О СПОМЕНИКУ БРАНКУ У РОДНОМ БРОДУ И ЈЕДНОМ ЗЛОКОБНОМ ЗНАКУ

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ И СЛАВОНСКИ БРОД

Недељни Блиц, 10. октобар 2021.

Пише: Ненад Грујичић

Тек дошавши у Бранково коло, 1983. године, у двадесет деветој својој –  бранковској, предложим да подигнемо споменик Бранку Радичевићу у Славонском Броду. Представим план и програм, а Богдан Винокић, председник тадашњег Савета Бранковога кола,  одушевљен идејом, здушно прихвати, и своје расположење пренесе на остале чланове Савета. Тако се родила нова радна тачка Банковога кола, приоритетна – задатак који нас је инспирисао на нов начин. Славонски Брод, родно место Алексија (Бранка) Радичевића, оживео је тако на мапи наших активности.

Већ у пролеће 1984. године, „Бродски лист“, из броја у број, објављује, са фотографијама, у виду фељтона о Бранку, практично, целу моју будућу књигу о Радичевићу, која ће се с јесени појавити у тиражу од шест хиљада примерака, у издању агилне Књижевне заједнице Новог Сада. Већ наредне године, нови тираж – пет хиљада! Утом ће Завод за уџбенике и наставна средства, из године у годину, у Београду у великим тиражима објавити неколико издања.

Створена је одлична атмосфера за почетак значајног подухвата. Брођани су срчано ушли у ову сарадњу, укључили све своје капацитете, анимирали ствараоце, културне посленике, учитеље, професоре, ђаке и грађане. У Славонском Броду, пред школом која је носила Бранково име, у подне  27. марта 1984,  на 160. годишњицу рођења Алексија Радичевића, подигли смо споменик великом песнику српског романтизма.  (У прошлом веку песников рођендан  обележаван  је тог датума, а не 28. марта као у овом столећу.)

Била је то бронзана биста, то јест горњи део споменика на Стражилову, рад вајара Јована Солдатовића. Биста је урађена у Новосадској ливници „23.октобар“, уз сугестије поменутог славног вајара који је био присутан и у Броду. Изабрали смо Бранков двостих за металну плочу на бетонском постаменту: „Брже браћо, амо, амо,/ да се скупа поиграмо.“ Брођани су инсистирали да стихови, као и Бранково име, буду исписани латиницом. Испод тога писало: „Славонском Броду Бранково коло и Нови Сад, 27. ИИИ 1984.“. Неким чудом, чијом грешком, изостали Сремски Карловци.

По одлуци Богдана Винокића, споменик је открио Здравко Мутин, градоначелник Новог Сада. Били су присутни најзначајнији представници Славонскога Брода, Новог Сада и Сремских Карловаца, бројни уметници и ствараоци. Потом смо у бродском музеју отворили дотад највећу изложбу о Бранку Радичевићу, у чијем припремању су осим Бранковога кола учествовали и Градски музеј у Сремским Карловцима (уз свестрани ангажман кустоса Павла Штрасера), затим Матица српска у Новом Саду, Народна библиотека Србије у Београду, Свеучилишна библиотека  у Загребу и Градска библиотека у Славонском Броду.

Дан раније, у вечерњим сатима, у бродском Дому културе одржана је Свечана академија у част Бранка и 160. годишњице његовог рођења. Све је било монументално и –  посећено, са бурним аплаузима и великим медијским одјеком.  Богат колажни програм: песници, глумци, музичари... Љиљана Петровић (рођена у Босанском Броду, ту преко Саве), Раша Попов, Иван Хајтл,  студенти академије уметности из Новог Сада, који су премијерно извели сценски игроказ Ашиковање, на стихове Бранка Радичевића, а по сценарију Божидара Ковачека и режији Ане Јајчанин Цвијановић. Затим бродски музичари, ансамбли, фолклорни играчи.  Одличан мозаик културе у загрљају гостију и домаћина, а све Брођанину Алексију (Бранку) Радичевићу у част.

Пре почетка Свечане академије у Броду погодила  нас је тужна вест да је један други велики Бранко – Ћопић, преминуо у Београду скочивши с Бранковог моста. О, животе непојамни! И трећи наш велики Бранко – Миљковић, поменимо и то, наводно се обесио, но доказано да је ипак убијен је у својој двадесет седмој години (1961) у предграђу Загреба. Пронађен на коленима, виси главом, везан краватом за ониско дрвце. Има нешто фатално у имену Бранко у нашој поезији. И у хрватској, Бранко Шимић отишао је у двадесет седмој години.

На свечаном ручку у Славонском Броду, 27. марта 1984. године, за столом појавила се, у издању домаћина, свежа Монографија Славонског Брода, аутора  Владимира Рема, песника, есејисте и историчара. (У његовој биографији поред осталог стоји – „син похрваћеног Нијемца и мајке шокачког рода“).  Обрадовали смо се монографији, озарени што је изашла баш на дан рођења Алексија Радичевића у Броду на Сави. Свирају чувени славонски тамбураши („Састали се Шокци и Босанци,/ цинци линци па и Далматинци,/ ситни новци па и Херцеговци“), лепо да лепше не може бити, наздрављамо чашама вина „на ножицу“, и чашицама ракије пре тога, тече пријатељски жагор, цакле веселе очи, утом ће и богат ручак.

Листам за столом Монографију Славонског Брода да пронађем и видим шта пише о Бранку, који су му портрет изабрали.  Листам, листам, па се вратим, и поново, а оно – ништа, нема ни ретка. Не могу да верујем. Одем на садржај, опет ништа, па поново на слово „Р“ – Радичевић.  Да није грешком на слово „А“ – Алексије, да није на „Б“ – Бранко, не, нема па нема! У монографији не беше ни словцета о нашем и њиховом Бранку, па тиме ни ретка о Радичевићима, о Бранковом оцу Тодору и деди Стевану, ни о прадеди Ђорђу, чукундеди Јефти... Тодор је на реци Сави радио као цариник, такозвани тридесетник. Река Сава беше граница између аустријског и турског царства.

Запањен, кажем и – покажем Богдану Винокићу монографију, главу примакне и Павле Штрасер, чудимо се, не верујемо томе шта (не) видимо. Завитла нас нека вртоглавица, а Богданове као угљен црне ситне очи побелеле, цимају лево-десно тражећи одговор – како је то могуће?  Збиља, како је могуће да уза све наше заједничке напоре и велику жељу да коначно покренемо сарадњу, да обележимо како треба Бранка у његовом родном граду, ово нас затекне баш у Броду? И то на песников рођендан?  Шта ће значити подигнути споменик Бранку ако у најновијој монографији Славонскога Брода нема ни слова о песнику, ни о Радичевићима?

Књигу нам је из руку истргао Мирослав Чижмек, бродски општински секретар за културу.  Изгледа да је разумео о чему забринути ћућоримо. Румен у лицу,  упућује нас на пристигле пуне тањире, да ручамо и уживамо. Прогутавши кнедлу,  ошамућени, пригледајући и даље једни друге, узели смо кашике и дохватили се топле чорбе не осећајући укус. А тамбураши за столом пуним хране, пића и цвећа појачавају гас уз бећарац: „Кад се цура пудером напраши/ и жупник се с олтара уплаши.“

У сусрет двестотој годишњици (2024) рођења Алексија Бранка Радичевића, нећемо испустити прилику да поновимо да је песник свет угледао 15. марта по старом или 28. марта по новом календару 1824. године у Броду на Сави. Крштен је сутрадан, уочи светог Алексија по коме добија име. Годину и по дана касније, 25. септембра 1825. године, мајка Ружа (из чувене вуковарске породице Михајловић) у Броду је родила и другог сина, Стевана.

Живот нас изненађује неким својим неравнинама, то касније постају пикантерије. Тако и око Бранка, то јест око односа његове мајке Руже и баке Стане у Броду на Сави. О сукобу свекрве и снајке писао је Јован Јовановић Змај у „Јавору“ 1882. године, објашњавајући зашто се Бранко није родио у очевој (дединој) кући, већ у изнајмљеној, некога Михајла Тасовца:

„Пошто је мати Тодорова а свекрва Ружичина била оштре и напрасите нарави, а отац одвише благ и тих да посредује помирљиво између жене и снаје, то не бијаше пречега лека него изнајмити сину други стан. Отац Тодоров имађаше стан ерархијални (који се тиче државне касе – прим. Н. Г.)  за себе у армицији бесплатно, но ради горе поменуте неслоге између жене и снаје најми Тодору приватни стан недалеко од себе, у кући за сада некога Михајла Тасовца под Савом, камо се Тодор са својом женом одмах и пресели, и у тој кући роди се Бранко.“

Данас не постоји кућа у којој се родио Бранко Радичевић. У „Невену“, у лето 1882. године, Ј. Ј. Змај пише: „Пролетос састанем се у Бечу са пријатељем својим Игњатом Брлићем, адвокатом из Брода. Обрадовао сам му се врло јер га дуго нисам видео. Разговору не беше краја. Међу осталима сетисмо се и Бранка који се родио у Броду. Запитам Брлића да ли се тамо што ближе зна о породици Бранковој и о првом детињству његовом. Том приликом рече ми да још постоји у Броду она кућа у којој се Бранко родио; та је кућа сада својина г. Михајла Тасовца, али ће се та кућа још овог пролећа, вели, порушити, да се на томе месту друга назида. И Брлић погоди жељу моју коју баш хтедох изустити, и обећа ми, чим се у Брод врати да ће ту кућу дати фотографски снимити и да ће ми ту фотографију послати. Што рече, то и учини, даде о свом трошку фотографисати кућу где по први пут угледа света наш дични Бранко.“

Из поштовања према Змају и Брлићу, дуго се сматрало да су њихови подаци о Бранковој кући тачни. Међутим, Теодора Петровић, чувена професорица најстарије српске, чувене Карловачке гимназије, трагајући за истином, открила да је кућа срушена тек 1924/25. године. Наиме, у Брод, око 1860. године доселио се извесни Јаков Екснер који је купио ту кућу и у њој становао до краја живота. У окриљу куће имао је бачварску радњу. Кућу је порушио његов наследник, бачварски обртник, Иван Екснер, и на њеном месту саградио другу. Наследници Ивана Екснера продали су кућу неком Милетићу, досељенику из Босне. На тој кући, Друштво професора и наставника из Славонског Брода поставило је спомен-плочу Бранку 28. децембра 1954. године.

Но, вратимо се у 1984. годину. После ручка, кренусмо из Славонског Брода кући, руковасмо се гледајући у очи једни другима. А мени у глави звони песма Крвави гест из књиге Линије на длану коју објавих у београдској Просвети (1980): „У очима саговорника/ видим прљава дела,/ ал` упуштам се у мучке / ноћне резговоре.// Тече слатка прича ласкавица.// Кад понестане/ тема за обмањивање,/ лисац лисцу/ вуку вуку/ шара по очима,/ пази да случајно/  не промакне/ крвави гест./ У противном/ оде глава/ кад-тад!“  Чудо су та прекогнитивна песничка својства, ни сам не знаш одакле избијају, а наслуте оно што ће се догађати некад и негде. О, поезијо, мајко!

Све у свему, из Славонског Брода понесосмо један једини примарак монографије, преостале некамо несташе. Причамо о скандалу, не верујемо, и даље. Међутим, у историјској генези овог проблема могу се уочити неке истине. И оне ће се испољити нарочито у двадесетом веку. Али, о томе други пут.

И, већ у јесен исте године (1984), гле, као тобож да ништа није било – о, Боже, као смо склони (само)забораву) –   настависмо сарадњу са Славонским Бродом. На Бранковом колу обилан програм Ој, Славонче танани, па изложба Бродски ликовни круг, а пре тога на Свечаном отварању, уз бројне песнике и уметнике,  и представнике Горановог прољећа и – Мјешовити пјевачки збор КУД-а „Ђуро Салај“ из Славонског Брода, па на Стражилову тамбураши и играчи фоклора Брода на Сави. Све тече лепо, нико не помиње монографију.  Ћуте они, ћутимо и ми. Истина, било је с њихове стране неког говора о другом обновљеном издању, али туц-муц – само то, и ништа више, никад. Оста Бранко безимено сахрањен у бродској монографији.

Чудо су људи и времена. Што више постаје друштвено биће, човек је себичнији, опаснији и грешнији. Али, тако је одувек, а код нас на Балкану уочљивије него другде, изгледа. Или нам се само то чини? Биће да је тако диљем замаљског шара. Нема правде, неправда влада светом, она кружи, не стаје, вели мој драги пријатељ, дуговеки Крајишник, Никола, старац Фочо од стотину лета, прогнаник из Босанког Петровца, чији су мушки преци прешли Албанију. Он се више ничему не чуди.

И тако, да наставим тамо где сам стао. Из године у годину, све до 1990, правили смо програме у Славонском Броду, а они долазили у Сремске Карловце и Нови Сад. Почев од песника и уметника, сликара и музичара,  младих и старијих, музејских поставки и јаког фолклора, све је прштало од количине садржаја. И збиља било сјајних тренутака, одличних програма, било вере да ћемо наставити вечно. Југославија је све то, мислили смо, с обе стране, да ли? Међутим.

Зар је све то био привид?  Је ли то могу(уу)ће? – што би узвикнуо чувени спортски коментатор Младен Делић на сплитском стадиону Пољуд (три месеца пре првог сусрета у Славонском Броду), на утакмици која је, надреалним голом Радановића, одвела Југославију (против Бугарске 3:2)  на европско првенство у Француску.  Па јесте, могуће је, људи су поводљива и несавршена бића. Поготово тамо где политика умеша своје прсте и проговори „кратким фитиљима“. Раја полеће за фалш-идејама, поготово у временима када су медији загосподарили људским животима. Зато и нема лаке миридбе, не дају медији и њихове газде. Чегрст и завада трају па трају, а пазар све већи за газде. После Другог светског рата, гле, људи се измирише за две-три године и прионуше на рад и живот.

Оно што се догодило с бродском монографијом – без Бранковог имена, био је злокобни знак. Почетком несрећног рата 1991. године, у Славонском Броду срушен је споменик Бранку Радичевићу. Фотографију обезглављеног Бранка, откинутог са постоља, послао ми новинар Бродског листа, Милан Томашевић, иначе родом из Трстеника. Прочуло се за то у помами рушења споменика великим песницима и писцима на простору злосрећне Југославије, па се  заинтересовао и Владо Мићуновић, угледни новинар, позвао ме да урадимо интервју за месечник „Политикин свет“.

У јулском броју те ревије, 1991. године, појавио се разговор са мном, уз објављене две фотографије, подигнутог и срушеног споменика. Поред осталог, новинар Мићуновић ме питао: Историја зла се, изгледа понавља, није то први пут да се руши Бранков споменик?  – На жалост није, за време Другог светског рата, усташе су 1941. године у Сремским Карловцима, пред угледном Карловачком гимназијом, срушиле Бранков споменик, рад Ђорђа Јовановића, који је ту био подигнут 1900. године. После рата, 1947. године саграђен је нови, рад Владете Петрића, који краси прилаз гимназији.

Ето, тада је након шест година Бранку је поново подигнут споменик у Сремским Карловцима, а ево у Славонском Броду, Бранковом родном граду, није већ пуних тридесет. Наша држава би требало од Хрватске да затражи да у Славонском Броду поново засја биста њиховог славног суграђанина. Као што је недавно у Петроварадину код Новог Сада обновљена и отворена родна кућа бана Јосипа Јелачића, тако треба порадити и око Бранка Радичевића у Славонском Броду.

Осим срушеног споменика Бранку Радичевићу, данас  у Славонском Броду нема више ни школе, ни улице са песниковим именом. Те кобне 1991. године, уклоњене су и две плоче са Бранковим именом, једна са куће на чијем месту је некада била онâ у којој се песник родио, и друга – са зграде гимназије, данашњег Машинског факултета. Само је ова друга плоча чудом сачувана у депоу градског музеја у Броду, а Бранкова биста и још једна плоча нестале нетрагом.

Недавно, у организацији Већа српске националне мањине Славонског Брода и парохије Српске православне цркве, та спомен-плоча из депоа градског музеја у Славонском Броду, која је последњих година била у поседу поменутог Већа, уз благослов владике славонског Јована,  постављена је у порти будуће цркве Свети Геогије, која ће, ако Бог да, поново бити изграђена.

Председник бродског Већа српске националне мањине Дарко Спасојевић недавно је изјавио: „Драго ми је што смо ову плочу успели по други пут да изнесемо на светлост дана, да наши суграђани виде тог нашег великана, која је по нама уклоњена из свима познатих разлога. Ми смо упутили више дописа и имали пуно усмених разговора са представницима града да се за ту плочу пронађе неко адекватно место, међутим никада нисмо добили никакав одговор да је пронађено примерено место у јавном простору. На срећу, наишли смо на разумевање код наше цркве и добили смо дозволу да плочу поставимо у порти православне цркве коју овде у Славонском Броду градимо по трећи пут.“

Спомен плоча је постављена 12. маја 2018.  године да дан Светог Василија Острошког. Она ту стоји, засад, нико је не дира. Парох славонско-бродски Ратко Гатаревић рече:  „Народ застане, погледа плочу и настави даље, и ја се искрено надам да она већини грађана неће сметати. Затим је додао да је већ ступио у контакт са свештеником из Сремских Карловаца и да ће се ова два града преко цркве, православних верника и наравно Бранка Радичевића међусобно повезивати.“

На свечаности поводом постављања и освећења спомен плоче није се одазвао нити био присутан нико од званичних представника Града Славонског Брода и Бродско-посавске жупаније. То говори о третману српске националне мањине у овом граду. А требало би да се узајамно уважавају, јер само то води ка исцељењу рана и нормалном суживоту. Славонском Броду и Хрватској, као чланици Европске уније, припада да позитивно реше и релаксирају односе између Хрвата и Срба, Боже дај. Ето Бранка да помогне.

Иначе, у Славонском Броду Срби трећи  пут  зидају цркву посвећену Светом Георгију саграђену на самом почетку 19. столећа. Ту је крштен Алексије Радичевић – Бранко. Црква је први пут срушена 1941. године. На том  месту деценијама је био паркинг, а онда 1991. опет је сазидана, па минирана.

Група Брођана окупљених око Српског културног друштва Просвјета покушавала је с почетка овога века да уради нешто на плану повратка Бранковог споменика и других амблема везаних за његов живот и дело.  Готово шапатом, шаљући пошту кришом, склањајући се од ненаклоњене локалне власти,  јављали су нам се у Бранково коло, видно залашени, да помогнемо да поново подигну Бранка у Броду. С наше стране, из Бранковог кола ишао је апел да се то уради, но без резултата, нико није чуо вапај. И наша држава била глува, а Хрватска – да се и не прича. Кад смо пре неколико година Енесу Кишевићу из Загреба доделили Међународну награду „Бранко Радичевић“, нико у Хрватској (осим једног српског листа) није објавио ту вест. А у два наврата смо из Бранковог кола вест послали у шеснаест хрватских медија.

Није ваљда утопија: тражимо да споменик Бранку Радичевићу буде подигнут у Славонском Броду. И улица и школа да врате име овог великог песника српског романтизма. И плоча с његовим именом да буде враћена на месту где је била кућа у којој се родио. Можда би се на том месту могла сазидати слична, неки мали музеј. У нашем Пероварадину постоје данас улице и Јураја Крижанића, и Марина Држића, и Владимира Назора, и друге.

Заједно са књижевницом Иваном Брлић Мажуранић, такође рођеној у Броду на Сави, Бранко Радичевић је најславнији Брођанин. Договор око конкретне реализације поменутог пројекта требало би, свакако, да буде подигнут на ниво двеју држава. И, као што неко, у оквиру ове приче, пре коју годину рече –Бранко не припада само српској (или хрватској), већ и европској култури. Тако, и тиме, поред осталога, овај велики песник припада и цивилизацијској обавези Хрватске да исправи велику неправду и грех према Алексију Радичевићу у његовом родном Броду на Сави.

Ненад Грујичић

ЧАМАЦ

На обали, потопски, трули чамац мирује,

као да је слетео спресовани угарак,

расточен до гњилежа, из мрака извирује,

само патос остао, све однела фукара,

као да је запаљен, па Дунав угасио,

о, шта се догодило – на несрећу удара.

А ако је тонуо, па се неко спасио,

олупину извук’о, и отиш’о некуда,

зар се више никада није ни огласио.

Можда алас овдашњи ил’ земунски Јехуда,

или Бранко поета из времена ђачкога

кад се Арса Путник, друг, утопио, гле чуда,

из тог чуна скочивши, сâм, једини, забога,

па сад чамац растурен, као сведок трагизма,

чека да га поправе – то би била залога,

јер Дунав не говори, али жртве узима.

                         (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)

На фотографији:

Ненад Грујичић, поред подигнутог споменика Бранку Радичевићу у Славонском Броду, 1984.