О ГРОЖЂЕБАЛУ ИЛИТИ КАРЛОВАЧКОЈ БЕРБИ

Сремски Карловци, 11. децембра 2021.

КУЛТУРНО И ДИОНИЗИЈСКО НАСЛЕЂЕ

У Бранково време (1835-1841), са око четири хиљаде становника, Сремски  Карловци су били изузетно лепо и живописно место, најимућнија варош у источном делу Срема и, уза све, значајан српски духовни и културни центар. У младе и сунчане јесени почињале су чувене бербе грожђа богатих мештана. Готово сва домаћинства имала су велике винограде, као и многи данас. У време Бранка (Алексија) Радичевића, Сремски Карловци били су динамични, пуни живота, рада и весеља. Ориле су се песме, вијорили бећарци, чистиле велике каце и бурад, припремали подруми и лагуми, износиле пресе за цеђење грожђа. О тој раздраганој атмосфери Алексије Радичевића пева:  „Зора зори, све поустајало,/ Па с´ уз брдо весело нагнало,/ Свирац свира, пушке попуцују,/ Моме поју, момци подвикују,/ – Јоште мало, ето винограда,/ Гледај сада убавога рада:/ Бери, носи, час доле час горе,/ Момци кличу, а песме с´ оре...“

А онда, 1930. године, у Сремским Карловцима кренуо је Грођежебал. Настао из традиционалне народне свечаности којом се од старина обележавао почетак бербе грожђа у овом чувеном виноградарском крају. И ту је било Бранка који надвремено опева винограде, бербу и вино.

Грожђебал је престао да постоји, то јест забрањен крајем шездесетих година прошлог века после једног убиства на рингишпилу. Као манифестација, Грожђебал је био нека врста народног сабора са лицитарским срцима и шећерлемама, са панађурским ореолом догађаја и традиционалном буком вашара са циркуским шатрама.

После Другог светског рата, та манифестација кренула је 1964. године, и у народу се, од уста до уста, звала Бранково коло. Међутим, то је и даље био народни вашар поводом бербе грожђа, нека врста дионизијског панађура са шатрама и рингишпилима. Након поменутог убиства забрањено је одржавање ове манифестације. Није се одвијала неко време, но опет је кренула и трајала пар година, у основи слична претходној, готово се ништа није мењало.

Осећала се, дакле, насушна потреба да се роди нешто ново, манифестација која неће бити вашарска, већ културна у најлепшем и најширем смислу те речи. И, онда, у септембру 1972. године у Сремским Карловцима одржана је прва манифестација таквог вида, званично са именом Бранково коло.  Културна светковина са песницима, глумцима, сликарима, фолклором и певачима, а касније и са писцима, филозофима и духовницима.

С обзиром да Бранково коло креће почетком септембра, а Грожђебал крајем тог месеца, или пак почетком октобра, кад грожђе узри, понекад се догађало да се манифестације делимично поклопе терминима. И ове године то се догодило средином септембра (сунчани викенд, 16. и 17.), међутим Грожђебал је одгођен због пандемије. И, ево, Грожђебала то јест Карловачке винске идиле биће за викенд 11-12. децембра. Иако „гром загрми кад му време није“, добро је да ће бити како-тако одржан Грожђебал, па и по хладном и кишовитом  времену. Ако, ништа, уз остало, појавиће се на Тргу Бранка Радичевића нова, победничка вина из карловачко-стражиловских винограда, биће и људи који воли Сремске Карловце и чувени бермет.

С друге стране, одржавањем Грожђебала ове године биће посредно указано на један актуелни проблем у Сремским Карловцима. Наиме, говори се да би пољопривредно земљиште које  вековима служи као виноградарско, култно и свенародно, могло постати проширена зона за експлоатацију рударских сировина, конкретно, глине за израду цигала и црепова у погонима циглане која се, гле чуда, зове „Стражилово“. То је тема о којој би се могло убудуће опширније писати, понајпре са становишта истинољубиве борбе за очување јединственог културно-историјског и дионизијског наслеђа Сремских Карловаца и Стражилова, чији духовни амблеми и симболи досежу антологијске висине у овом делу Европе.

У славу традиционалне карловачке бербе грожђа, ево једне песме из књиге „Сремскокарловачке терцине“ што се нашла у ужем избору за награду „Дејан Медаковић“, која носи име чувеног карловачког ђака и великог заљубљеника у карловачку бербу, вино, Радичевића, Бранково коло и ово славно место врхунске српске духовности и културе.

Ненад Грујичић

КАРЛОВАЧКА БЕРБА

Не бере се грожђе тек тако, мој друже,

и не пада оно са небеса сâмо,

око вина треба руке да се пруже,

виноград се чува љубављу и – стално,

око лозе чворци са вранама круже

да обрсте зрна, али ми не дамо,

па терамо тице, да их нема дуже,

помоћу страшила, мреже и сирене,

ветрењаче исто могу да послуже,

ал’ пре свега треба, послушај ти мене,

кад ластари крену и њина коленца,

припазити грожђе – да цваст не увене,

болест племењача из прикрајка пеца

и зато се мора брзо залечити,

за месец-два стиже друга – пепелница,

и на крају трећу мораш приметити,

то је сива трулеж баш кад берба крене,

домаћин је хитно мора истребити,

сачувано грожђе, боје сазревене,

бере се од зоре до прве врућине,

па онда пред сумрак опет се покрене,

и тако данима, у царству милине,

све док се виноград посве не обере,

у Бранково време, почуј мајчин сине,

тамбура са песмом уз бербу се стере,

мелодији жице радују се људи,

у коло ускачу сви са пуно вере,

веселе се вину што се младо буди,

прослављају живот, да не буде смрти,

а песме се оре – боголики људи,

босонога селе игра, коло врти,

коса вије, нога земљу не додира,

тамбур, тамбур, ено неко и упрти

своје лане, па и свирац  јаче свира,

пуне каце бриде, обрани су грозди,

грожђебал се спрема, пала прва шира,

у Карловце берба туристе доводи,

три ће дана бити весеља за лека,

можда све то неком иначе не годи,

али тако мора, и биће, и нека,

мада ту се нађе прескупе естраде,

те се та приредба, делом и без шмека,

претвори у дернек све до зоре ране,

па у центру града – разбијене флаше,

пластика и отпад тужну слику граде,

али шта је живот већ слабости наше,

загрлити, пити и лупати боце,

но Карловци нису да се тако праше,

морамо штовати очеве и оце,

јединствено место на Балкану, друже,

где преци духовне подигоше дворце

да тако спасимо ово мало душе.

              (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)

На фотографији:  Драмска уметница Даница Петровић, на јубиларном 50. Бранковом колу, уз карловачко грожђе и вино,  прелистава један од албума из историјата наше институције...