже Конески. Наступили су песници из разних крајева Југославије: Цирил Злобец, Изет Сарајлић, Јеврем Брковић, Драгомир Брајковић, Агим Дева, Јожеш Пап, Гојко Јањушевић, Петру Крду, Михал Рамач,  Мирослав Демак и – Миливој Славичек (представник „Горановог прољећа“ из Загреба и Луковдола).  Јаша Злобец наступио је сутрадан на Стражилову међу бројним песницима, онима са свечаног отварања од дан раније, али и са новима, млађима, као што су Војислав Деспотов, Синан Гуџевић, Рајко Лукач, Агим Дева и Милован Марчетић. 

С оцем Цирилом, и осталим песницима и уметницима, попео се млади Јаша на врх Стражилова,  до Бранковога гроба (ко би тада помислио да ће и Јаша прерано отићи са овога света). Увек се на том песничком ходочашћу ка Стражилову на лицима гостију Бранковога кола примети нова, другачија светлост – због присуства на парнасовском месту српске поезије.

Приликом мога редовног слова поред старог (пирамидалног) споменика Бранку на Стражилову о преносу његових костију из Беча (1883) на Стражилово, а најпре због присуства Цирила и Јаше Злобеца, поменуо сам да је четрнаест година после овог несвакидашњег догађаја, 29. септембра 1897. организован нови величанствени, заједнички,  из Беча пренос земних остатака Србина Вука Стефановића  Караџића и Словенца Јернеја Копитара. Дакле, прво су  Копитареви земни остаци пренесени у Љубљану, а потом Вукови до Београда, у Саборну цркву Светог арханђела Михаила поред Доситеја Обрадовића, чији су земни остаци петнаест дана пре доласка Вукових по трећи пут сахрањени.

Сутрадан,  на 14. Бранковом колу, у недељу, опет на истом месту песнички и уметнички програм „Стражилово, ао, рајска слико“: Добрица Ерић, Душко Трифуновић, Вујица Решин Туцић, Петко Војнић Пурчар, Милан Ненадић, Бошко Ивков, Златко Бенка, Милутин Ж. Павлов, Благоје Баковић и Недељко Мамула. Наредне суботе и недеље, опет на Стражилову, четири дана, дакле, током 14. Бранковог кола од 7. до 30. септембра, сваки дан.  О, Боже, каква времена и која амбиција мене младога домаћина!

Поред „Бранковог чардака“ на Стражилову наступили су и Стеван Раичковић, Раде Томић, Карољ Јунг, Славко Алмажан, Петар Цветковић, Здравко Кецман Дако, Перо Зубац, Војислав Кнежевић, Пал Бендер, Мирослав Настасијевић, Миљурко Вукадиновић, Ђорђе Сударски Ред, Славко Матковић, Душан М. Кнежевић, Јован Подунавски,  Небојша Раичевић, Зоран Гаши и Радош Кокановић.  А онда и врсни глумци без којих нема целовитог Бранковог кола: Мира Бањац, Светлана Бојковић и Рале Миленковић.  И, дабоме, музичар Љубомир Нинковић, уз гитару.

Да не заборавимо, такође на свечаном отварању, као представник „Горановог прољећа“, наступио је и загребачки глумац Златко Црнковић.  Ту су биле и младе глумице, студенткиње Академије уметности у Новом Саду: Тијана Максимовић и Весна Ждрња. Затим, хор, они кажу збор „Ђуро Салај“ из Славонског Брода, извео чувено Бранково коло Јована Пачуа, пола године после заједничког обележавања 160. рођендана Бранка Радичевића у Броду на Сави. 

Заједно с поменутим именима, у музичком делу програма – славна новосадска певачица Љиљана Петровић, незамењива сарадница Бранковога кола,  и виолончелиста Решад Јахја, па оперска дива Вера Ковач Виткаи у калвирској пратњи Еугена Гвозденовића.  Нови режисер – млади Бранислав Свилокос, озбиљан и амбициозан, са упаљеном цигаретом, генерацијски сам га позвао да се укључи на Бранковом колу. Нажалост, коју годину потом несрећним случајем преминуо је на кућном прагу у Сремским Лазама код Винковаца по повратку из Новог Сада.

На предлог  Богдана Винокића, на Свечаном отварању била је и водитељка Јованка Башичевић, позната спикерка Телевизије Нови Сад, пријатног лица и погледа, осетило се да јој души прија овакав уметнички ангажман наспрам информативног програма и читања дневнополитичких вести.

Био је 7. септембар 1984. године, прошло пола године од подизања споменика Бранку Радичевићу у Славонском Вроду, где је организована свечана академија, велики програм, бројни садржаји, подигло се у радости, тако је личило, цело родно место Алексија Радичевића. Ко би рекао да ће седам година потом, тај споменик (рад Јована Солдатовића) у Славонском Броду бити срушен. И до дана данашњег није поново подигнут, ниједна држава не чини ништа.

Ми смо већ тада зачињали у Бранковом колу разговоре на тему Алеје песника на Стражилову. Ту би било места и за европске песнике, и за Франца Прешерна из Словеније, дабоме. То је идеја која би могла једног дана бити реализована. Чудо је да Европска престоница културе у Новом Саду у томе не види оригиналан и несвакидашњи подухват, пројекат који остаје после ватромета и таламбаса у времену над Бачком и Сремом. Извесна глувоћа постоји и код тзв. надлежних у локалном миљеу, али зато је одобрена измена Просторног плана Општине Сремски Карловци.

Наиме, поред осталог, пољопривредно земљиште које  вековима служи као виноградарско, култно и свенародно, познато у свету, постало би проширена зона за експлоатацију рударских сировина, конкретно, глине за израду цигала и црепова у погонима карловачке циглане која се, гле чуда, зове „Стражилово“. То је тема о којој би се могло убудуће опширније писати, понајпре са становишта истинољубиве борбе за очување јединственог културно-историјског наслеђа Сремских Карловаца и Стражилова, чији духовни амблеми и симболи досежу антологијске висине у овом делу Европе.

Сећам се, Богдан Винокић је стално, па и у сусрету са Злобецима, Цирилом и Јашом, без снебивања причао да би Словенци и те како знали шта би са Стражиловом урадили када би поседовали  ту Божју лепоту спуштену с небеса у песничком култу Бранка Радичевића.  Не би дозволили нимало запуштености, сазидали би, поред осталог, и хотел који би био и културно-туристички центар за све оне лепе програме и садржаје којих током године нема на Стражилову.  Дакле, предстоји  задатак да се „рајско Стражилово“ уреди и преподоби по мери своје парнасовске лепоте и значаја, у ореолу Бранка Радичевића који деценијама позива на јединствено песничко и духовно ходочашће.

Ненад Грујичић

КУГЛОФ

Од Француза и Немаца потекло је ово чудо,
облик му је од шешира из смутнога средњег века,
слатки лебац, рекли неки, деца кажу: хлеб са рупом.

У свемиру бриде тајне, галаксије из далека
на куглофе редом личе, обрћу се и сажижу
све што такну с црном рупом – а ја вичем: Еурека!

Карловачки фестивали са куглофом госте стрижу,
чоколадни, мрамор-куглоф, трешњин венац, од јогурта,
семенкасти, воћни бакин – жмарци раја телом гмижу.

Има кад је слани куглоф, од тиквица и од путра,
од љуспица, а од соје. Понекад га краси ружа
да свечаност буде лепша на венчању све до јутра.

У језику код Словена, читав низ се речи пружа:
он је бабка код Пољака, а код Чеха и – бабовка,
Словенци га зову шаркељ, речцу тражи наша Гружа.

Све у свему, јаја, брашно, млеко, квасац, шећер, вода,
састојци су што се стежу око модле с рерном врућом,
и ораси, мармелада, суво грожђе од три года.

Нек’ се пече нови кулоф, нек’ мириси лете кућом,
у центру су вино, сода, тегле меда мање, веће,
гизда згодна комшиница, дечак трчи с кером жућом,

и фестивал отвори се – јато укруг небом креће.

               (Из књиге "Сремскокарловачке терцине", Бранково коло, 2020)