СКИДАЊЕ САМОГ СЕБЕ, РАСПЕТОГА, С КРСТА

После шеснаест година - на "Књижевним сусретима на Козари"

Недељни Блиц, 26. септембар 2021. 

Пише: Ненад Грујичић

 

У Приједору су ми се обрадовали неки нови млади људи, видим им то у очима.  И ја сам се обрадовао, дабоме, а како и не бих. Они су ме након шеснаест година у име Града позвали да дођем у свој Приједор, на своју Козару, 17. и 18. септембра. Само да остану што дуже такви, јер политика квари. Надам се да су на Колунџијином и мом примеру могли видети сву немоћ дневне политике која бесловесно хоће да суди песницима, да их затре у завичају.

У тзв. пандемијским данима, нашавши се коначно на „49. Књижевним сусретима на Козари“ у Приједору, у завичају, наступио сам на Свечаној академији у тамошњем необично лепом позоришту заједно са осам песника и песникиња: Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, Ђорђо Сладоје, Ранко Павловић, Ђорђе Нешић, Дејан Алексић, Емсура Хамзић и Јана Алексић.

На почетку свечаности двојица младих уметника (један је, рекоше ми касније, син мога друга Младенка Саџака из Приједора), отпеваше надахнуто, уз пијанино, песму Бранка Радичевића која започиње стиховима „Никад није вито твоје тело/ млада моја рука обавила“. Помислих да је то мени и Бранковом колу у част.(Та песма иначе нема наслов, Бранко ју је обележио интерпункцијским знаком – „?“.) Касније сам им пришао и честитао, мало поразговарао– о томе да на Бранкове стихове постоји преко деведесет музичких композиција, нарочито за хорове.

У приједорском позоришту седели смо на сцени у групама по троје. Наступио сам други по реду, узбуђено, дабоме, и поздравио своје Приједорчане рекавши да нисам дошао као осветник, већ – да опростим и, ето, да се не заборави.

По протоколу говорили смо по две песме. Одлучио сам да казујем оне које носе слику и призоре, атмосферу и амбијент мога кућног прага у Гомјеници, у Приједору и Поткозарју, у Крајини целој. Напамет сам изговорио песму „Недеља“, посвећену оцу и мајци,  очевом гиздању пред одлазак у нечије сватове – да пева, и добио снажан аплауз. Потом сам говорио део поеме „Покривање куће“, што је тек изазвало бурне и дуге аплаузе.

Искуснији песници знају да кад говориш две песме једну иза друге, прва мора бити заиста добра, најбоља, већ проверена код публике, да би је она (публика) и у новом, тамо негде, наступу прихватила и „оверила“ аплаузом што је и нека врста награде и подстрека за нови наступ уживо.

Већина песника на поменутој свечаности, нажалост, није добила аплауз после прве песме, што ми је било жао и изазивало неку врсту нелагоде. Али, публика је публика, поготово приједорска за коју кажу да је права и „опасна“ јер се искалила и формирала на досадашњим бројним књижевним сусретима али и позоришним представама у чудесно складној згради угледног театра у Приједору.

Наступајући некоји после мене, мој драги песнички друг Ђорђо Сладоје пре изговарања својих стихова обратио се публици: „Немојте се плашити, нећу гангати.“  Пореклом из Херцеговине, где попут дувана зри вековна певанија – ганга, алудирао је на моје крајишко „ојкање“ с обзиром да сам казујући део из поеме „Покривање куће“ у пар наврата аутентично, и већ уиграно у бројним наступима, запевао поткозарске ојкаче, што је неминовни део сложене структуре те поетско-књижевне творевине. И, догодило се, ето, да му можда баш зато приједорска, моја завичајна публика није подарила аплауз после прве прочитане песме. И, није му било баш пријатно, видело се.

Ђорђо је веома духовит, и познат по томе што има мелемне хуморно-ироничне опаске приликом својих наступа и модераторских улога, али, ето, овде у Приједору, уз мој повратак на Књижеве сусрете на Козари након шеснаест година изгона, можда му то и није требало – било је контрапродуктивно. Али, опраштам, ништа не замерам –  догоди се то и искуснима попут њега.

А ојкачу и гангу, па и бећарац, Хрватска је уписала на листе Унеска као своју, не српску, баштину на мапи нематеријалног културног наслеђа човјечанства. Они то ураде часком док се ми нешто подбадамо и, као, шалимо, искоса се погледајући, братски. А низашта. И нико ми од присутних песника не рече: „ Добро дошао, Ненаде, у свој завичај, ево и нас на твом кућном прагу, домаћине!“

 

Сећам се, даље, и дубље, како сам у она горка времена подсећао Град Приједор и најширу јавност да је песник Драган Колунџија опевао Козару на врхунски начин, боље од свих.  И да је велика брука што га нема на Књижевним сусретима. Као четворогодишње дете, доживео је похару на Козари у хитлеровско-павелићевској офанзиви на голоруки српски народ. О, како је неправично и грубо, нељудски и примитивно био одгурнут Колунџија из свога завичаја! Школски пример кратковидости локалне власти.

Драган је патио и боловао што га Приједор не зове на његову књижевну Козару. Целу деценију трајало је то мучење и понижавање угледног српског песника. Наставио сам да се борим и јавно указујем на „случај Колунџија“. 

Рекох, добио сам награду "Скендер Куленовић" 2005. године, председник жирија Слободан Ракитић.  И то нешто није одговарало бившем градоначелнику и његовим полтронима и жбирима. Променио се према мени читав круг мојих „оданих“ Приједорчана. Не можеш у свом селу бити поп, то ти је. Чак ме тада нису ни обавестили из Општине да сам постао лауреат, па сам после прочитане вести у штампи, и два дана њиховог ћутања, трећег назвао општину –  јавио ми се лично градоначелник. Добио сам неко неуверљиво, безлично објашњење, боље казати дневнополитички пекмез размазан по прстима онога што говори у телефонску слушалицу. 

На Мраковици 2005. године, на централном песничком наступу на Козари, приликом свечаног ми уручења награде из руку градоначелника Приједора, Марка Павића, поменуо сам Колунџију и неправду коју званични Приједор чини према њему. Затим сам прочитао есеј о Скендеру Куленовићу и казао део поеме „Покривање куће“. Аплаузи су ми дали крила.

Пре изласка Јелене Жигон на сцену, замолио сам је да прочита Колунџијину песму „На брег сам из матере пао". Мало се прибојавала, питала ме да ли је то у реду, потврдио сам да јесте, и она је ипак прочитала. А после мог и Јелениног наступа, ту поред нас, познати песници, Драганови и моји дугогодишњи пајташи из Београда и Новог Сада, ћутали су попут „муклих распуклина“, ни словца подршке нама с Козаре, нама који смо им уствари домаћини.  Искључујем засад Бранково коло и њихова силна гостовања код мене,  на Стражилову, у Сремским Карловцима и Новом Саду. Шта ли је то у човеку да због некакаве ситне привилегије кукавички ћути и бежи од истине и правде, од свог вишедеценијског пријашина?

На свечаном ручку на Мраковици, било је то велим 2005. године,  на чистом козарском ваздуху са мирисима јелика и борова, седи двадесетак људи. Наспрам мене Марко Павић. Поновио сам да је недопустиво да данас нема Драгана Колунџије на Козари, и да га треба позивати на манифестацију сваке године. Тиме књижевна Козара требало би јасно да покаже да није тиква без корена. Градоначелник Приједора ми је препотентно рекао да ће он политички спречити Колунџијин долазак. Затим је устао и отишао на договорени сусрет са америчким амбасадором.

(Пре осам дана, док сам наступао на Мраковици, и опет поменуо Колундзију, чуо сам иза леђа једног естрадног песника како гласно рече да је био члан жирија који је Драгану дао „Књижевни вијенац Козаре“. Да, био си у жирију, само што се то догодило након десет година грубог елиминисања Драгана Колунџије са књижевне манифестације на Козари – властохлепни градоначелник није му дао ни примирисати. А зар, песничино, за тих десет година изгона Колунџије из завичаја није ти пало на памет да приупиташ обожаваног градоначеника Приједора зашто нема Драгана на Књижевним сусретима на Козари, а и мене с њим, док си ти све време долазио с великим привилегијама на Колунџијин и мој кућни праг, са привилегијама које ти је у наручје изручивао тај исти ауторитарни газда Приједора.)

А увече,  2005. године, као лауреат наступио сам у пуном Приједорском позоришту, публика ме срцем прихватила. Говорио сам поему „Покривање куће“ која слави народни обичај „покривања новог шљемена“. Ту се живи пуним плућима: ерос постојања у пуној сили лепоте. Након песничке промоције, домаћин ме упутио на вечеру са четири старије библиотекарке у један ресторан на обали Сане. Непрестано су пушиле и дувале дим у колутовима, а ја непушач. Након скоро сат времена, видим да нико од десетак познатих песника-учесника не долази у ресторан, нема ни домаћина. Упитам шта се дешава, где су учесници Књижевних сусрета на Козари, где је домаћин? Добих одговор да су они у чувеној Црвеној сали у центру града на вечери са градоначелником. Водите ме одмах тамо, рекох запањен, ја – лауреат.

Стигавши у Црвену салу –  за великим столом са много цвећа као у протоколима Северне Кореје, колико хоћеш хране и пића за изабране госте, градоначелник и сви песници. И –  Вера Црвенчанин Куленовић, Скендерова супруга, а поред ње празна столица: „Где сте ви, Ненаде, зашто нас остављате и занемарујете?" Неко јој је био рекао да сам отишао код своје родбине у Гомјеницу, предграђе Приједора. Прогутао сам кнедлу и сео. Она је додала: „Скендер би се много обрадовао да је вечерас чуо вашу поему Покривање куће.“ Хвала,  помислих, Скендер је написао чувене поеме: „Стојанка мајка Кнежопољка“ и „Шева“.

Целу деценију, велим,  Колунџија није позиван на Козару.  За то време сам се и даље оглашавао и тражио да Приједор престане са игнорисањем Колунџије. И, онда је, како то већ у демонској природи политике бива, напрасно „ојужило“ у главама приједорске власти, и по њима, прилике су се тако удесиле, да су 2011. године одлучили, лицемерно, да позову већ изнуреног и болесног Драгана Колунџију и награде га „Књижевним вијенцем Козаре“.

То је иначе награда која је 2001. године вештачки уведена на Књижевне сусрете на Козари само да би се умањио одјек повратка Скендеровог имена на Козару, оличеног у називу награде одраније.  Књижевни сусрети нису трајали, нити је награда додељивана током рата деведесетих и пет година потом. За оне који не знају, у родном Скендеровом Босанском Петровцу такође постоји награда с његовим именом, установљена после овог несрећног рата. Приједор и Босански Петровац удаљени су 95 километара.

Почетком септембра  2011. године, Колунџија је наступио на Стражилову, на Бранковом колу, а два дана потом примио награду на Козари. На Стражилову је узбуђено говорио о одласку у Приједор, рекао да ће поменути своју десетогодишњу патњу и мене који сам га у континуитету јавно бранио. Који дан потом пренео ми је Миленко Радивојац, тадашњи директор Музеја Козаре, да је Колунџија, са џемпером пребаченим преко руке, утишан и веома  смушен, награду примио из руку Марка Павића на сцени позоришта у Приједору. Ни реч није рекао о своме страдању и болу. О мени, такође, ништа. Градоначелник, стари удбашки лисац обрадио је песника пре уручења награде – да ћути. Ако би неко за мене упитао у Општини, запослени су стављали прст на уста: Пссст, о томе се овдје не прича!

У Приједор су потом већ остарелог и у здрављу оронулог Колунџију звали још коју годину на Козару, све до његове смрти. Мене – ни помислили, дабоме. Написао сам In memoriam у нашем најстаријем дневном листу поводом одласка Драгана Колунџије чијих сам седам песама уврстио у Антологију српске поезије (1847-2000). Писао сам о његовој поезији више пута, а једну своју књигу огледа и критика отворио есејем о Колунџијиној поезији. Укључивао сам га и у промоције нових издања књиге Ојкача. Овај песник имао је и ту заслужену прилику да свечано отвори једно од ранијих Бранкових кола, и буде наш двоструки лауреат.

А раније, 1978. године, на Козари сусретнем Бранка Ћопића, дошао да, као први лауреат, прими награду са именом свога ратног друга-песника Скендера Куленовића. Узвукао Бранчило панталоне скроз до груди, па их ту, високо, каишем притегао. Озбиљан у лицу, скоро намргођен. Брзо хода, а испред њега још брже домаћин Младен Ољача којем, као секретар Сусрета, помаже Мухидин Шарић, добар песник за децу, срдачан пријатељ и увек насмејан. Мени за месец дана излазила прва књига песма „Матерњи језик“ (КОС, едиција „Пегаз“) у Београду. Нисам наступио, Ољача сматрао да сам премлад.

Но, године 1980. нађем се на Козари, званично позван, већ ми изашла друга књига у Београду, „Линије на длану“, у оној негдањој славној „Просвети“. Те године Јуре Каштелан добитник награде „Скендер Куленовић“. Међу гостима на вечери на Мраковици: Миодраг Павловић, Радован Павловски (са супругом), Перо Зубац, Тито Билопавловић, Бошко Ивков, Вићазослав Хроњец... А пред наступ, да не заборавим, Младен Ољача узео мој папир с песмом коју желим да прочитам. Не може, каже комесарски, нећеш наступити. Песма је почињала стихом: „Испитујем историјски трач...“.

Након двадесет година нађем се на, после рата,  обновљеним Књижевним сусретима на Козари покренутим из рукава остапбендеровске Матице српске Републике Српске, која ће убрзо бити укинута (не могу да постоје две Матице српске). Ту сам наступио и на Мраковици и у приједорском позоришту. Година је то миленијумска – 2000. Неки необични песници и критичари из Србије, види се по изразима лица, и по ономе што читају, да не знају где се налазе, Козара им је потпуна непознаница. У позоришту говорим песму „Каца“ – отац прави то чудо испод жалосне врбе у Гомјеници, пажљиво ме слуша Љубомир Симовић, тадашњи добитник награде „Козара“, која се само тада тако звала. Неко се те године плашио призвати Скендерово име песничко, уз награду. А у публици, на сред препуне сале, главом и брадом седи Драган Колунџија, дете ратне Козаре – не наступа, не дају му домаћини. О, Боже, којих ли ступидних поступака!

Већ следеће године (2001) Приједор формира петочлани жири за враћену на Козару награду „Скендер Куленовић“ и – новоформирани „Књижевни вијенац Козаре“ (сваке треће године за животно дело). У жирију: Дејан Медаковић (председник), Ранко Рисојевић, Новица Петковић, Зорица Турјачанин и ја. Била у жири предложена и Светлана Велмар Јанковић, али је из неких разлога одбила. Углавном, на првом састанку у просторијама САНУ у Београду, гле, Медаковић – двоструки председник, држи у рукама факс-допис бањалучке књижевнице Зорице Турјачанин (која није била на састанку) на коме се у врху види да је послан из Општине Приједор. Од нас се тражило да Драгану Колунџији не доделимо „Књижевни вијенац Козаре“. На тај захтев, сви ми присутни чланови жирија поднели смо оставке.

А овамо, у овом времену, без Колунџије опет,  18. септембра 2021. године, нашли су се с врха текста поменути песници на Мраковици, на 49. Књижевним сусретима на Козари. Наступили на традиционалном „Поетском часу“, под отвореним небом легендарне планине. Био сам пети по реду, прочитао своју нову поему која је изненадила и узбудила многе, а неке у публици обрадовала. Наздравље!

 

 

Ненад Грујичић

 

ШЕСНАЕСТ ГОДИНА РАЗАПЕТ НА ВЕЛИКОМЕ ДРВЕНОМ КРСТУ 

НА МРАКОВИЦИ НА КЊИЖЕВНИМ СУСРЕТИМА НА КОЗАРИ

 

               Ој, Младене, ти си мор’о знати

               да ће ти се име спомињати.*

 

Шеснаест година нисам позиван

на Књижевне сусрете на Козари,

у мој завичај.

 

Вјетар умива ћирилицом

десет хиљада мученичких имена

на металним плочама бетонског

споменика већег од планине.

 

Ту су и гроздови презимена Грујичић,

никад пронађене кости мога

младог стрица Сретка партизана

изрешетаног њемачким рафалима.

 

Шеснаест година газдује Молох Приједора,

нико му ништа не може,

сви му приносе жртве, клече и моле,

губе на канте образ и чојство,

без његовог штамбиља нема

ни ваздуха ни мрве хљеба.

 

Сваког септембра он сеири

док пролази поред мене распетога

на великом дрвеноме крсту на Мраковици

да свечано уручи нову

награду „Скендер Куленовић“

коју сам и ја из његових руку

примио две хиљаде пете.

 

Разапет на Козари,

под сестрама звијездама,

васкрсавах међу јелама и боровима,

храстовима и буквама са дивљим медом,

с орловима кликташима

и дугорепим совама,

међу залуталим јеленима,

курјацима и медвједима.

 

Сеире газдине слуге и жбири,

шпицлови и цинкароши,

сеире и браћа пјесници шеснаест година

са књигама под пазухом

склањајући очи са великога

дрвеног крста на Мраковици,

са мојих рана што листају у заборав.

 

Славни пјесници из Србије

шеснаест година не питају

свемоћнога шефа Приједора:

А зашто на Козари нема

вашег и нашег Грујичића?

 

Нема питања, нема одговора,

само заломљени смијешак из угла уста;

све добрица до добрице,

нико ршум неће да учини,

сви вјешто праве рокаде,

матирају и црним и бијелим фигурама,

али реми највише им годи.

.

Шеснаест година својих даривах

онима што крочише у мој завичај

и наступаше у школама

пред дјецом с мојим лицем и очима

у Дубици и Новом Граду,

у Градишци и Костајници.

 

(Послије Другог свјетског рата

шеснаест љета не бјеше у Дубици

мушке главе за регрутацију.)

 

На окићеним трапезима,

поете, глумци и пјевачи изводе

позлаћене вјештине поред мене

распетога на великоме

дрвеном крсту на Мраковици.

 

Гле, оче, не чује се сиротињска

ојкача на књижевној Козари?! 

И од самих себе, као змија ноге,

домаћини крију вјековну пјеванију

и њено лијепо крајишко име –

да се неко не присјети Ненада!

 

Око кола стоје адвокати,

не дају ми пјесму запјевати.

 

Море, Марко, не ори друмова,

немој брата плугом засијецати;

ал` не мари препун себе чојак,

већ он води у „Црвену салу“

да печењем замашћује чаше

из којих ће пити љуту шљиву,

да се Грујо у нигдину баци,

да га вјетар на Козари суши

распетога на дрвеном крсту.

 

Кога си јуче пријавио Удби?

Кога спријечио да напредује у струци?

Чију дјецу ниси запослити хтио?

Кога си све из Поткозарја послао у Хаг?

 

Шеснаест година, ај,

колико му то од живота дође?

Много, сејо Козаро, много,

треба шеснаест на прсте избројати,

шеснаест сати по теби пјешачити,

шеснаест дана каменолом рушити,

шеснаест недјеља бунаре копати,

шеснаест мјесеци боловати,

шеснаест година ноћивати и свањивати

разапет на великоме

дрвеном крсту на Мраковици.

 

Изоран из завичајне бразде,

са покислим гомјеничким сликама,

шутнут на смеће низ обалу пресахле ријеке

уз рушевину старе воденице,

указујем се у грохоту политичара

и пјесника из Новога Сада и Београда,

из драге ми Херцеговине и Црне Горе.

 

На обали Сане, изашав из хотела,

предсједник многих жирија с обе стране Дрине,

с испуцалим петама у папучама,

окреће уз ватру печеницу на ражњу – 

и капље маст у поткозарску тепсију.

 

А онај што га позва у Приједор

сагиње се и соли шњите крува

печеног из тијеста са отисцима прстију

моје мајке у школском дјетињству.

 

У дебеломе хладу на обали Сане

по којој језди чамац из Тукова,

орни гости и домаћин облизују прсте

с топлом мóчом и хрскавом кожицом шиљежета.

 

Високо изнад заошијаних глава,

напувани власник града

дијели напуњене масне коверте

да сви виде ко ту коси а ко воду носи

око мене распетога на великоме

дрвеном крсту на Мраковици.

 

Тешко части кад робује власти,

туђој власти у вријеме пропасти.

 

Дође вријеме – окрену се витло,

гдје би запад, указа се исток,

сјевер југу даде своје мјесто,

Божја рука одвеза чудесо.

 

И чух свештеника, оца Младеновог,

Симу Стојановића како поје са Козаре:

Алилуја, слава теби, Боже,

алилуја, слава теби, Боже,

алилуја, слава теби, Боже...

 

И, неки нови млади људи,

позваше ме да дођем у Приједор –

да након шеснаест година

сâм себе распетога скинем

са великога дрвеног крста на Мраковици

на Књижевним сусретима на Козари.

 

И дођох...

очистих се и ојачах,

опростих свима,

не заборавих.

 

Ој, Младене, ти си мор’о знати

да ће ти се име спомињати!

 

 

*

      Својевремено, један бошњачки медиј урадио је анкету „Десет најчувенијих Приједорчана“. Поред осморице Бошњака,  ту су се нашла и двојица Срба, Младен Стојановић и Ненад Грујичић. Кад то чуо Маркане Павићу,/ он телале по свијету шаље,/ поручује Неђи Грујичићу,/ од  Козаре да буде што даље!