О БРАНКОВОМ ЛИКУ

Сремски Карловци -  Нови Сад, 16. април 2022.

ПЕСНИК БОЖАНСКИХ СТРУНА

После Бранкове смрти у Бечу, 18. јуна 1853. године, настао је мук који је трајао четврт века. Ћутали су и пријатељи и противници. Тих година нису се  појављивали записи, успомене, сећања. Мало се знало о Бранку као човеку, о његовом карактеру, начину живота, темпераменту. Полако је бледела и претила да ишчезне успомена на великог песника кога су за живота, различито тумачили и прихватали. Није било ни аутентичне слике, нити литографије, ни дагеротипије, никаквог портрета.

Једини веродостојни цртеж Бранковога лика, којег је 1850. године у Бечу нацртао Стеван Тодоровић, није сачуван. Постојао је све до 1918. године када га је дуговечном сликару, при повратку из Италије, украо и загубио неки италијански војник. Дупликат портрета,  иначе, негде око 1877. године, Тодоровић дао је Стевану В. Поповићу, а овај Мини која га је дотерала. То је онај дугокоси профил који гледа у десно. Исти цртеж користила је Мина и при изради новог, окренутог у лево, шиљастијег и повијенијег носа, а другачијег оковратника.

“То нису у правом смислу портрети”, каже Вељко Петровић у „Књижевности“ (1947), “то су више типизиране представе младог, умиљатог, слаткогласног песника, песника ране младости, осуђеног на смрт”. Касније су многи радили Бранкове портрете, углавном по угледу на Минине или сличне. Бранкови потомци из Вуковара изјавили су својевремено да је рад првог српског фотографа Анастаса Јовановића једини истински Бранков лик. Данас се тај портрет узима као прави Бранко – Алексије Радичевић. Такође, на литографији Анастаса Јовановића „Срби око певача“ (1848), између осталих, налази се и лик Бранка Радичевића.

О томе како се догодило да данас останемо без поузданог Бранковог лика, Вељко Петровић даље пише: "Сликари такве пропуштају: такви се не фотографишу, већ само кад је неизбежно; а тада се то није тражило, ни за легитимацију, нити су врвели као данас фотографи аматери, репортери и филмовци”. Шта би Вељко Петровић рекао данас, седамдесет пет година после свога запажања, данас у хистеричној најезди и прелестној употреби „селфија“ на тзв. друштвеним мрежама и другде?!

На позив Стевана В. Поповића, уредника илустрованог календара „Орао“, Мина Вукомановић-Караџић написала је 1877. године своје успомене које су отвориле прве странице мемоарске литературе о Бранку. Иако гдегде с повишеном температуром присећања и писане “заљубљеним очима”, њене успомене представљају значајан извор за упознавање Бранка Радичевића као човека: ”Бјеше нешто виши од средњег узраста, тијела размјерна, витка, па опет зато поносна. На жилавом, и љети и зими разголитаном врату сјеђаше глава дивна кроја, широка пјесничка чела, густе, отвореномрке косе. Чешљаше је унатраг, а бјеше дуга па му падаше чак до рамена… Испод чела сијеваше око необичним сјајем. Дојако (досад – прим Н. Г.) не видјех тијех очију и тешко их је гдје и видјети. По разрезу велике па опет у главу утекле, свјетлише испод мркијех поносно узвијенијех вјеђа. И сјај и израз бјеше им сасвим необичан, рекла бих надземан, и вјеран тумач пјесничке душе. Нос бјеше у размаку појак, па полажаше од чела сасвијем право, али све усуканије. Зуби се помаљаху свакијем осмијехом, а бјеху здрави, необично бјели, широки, угласти. Лице бјеше сприједа пошироко, сувоњаво, па погдјегдје лако пропушташе рубове од костију. Тијем доби особита израза. Брада бјеше поширока и сасвијем ћосава. Кожа на лицу танка, мека, увијек заруђена. Кретања му бјеху сасвим проста, мирна и хармонична”. Мина је истицала “необичан дух и богато срце Бранково”. Видела је у њему човека и песника божанских струна и несвакидашње лепоте. Минине успомене биле су подстрек многима да прикупљају и оживљују сећања на Бранка Радичевића.

                                                                                                                                          Ненад Грујичић

Дигитална фотографија Бранка Радичевића, рад Ивана Кршева, урађена на темељу дагеротипије (1847) Анастаса Јовановића, првог српског фотографа

Ненад Грујичић

АЛЕКСИЈЕ РАДИЧЕВИЋ

Поезија, шта је она, да ли младост што не стари,

зашто сваког аутора не надживи прво слово?

Алексије Радичевић младим пером још крвари,

Карловци му беху берба, гимназија, Стражилово,

у школи га никад нико називао није – Бранко,

овде стиг’о као клинац, послушајте сад и ово,

са један’ест годиница, из Земуна, и све тако,

Аца браца, сремско дете, у Славонском Броду рођен,

шест година карловачких, зар не више, ју на’пако!

Гимназија друга мајка, неким вишим смислом вођен,

ту на српском не написа песму своју баш ни једну,

немачки је главни језик, Аца рано и с њим срођен.

Али зато хербаријум, као какву књигу вредну,

најбоље је он сложио: биљке, цвеће Стражилова,

микроскопом истражив’о листак жути и петељку.

Гимнастика – да, дабоме, била мода тога доба,

атлета је млади Аца, к’о Херкулес снагу има,

тада није пев`о: Дође доба, да идем у гроба...

Ах, умало сметнух с ума, да испевам ово свима,

са латинског као ђаче, а уместо на немачки,

превео је Аца запис на матерњи – српска рима.

Као школски састав, једном, а баш тако, састављачки,

написао на германском добру песму о Дунаву,

а Кашанин, после, рече да уради то зналачки,

чак помало и антички. Али тек у Темишвару,

где студира мудрољубље, филозофски смер – етика,

Аца прву своју песму написа у Божјем дару

за матерњу мелодију српског метра и језика.

Девојка је на студенцу пропевала изван Срема

у Банату темишварском, чијих триста претплатника,

даде новац за штампање прве књиге усред Беча.

Ето то је име Бранка, пре нег’ ће се тако звати,

Алексије Радичевић, себи самом је претеча,

што Црњански једном рече, себи преци, језик – мати.

                (Из књиге поезије "Сремскокарловачке терцине", Бранково коло, 2020)