О ГАЛЕРИЈИ И СЛИКАМА МИЛАНА КЕЧИЋА

СЛИКАР КОЈИ ЈЕ СВЕМУ ДАВАО МАГИЧНУ НОТУ

"Недељни Блиц", 26. децембар 2021.

Пише: Ненад Грујичић

Као млад човек и песник, црпео сам знање и мудрост из разговора с Миланом Кечићем у Сремским Карловцима, упијао и преводио у свој животни систем сваку реченицу из његовог искуства. Упечатљиве су ми остале и приче о његовом ангажману у Немачкој на сајмовима где је као младић радио на декорацији штандова и излога. Из тога се видело да је израна пекао живот и проналазио свој пут. Упознао сам га 1983. године при доласку у Бранково коло чије су просторије биле тик уз његову будућу галерију.

Принципијелан и поносан, искусан и свој, а онда и сремски дрчан („Ао, Сремче, гујо љута,/ сваки јунак по сто пута“), овај оригинални сликар унајмио је раднике и неколико година дозиђивао и подизао сопствену галерију с којом је имао велике намере. Уклопио је њен изглед с архитектонским елементима палате „Илион“ уз коју се налазила наслоњена. То су уствари просторије Бранковог кола, онај део Завичајног музеја у Сремским Карловцима, Патријарха Рајачића 16, данас. Надгледао је и упућивао раднике, био прецизан и строг, да разумеју да граде нешто особено, ретку галерију, нешто пуно другачије од тзв. обичних грађевина.

Када је скоро па привео крају ову красну грађевину, одлучио је да ту отвори своју репрезентативну изложбу слика, сталну поставку, и да то постане својеврсна задужбина или ликовна институција, галерија која ће бити на понос и дику Сремским Карловцима и шире.

У петак, 29. септембра 1986. године, у 17 часова, у галерији Код музеја, у тадашњој улици Маршала Тита 14 у Сремским Карловцима, отворена је репрезентативна изложба слика Милана Кечића и нова галерија коју је подигао управо он. Галерија ће потом добити име – Палета. То је галерија коју је са својих "десет прстију" градио сâм, и лично –  Милан Кечић. Ни динара није узео од Општине, Града, Покрајине или Републике, то јест – државе. Да преведем на конкретан језик – Сремски Карловци, Нови Сад, Војводина, Србија, СФР Југославија, нису учествовали у томе, то је била одлука Милана Кечића. Није волео да моли и клечи, да убеђује и објашњава.

Та галерија нeма само изложбени простор, већ и позоришну сцену у лагуму, преко педесет места за седење, и више. А онда и – терасу, велику, отворену, са пуно светла током дана и у лепом захлађу поподне, увече, лети. А сама галерија – светска, дивно чудо светла: строп провидан, стаклен, а испод њега, у благо трбушастом луку развучено велико бело платно, па светлост долази као божанска, чиста и храњива. Ту су се добро, као у мајчиној колевци под ведрим небом, осећале слике маестра Милана Кечића, магичне и истините, дивна чуда из стварности.

Када сам завршио књигу сонета Шајкашки сонети (о мом раном детињству у Шајкашу), решио сам да на корице ставим Кечићеву слику. Коју? Из великог арсенала слика, уз допуштење гопође Оливере Кечић, бирао сам најприкладније, и у најужем избору нашле су се ове: После кише, Цвеће на шору, Жуто небо, Аркадијски предео, Повратак, Шор у Крчедину и – Шајкашки мотив са долмом. Свака од ових слика могла је да се нађе на корицама. Пресудио је назив, односно, придев – шајкашки, директно везан за наслов моје књиге и цео њен тематски миље. То је придев који осветљава и славну географску област – Шајкашка. А, то је тек посебна прича која је у књизи нашла своју меру. Реч долма у овом случају значи насип, мада има и друга значења.

Милан Кечић је на овој слици показао осебујан таленат за артикулацију чаролије спектра светлости у супстанци боје, што ће му касније постати стваралачком одликом. Он је и сам говорио да припада оним сликарима који инсистирају на утиску озрачености пиктуре светлом којим нас сунце, тај свеколики извор живота, засипа. Милан Кечић је држао до завичајности у којој је проналазио концентричне кругове универзалног. Слика Шајкашки мотив са долмом зрачи великом емоцијом, осећањем истовременог присуства и одсуства нечега мистичног што је дефинисано ковитлацем птица поред зимских крошања у пустом шајкашком пределу. Као да се чује крештање врана, гачака или чавки пред слетање на голе крошње где ће се наставити ритуал чаврљања и зборовања, или ће птице, пак, одлетети.

Књига се појавила 2008. године, деценију после смрти Милана Кечића. Био је то својеврсни мали омаж великом сликару, ето, кроз слику Шајкашки мотив са долмом на корицама, и моје слово о тој слици и његовом сликарству уопште у поговору. Из Аустралије јавила ми се електронском поштом његова кћерка, Мина, такође сликарка, и радосно захвалила на гесту што сам Кечићеву слику поставио на корице књиге сонета.

О његовим сликама се заиста може надахнуто и у недоглед писати. И постоје бројни осврти вредне пажње.  За мене, веома узбидљив је запис Слободанке Ракић Шефер којој је једно време Милан Кечић био гостујући професор на београдској Академији уметности: „Једнога јутра понео је са собом своју слику са положеним гладиолама. Била сам истински одушевљена и шокирана: обичне беле гладиоле са расцветалим цветовима окренутим на горе а увијеним у новински папир.  Све крајње обично а кипти од еротике! Тако ми је сваких недељу дана показивао по једну нову слику коју би доносио  у Београд. Видела сам пуно белих зима, војвођанских ораница, сочних лубеница, бехара, али и сремске дуње које нико никад неће насликати као Милан Кечић. Све што је радио, Кечић је давао магичну ноту, код њега су обичне ствари и предмети били монументални и необични. Он је знао да наслика две дуње поред белог зида, на белој полици и да изгледају тако свечано да им се морате поклонити.“

Данас је у Сремским Карловцима Кечићева галерија затворена, не ради годинама. Било је раније покушаја да се осмисли њен рад и постојање, међутим беху то само краткотрајни махови, без младалачке снаге и континуитета. Овај сликар по свему заслужује да галерија живи пуним плућима. Нема сумње да галерија са сталном поставком слика Милана Кечића, са чудесном терасом и позорницом-лагумом представља прворазредну културну вредност у Сремским Карловцима, те је под хитно потребно обратити пажњу, спасити ову лепоту и активирати је у светлости божанских слика на радост бројних посетилаца из земље и света.

Ненад Грујичић

ГАЛЕРИЈА МИЛАНА КЕЧИЋА

У улици Патријарха Рајачића, уз Бранково

коло, ено, налази се Кечићева галерија,

ту природна светлост озго, кроза стакло, почуј ово, 

пада и кроз бело платно као летња пелерина.

Све су слике озарене подигнутим светлим кровом,

млеко Сунца тече нежно и тијано из дубина.

У лагуму – позорница, с галеријом чудо ново,

педесетак људских душа може стати и пратити

реч песника или глумца – о, чудесна установо!

Елем, ту су наступили, то публика јоште памти,

на Бранковом колу једном и Јанкетић и Краљ Петар,

и Светлана Велмар тиха, и ничим се то платити

није могло ни тад ни сад, јер простора овог метар

вреди више од пазара робне куће или банке.

Милан Кечић дозиђив’о зграду дуго, а уз ветар

политици, галерију подигао с танке длаке,

уздао се само у се, динар никад позајмио

нит’ добио од државе, имао је своје сламке,

са својих је десет прста и животног свога крста,

својим новцем, својих слика, и раднике унајмио,

са искуством неимара, занатима више врста,

подигао грађевину, с Илионом ускладио –

да би никла галерија и галила сваком душу.

Прође време, Кечић оде, дан за даном окопнио,

ту се мачке накотиле, са мјауком силе пушу,

галеријске слике пусте, позорницу лоче влага,

ноћу сенке колутају, хватају се и за гушу.

А стари је мајстор хтео да са свога кућног прага

придонесе Карловцима, да покрене живот нови,

да остане са сликама уметничка млада снага.

Да л’ то тоне галерија, гасе ли се лепи снови?

Низ животну стазу, ено, шалу носе два-три врага.

Туризам се распламсава, и култура  још ту слови,

но водичи не долазе, не куцају на та врата,

ал’ верујем да ће небо још светлости своје дати,

да ће песма крај студенца, у галопу златног ата,

са крчагом стражиловским дуг маестру свој да врати.

       (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)

На фотографији: Милан Кечић и Зоран Петровић, у галерији "Палета" у Сремским Карловцима, 1987.