О СПОМЕНИЦИМА, ТРАЈНИЈИМ ОД БРОНЗЕ

"ИЗБЕГАВАЈТЕ СВЕ ШТО СЕ СВИЂА МАСИ" (СЕНЕКА)

Недељни Блиц, 17. октобар 2021.

Пише: Ненад Грујичић

У Новом Саду, 5. октобра 2000. године, у Дунавском парку срушен је споменик Бранку Радичевићу, рад Иванке Ацин Петровић, подигнут 1953. године о стогодишњици песникове смрти. Лежао је неколико дана лицем ка земљи, у разгаженој трави. Тужно и ружно за видети. Туга и опомена, рекао би и сâм Бранко.

Прошао сам Дунавским парком и забезекнуо се затеченим. Само је лист Дневник донео кратку цртицу о томе, у дну стране, из пера новинара и песника Милана Живановића, који иначе станује с те стране у близини парка и пролази свакодневно поред споменика Бранку. Након пар дана споменик је подигнут и учвршћен на постамент.

Рушење споменика песницима дешава се у недоба, у временима помућене свести. Хајде да и разумемо рушење споменика политичарима и идеолозима, али песницима универзалне снаге дела, тешко. Ови први обично припадају кратковеким утопијама, и свака нова политика крене у обрачун с претходном. Слично је и са називима улица. И споменици и улице налазе се међу самим људима, тамо где се крећу и живе, или где се замеће врева, одлази и стиже човек,  свуд и одасвуд. Чувени пољски сатиричар Станислав Јержи Лец о споменицима и њиховим сменама написао је афоризам: „Кад рушите споменике чувајте постоља. Увек се могу употребити.“

До данас остало је нејасно и запрепашћујуће ко је то у Новом Саду могао да сруши споменик великом песнику српског романтизма, нашем Бранку, који у овом граду, и не само ту, већ на укупном географском простору где се чује српски језик, има и школе и улице са својим именом. Изучава се на свим нивоима школовања, а познати новосадски хорови и музичари, и другде дабоме, непрестанце певају његове песме. О починиоцима тог вандалског чина могли бисмо да нагађамо, али остаје записано да се  то догодило на самом почетку 21. века у српској Атини, на сâм дан тзв. досовске револуције. „Кад видите оборен споменик, сматрајте да се човек руши“,  гласи мисао једног нашег савременог афористичара.

А само десетак година пре тога, ни толико – помама рушења споменика песницима и писцима почетком распада претходне Југославије! Понајпре, и опет, рушење споменика Бранку Радичевићу 1991. године  у родном му Славонском Броду.  Сећамо се, дабоме, почетка деведесетих прошлога века и рушења споменика Иви Андрићу у Вишеграду, те Бранку Ћопићу у Сарајеву и Босанској Крупи где се налази и Ћопићево родно село Хашани. О томе је брујала јавност, а рат се покренуо и, потом,  опасно разбрундао раздрљених канџи у крви диљем наше велике домаје.

У Приштини 1999. године догодило се рушење споменикâ Његошу и Вуку Караџићу.  Постоје видео-снимци масе која разуларено обара и удара, да све звеца и лупа, звечи и звони по металним статуама на Космету. А светина вришти и хучи од неке наопаке нагонске среће,  у делиријуму и лудилу извикане речи падају у тартањ, пада у тартањ (ево једне мање познате наше речи – бесловесни говор, вика упразно, прим Н. Г.), у бесмислену галаму.  А уствари, испаравају и нестају у (не)времену и сопственим уверењима.  Још је Сенека рекао: „Сувереност над туђом земљом је несигурна.“ И додао: „Избегавајте све оно што се свиђа маси.“

То је тачно, и није се ништа мењало кроз време. Ево и доказа, скоро миленијум и пô после Сенеке Филозофа (умро у Риму 65. н. е.), Данте је рекао: „Ко се ослања на светину, гради на песку.“ Из тога свашта искрсне, буде па – не буде; дабогда имао па немао. И највиђенији падају и страдају, чак и кад најмање очекују.  Бранков савременик Јаков Игњатовић у 19. веку мудро збори: „Чудновато је то у људској нарави, да, кад јачи какав падне, ситни мекушци онда као вране на њега нападају па га кидају.“

То се могло у новијем времену, и на другим континентима,  видети у драстичним примерима (Муамер Гадафи, Садам Хусеин) са живим људима, лидерима у судару с масом,  с дојучерашњим обожаваоцима,  „како Муса дере јарца“, пред камерама –  уживо. Али и са споменицима, опет, слично – диљем света с почетка овога века. И недавно, у Америци и Канади, у Западној Европи, где су рушени споменици обожаваним конквистадорима,  а уствари робовласницима, расиситима, разним пустоловима и поробљивачима других народа и континената.

Сетимо се, ето, само белгијског краља Леополода ИИ (1835-1909), који је био познат као власник Конга, беше му то приватни посед, његов лични пројекат. У овој афричкој земљи која је седамдесет пута већа од Белгије, експлоатишући гуму, каучук и слоновачу, злато и дијаманате,  у принудном раду осакатио је и побио десет милиона Конгоанаца. Па се упитајмо откуд, и како је стечено (опљачкано) толико богатство у неким западним земљама које су махом биле (и остале) империјални освајачи. Коју годину после смрти Леиполда ИИ, почетком Првог светског рата, да ли Божја казна, Белгија је доживела стравична разарања и масакре под налетом немачких трупа.

Идеологије и политике се мењају као веш, и њихово време је пролазно, у пепелу,  прашини и крви. И увек на исти начин присталице и челници „победничких“ партија праве грешке које личе као јаје јајету, прилепе се попут пијавица уз тренутно освојену власт.  Пију крв народу и мисле да свет од њих започиње, и да доминација никад проћи неће. А Иво Андрић рече: „У мутном времену власт престаје да разазнаје правог од кривог.“

Дабоме, споменици Лењину, Стаљину, Титу, Чаушескуу и другима из источних земаља нису боље прошли од статуа малопре поменутих. Нећемо сад вредновати и поредити те режиме, различите су епохе и контексти.  И у Бранковом времену требало је доста еглена да би се представила разлика (сличност) у механизмима власти аустријске и османлијске империје. Заједничко им је то што су обе нестале.  Чак и Југославија,  потом, онако узгред, неимперијски. То су онај прах и пепео о којима говоримо у времену. Бранко је покушао у свом „Ђачком растанку“ да обједини Србе из два царства, и то његово Коло остаде за сва времена.  Ко види –  види, ко не види – шта да се ради!

Боравећи у СССР-у 1982. године, као члан делегације младих југословенских писаца (Тоне Першак, Будимир Дубак, Димитар Башевски, Бранимир Донат,  Јусуф Буџови) одмах по доласку, сутрадан, био сам сведоком вести о смрти Леонида Брежњева. У центру Москве марширају разни родови совјетске армије, млада лица под пуном војном опремом. Шта да раде домаћини с нама? Авионом из Москве у Грузију! Из Тбилисија одвели су нас у Стаљиново родно место, Гори. Ту сам се нечем изненадио. Покажу нам огроман споменик у црном мрамору, Јосифу Висарионовичу Стаљину –  фигура висине око три метра, ако не и виша.

У целом СССР-у порушено је много споменика овом хазјајину (силнику), но један остао у Грузији, у родном месту. И музеј – ту, њему у част, у његовој родној, невеликој кући, заштићеној од зуба времена већим, новим зидом. Унутра разни сувенири и адиђари с његовим ликом, и глас се чује из малих звучника из ћошкова. Тема за размишљање.

Сетим се како је у Мадјарској 1956. године срушен споменик Стаљину, са постољем висок дведесет пет метара, а сама фигура осам. Хидрауличним чекићима одваљивали су му главу, па за његов врат привезали челично уже које су повукли тешки камиони. Тешко је осветлити судбину свих споменика Стаљину, али, гле, његова биста налази се нетакнута у Америци, у Вирџинији, у Бедфорду. А 2013. године у граду Јакутску, у Сибиру, подигнут је нови споменик Стаљину. 

Занимљиво је приметити и ово, да је 2004. године у Кумровцу, Брозовом родном месту,  срушен његов споменик. То је онај чувени Аугустинчићев споменик са Титовим погнутим и замишљеним лицем,  у великом шињелу. Паде ми на памет реченица Фидела Кастра пред смрт: „Немојте ми подизати споменике после смрти.“ Ето, има и један такав политички лидер који је разумео опасност што долази од земаљских споменика у бронзи или камену.

По жељи песника Будимира Дубака, упућеној не баш обрадованим домаћинима, посетили смо гроб Фјодора Михајловича Достојевског у Сант Петерсбургу, тадашњем Лењинграду.  Сахрањен је на гробљу при манастиру Александар Невски. Ту смо видели камени сиви споменик са крстом и натписом из Јеванђеља по Јовану: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пченично, паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ Сетих се да је Стаљин као дечак похађао богословију, али то зрно није такву клицу заметнуло.  Понео сам две гранчице са пишчевог гроба, чувао их, и у једној касној новосадској селидби загубио. За ову прилику ево реченица Достојевског: „Што је власт већа, то је њена употреба страшнија.“

Из те посете СССР-у памтим, дабоме, и посету Пушкиновом гробу и родној кући. Пушкин је сахрањен на територији Свјатогорског  манастира Псковске губерније. У августу 1841. на гроб овог великог руског романтичара постављен је од белог мермера споменик са златним крстом, рад вајара Александра Пермагорова. У песниковој кући-музеју, поред низа његових предмета, најупечатњиви утисак о земној пролазности оставио ми је, поред кревета, пар Пушкинових црних кожних чизама.

А у мом завичају, током последњег несрећног рата, два чувена споменика преживеше и осташе да трају. Онај Младену Стојановићу, из чувене свештеничке приједорске породице, народном јунаку са Козаре, споменик у бронзи урађен рукама и душом његовог брата Сретена, славног вајара, који потом никад, кажу, није дошао у своје родно Поткозарје. И на Козари, монументални Џамоњин споменик, у славу изгинулих бораца и страдалог српског народа у немачко-усташкој офанзиви. Ту су на металним плочама, међу хиљадама, исписани и гроздови презимена Грујичић, па и мога младог стрица Сретка-партизана чије кости никад не пронађоше, нити сахранише. У том крају народ цени и воли те споменике, и дан-данас пева: „Ој, Младене, гроб ти процвјетао,/ ти си живот за слободу дао.“

У Завичајном музеју у Сремским Карловцима, до почетка овога века, постојала је посебна, Бранкова соба. Но, сада је у Музеју утопљена у општу поставку, нема је као „песникове собе“. У реду, о томе би се могло разговарати неком другом приликом. Шире гледано, дела Бранка Радичевића, Петра Петровића Његоша и Вука Караџића, да не помињемо и остале,  нису заварена уз метални споменик као земаљски фетиш. На нама је да будемо културни и цивилизовани, часни и позитивни, па да чувамо споменике подигнуте великанима поезије, уметности и духовности, ма где се они налазили. Њихови споменици не могу се, дакле, повезивати са споменицима пролазних политичара и идеолога, мада се неко од мојих комшија и неће сложити. Песници су другачија природа човечанства, пре свега, они су дуговечнији у језику, вечитији као таленти, без обзира на земне године, док ови други – данас јесу, сутра ко зна где су.

Чак и ако се нека идеологија, или политика, кроз споменике конквистадорима, на пример,  то јест поробљивачима читавих народа, утврде на дужи период, на неправди, мачу и пљачки, па трају чак и пар векова, дође час када буду срушени. Ето, сведоци смо томе недавно у Америци, Канади и Западној Европи. А да не говоримо, тек, о рушењу пре годину-две споменика Буди у Авганистану и другде у том делу света, високих неколико десетина метара – извођачи „радова“ талибани. И тако даље, нема краја земаљским осветама и опасним лудостима. 

А код нас на Балкану, један пример светли чудовитим сјајем.  Вишеград, где је пре тридесет година срушена Андрићева биста и, гле чуда над чудима,  на том месту никао читав град – Андрићград! И то какав град, сав од песничких, уметничких и духовних нити и висова. Има ли веће опомене црним умовима и веће духовне светлости људима.

Имамо и Сремске Карловце, центар српске писмености, већ скоро три века, град поезије, културе и духовности, од Лукијана Мушицког до Бранка Радичевића, па из новије историје –  славни ђаци најстарије српске гимназије: Борислав Михајловић Михиз, Гојко Николиш, Дејан Медаковић, Ксенија Марицки Гађански, Вида Огњеновић и други. Двадесет два патријарха и митрополита хиротонисани су у Сремским Карловцима И не само то, о свему сам већ нашироко, и опет ћу, првом приликом, у радости и надахнућу. Сремски Карловци су, са Стражиловом, један несвакидашњи споменик.

Човек је сићушно и трошно биће, али кад се по некој идеологији (политици) удружи и формира плиму масе и фаланги, тада се ствари компликују, односно, одвијају по Паскалу: „Зашто човек иде за мноштвом? Да ли зато што мноштво има више права? Не, него више снаге.“ Дакле, нема ту много памети, док игранка траје, снага кладе ваља.

Све у свему, поезија Бранка Радичевића је велика духовна тековина (и светковина), споменик у српскоме језику. Оригинална и неуништива. Бранко је наславнији Карловчанин иако није рођен у сремском најлепшем граду. Мада је живео кратко, његово дело је дуговеко, божанско. Тако и споменици Бранку – можете их рушити, али они ће се подизати.  Што рече чувени Бранков песнички потомак, имењак по крсном имену из Мостара: „Гробови наши бориће се с вама.“ Као што је 1900. годинебио подигнут споменик Бранку (рад Ђорђа Јовановића)  пред Карловачком гимназијом, па срушен 1941. у хистерији Павелићевих хорди, наново је подигнут 1947. године (рад Владете Петрића) и краси прилаз, у дворишту славне гимназије, пред којом и у којој се и данас чује раздрагани животворни жагор многобројних даровитих ђака и њихових вредних професора.

Током полувековног одвијања песничких и уметничких програма Бранковога кола у Карловачкој гимназији, пред тим спомеником, направљено је небројено много фотографија са славним и младим ауторима, као и на Стражилову, поред два чувена Бранкова споменика (радови Светозара Ивачковића – 1885. и Јована Солдатовића – 1974.).

Многи песници су Бранку Радичевићу посветили своје песме: Петар Петровић Његош, Петар Прерадовић, Јован Илић, Јован Грчић Миленко, Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Александар Сандић, Аца Поповић Зуб, Лаза Костић, Осман Ђикић, Јован Сундечић, Андра Гавриловић, Мита Живковић, Авдо Хасанбегов Карабеговић, Филип Радичевић, Светозар Ћоровић, Никола Боројевић, Ћазим Ћатић, Драгутин Ј. Илић, Милош Црњански, Милан Ћурчин, Влада Марковић, Иво Војновић, Растко Петровић,  Светислав Мандић, Славко Вукосављевић, Владимир Назор, Гвидо Тартаља, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић,  Десанка Максимовић, Борислав Михајловић Михиз,  Мира Алечковић, Душан Костић, Бошко Петровић, Љубица Коларски, Стеван Раичковић,  Бранко Миљковић, Богдан Чиплић, Драган Колунџија, Изет Сарајлић, Павле Поповић, Иван Гађански, Драгомир Брајковић, Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, Радован Павловски, Перо Зубац, Рајко Петров Ного, Милан Живановић, Растко Лончар и други.

За Бранка и Његоша кажу да су били толико лепи да их од лепоте, снажне као два сунца у шетњи кроз Беч, ниси могао гледати.  Оба су посветили своје песме један другоме. Ево Његошевих стихова дариваних Бранку Радичевићу:

П’јевче драги, Србе врли,

искро жива ђачког круга,

нек’ Аполо тебе грли,

нека Орфеј тражи друга.

У вилинском пјеваш колу

као славуј усред луга,

тебе за род пјесма грли

као небо вита дуга.

Ајде, роде, колу амо,

да јуначки попјевамо,

глас нек’ јечи, нек’ се чује,

нек’ цркају љуте гује!

Мало је познато да је Алекса Шантић чак три своје песме посветио Алексију Бранку Радичевићу: На Стражилову (1890), Бранкова душа (1894) и Са Бранкова Брега (1924). Уза сва поменута песничка имена и њихове песме, то су прави споменици Бранку у времену, неуништиви и трајни, којима примитивна рушилачка рука, материјалистичка, идеолошко-политичка, не може ништа. Духовни корен је закон материјалном, откада је света. И, што би Хорације, највећи римски лирик,у првом веку пре нове рекао: „Саградио сам споменик, трајнији од бронзе.“

Ненад Грујичић

ВИДИКОВАЦ

При преносу земног праха из Беча на Стражилово

око Бранка беше свађа: где костима хумку дати,

једни – ово, други –оно, ах, за Србе ништа ново,

до гушања – где гроб треба за песника ископати?

Видиковац беше мета, тај Магарчев Брег одавно,

црква Горња или Доња, ту ће Бранко почивати,

па код чесме, ове, оне, од два гробља – које главно,

Дворска башта беше предлог, и приватна чак дворишта,

ал’ пресуди Стражилово опевано, рајско, славно.

Сто година потом  прође, и још која деценија,

Видиковац поста место за песнике меродавно,

Пегазова нова крила, парнасовска небесница;

уређен је стрми простор, златни крст ту висом сија,

озго поглед као бајка – Карловци су ту на длану.

Један песник сарајевски, из два рата имаглица,

мајстор Душко Трифуновић, сахрањен је на Черату,

а у бронзи, сав фигуром, постављен сред Видиковца.

Прва књига Златни куршум доби давно и награду

са именом младог Бранка. Сваког лета Душко снòва

трагом лирског Стражилова, на  Бранково коло вито,

долазио да наизуст каже риме свога бола.

Једном стиг’о – и ђон носи у рукама поносито,

отпао му још у возу, ваља нешто учинити.

Намах послах сарадницу и рекох јој јасно притом

да песника Коло части ципелама новим – иди,

ал’ онако како Душко изабере самом себи.

И убрзо вратише се, а баканџе црне бриди –

на ногама, за снег дубок, јахорински, песник лебди.

Видиковац шири крила, седи човек од метала,

поред њега има места – још понеки поет вреди

да се нађе ту за свагда, поезијо, теби хвала!

                                               (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)

На фотографији: Ненад, Милена и Даница Грујичић поред споменика Младену Стојановићу у Приједору, 29. јула 2021.