СРЕЋНИ НОВОГОДИШЊИ И БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ!

ДОБРО ЗДРАВЉЕ И ВЕДАР ДУХ, СЛОБОДА И ЉУБАВ! 

Ирационално и лудо, предапокалиптично и опасно доба у коме живимо, цела планета дрхтури и стење, никад овако. Разгоропађени медији и пандемијска пропаганда бију са свих страна, званично се мисли једном главом, у истој униформи реченице, нема слободе говора (то није логодијарејично брбљање), дижу се ограде, жичане, људи сабијају у торове, и свуда страх, не слути на добро. Пропагира се хигијена (чега Господе?), а људи све прљавији и нечаснији. Психо-ментални набој толико је жесток да се на лицима људи види деформација душевне светлице која се почела понашати као мува у тегли.

У таквом контексту требало би дочекати 2022. годину и напокон ухватити ритам са оним дочецима од пре две године, и дубље у прошлост. Требало би почастити се добрим залогајем, мало  попити старинске  жестине, запевати и заиграти, загрлити и пољубити, требало би човеком бити у слободи, радости и љубави. Може ли се то данас? И докле ће ова пандемијска  демонска прича трајати ту око нас, на свим континентима, у нама?

У ове две године, спасавао ме је унутарњи свет, потреба да стварам, она креативна инерција заснована на срећи што имам од детињства дар да певам, пишем и волим смену годишњих доба. Тако сам осетио и видео рукопис Божјега присуства у сваком свом кораку ма где боравио од рођења до данас, и даље: Панчево, Падинска Скела, Нова Пазова, Шајкаш, Гомјеница, Приједор, Нови Сад, Сремски Карловци, Београд ... плус путовања и гостовања којекуда диљем шара.

Пре десет година објавио сам „Антологију српске поезије (1847-2000)“, изашла су два издања у Бранковом колу. Антологију сам отворио са десет песама Бранка Радичевића, од којих две желим данас, уочи самог дочека Нове године да поново пласирам пред очи мени сличних, то јест да отворим нечије очи и можда помогнем у сабирању онтолошке снаге и оних које не познајем. То су Бранкове песме „Молитва“ и „Враголије“.  Обе су много пута казиване и певане на Бранковим колима, и не само ту.

Прва је духовна, песма која слави Творевину, радост Божјег стварања, све оно што очи виде и уши чују на овоме свету, али и оно што је невидљиво а ту негде, понајпре у нама самима. То су и песма и таленат који је твори, тај највећи дар од Бога – да смо за нешто на овом свету одређени и приправни, што би Његош рекао. Но ту су искушења и греси који нас вребају.

А друга песма је светковина живота и светлости, женског и мушког принципа, љубави и ероса. То је лирска драма у малом а бесконачно великом доживљају загрљаја и пољубаца, управо онога што нам данас јахачи апокалипсе отимају рекламирајући маске као судбинску помоћ преко носа. Читајте, ево, баш у ове празничне дане поезију Бранка Радичевића и уверите се колико је вечна и боголика, мелем и неупоредиви лек за свачију (напаћену) душу.                                                                          

Бранко Радичевић   

МОЛИТВА

Месец јасни, звезда јато,
И сунашце умиљато,
Зору што нам небо шара,
А и муњу што га пара,
И ту силну грома буку,
И олује страшну фуку
Ти сатвори вељи Боже,
Ко овако јоште може!

Цвеће љупко и долину,
Стадо, врело и планину,
Ти’у реку, силно море,
И под небом орла горе,
И над орлом шарну дугу,
И славуја у том лугу,
И још његов глас умилни
Ти сатвори Боже силни.

Осим другог овде свега
Мене створи из ничега,
Ду’ом својим ти подуну,
У менека душу суну;

Па ми Боже јоште таде
И у душу нешто даде,
Та и моја песма ова
И њу мени ти дарова.

Фала боже на дар ови,
О помози благослови,
Да ми како с права пута
Душа млада не залута!

       (На Васкрс, 1844)

ВРАГОЛИЈЕ

Момак иде враголан,

По гори се шири,

Леп је ка’но лепи дан

Што кроз гору вири.

А са горе, крај потока,

Стазица се дала,

Једна мома милоока

Ту је рубље прала.

Ал’ кад смотри враголана,

Повикала сека:

''Ој, стазице, ој, танана,

Донес’ га менека!''

Викну мома, па ти брже

За жбун један зађе,

А момак се чисто трже

И чудо га снађе:

''Јао мене, и до сада

Шета’ ја по горе,

Али не чу’ још никада

Да славуји зборе!''

Тако рече момак туна,

Па с’ млађан за`уја

Да он види иза жбуна

Тог чудног славуја.

Ал’ и мома из заседе

Поскочила о`ма` –

Бежи, селе, ето беде, –

Бежи мајци дома!

Бежи мома, ману рубљe...

Бежи л’ дому своме? –

Све у гору бежи дубље,

А момак за њоме.

Бежи мома, до колена

Ноне јој се беле, –

Беле ноне до колена

Момка су занеле:

''Та да имаш крило лако

Да пр`неш облаку,

Не би мене, чедо, јàко

Утекла јунаку!''

Па се, млађан, за њом стисну,

До’вати је саде:

''Јао мене!'' – она врисну,

Па под липу паде.

О, да чудна ваљушкања

По зеленој трави,

О, да чудна љуљушкања

Да т’ подиђу мрави!

Лаки ветрић осме’ну се,

Листак лиска дирну,

Бели данак покрену се

Па кроз липу вирну.

Липа брсне гране шири,

Шапће дану сјајну:

''Вири, дане сјајни, вири,

Али чувај тајну!''

      Желимо Вам добро здравље и ведар дух, пуно стварања и љубави у наступајућој  2022. години, као и мир Божји и радост са најближима у данима Божића!

Сремски Карловци - Нови Сад, 31. децембра 2021.