ЖИВОТ КАО ФИЛОЗОФСКО И НАУЧНО ПИТАЊЕ

Сремски Карловци, 19. септембар 2021.

ФИЛОЗОФСКЕ МИСЛИ С ТИХИМ ПРОБЛЕСЦИМА ЛИРИКЕ

На јубиларном 50. Бранковом колу одржан је, у сарадњи са Српским филозофским друштвом, 29. Филозофски симпозијум на тему „Смисао живота као филозофско и научно питање“. Учествовало је двадесет филозофа. Овај програм представља тродеценијску традицију на којој би нам могли многи позавидети. То је још један значајан континуитет у оквиру јубилеја полувековног трајања Бранковога кола.

Није случајно да су се филозофи нашли на Бранковом колу. Донео их је сам Алексије Радичевић који је отишавши под тим именом из славне Карловачке гимназије, у Темишвару заједно са братом Стеваном студирао (1841-1843) мудрољубије илити философију. Филозофи у песницима виде један део свога лика, са лирским проблеском сопствене мисли. Они воле дружења и разговоре с песницима. И ту је Бранково коло јединствено, непоновљиво на нашој културној сцени.

Доносимо апстракте из обимнијих радова учесника филозофског симпозијума.  Двадесет девети по реду симпозијум на Бранковом колу одржан је у суботу 18. септембра 2021. године  у зборници чувене Карловачеј гимназије.

Зоран Аврамовић

Шпенглерово схватање живота и његов утицај у српској култури

У средишту Шпенглеровог схватања културе налази се особен сазнајни однос према животу. Оштро разликује појам и симбол, мисао и доживљај.  Националне културе се разликују управо по степеновању појмовног и доживљајног односа према животу. Фаустовска култура је управљена на простирање било политичко, било привредно, било духовно. У корену фаустовске душе је воља, моћ, дело. Фаустовске човек себе ставља у средиште збивања. ЈА се изражава у целокупном деловању. Опседнутост новцем и материјалним богаћењем је темељ запданог схватања живота.

Између два рата  следбеници Анри Бергсона и Освалда Шпенглера у Београду су: Никола Поповић, Владимир Вујућ, Ксенија Атанасијевић, Станислав Винавер (сарадници „Идеја“), Димитрије Митриновић, Димитрије Најдановић,и други. Црњански је несумњиво примио утицај филозофије живота. Живот  се и у Хиперборецима појављује као и у другим књижевним делима: све је у вези, али и пролазности човека и народа.

Борис Братина

НАУКА И ЖИВОТ

Где се налази место живота у науци, барем оној која још држи до јаког смисла episthemé? У најширем луку посматрано, нововековна наука, као и филозофија, налазила је својим уопјединачењима место у подручјима три главна питања све науке. Прво питање нововековног Ја могло би се формулисати као питање могућности света, или лабницовски, зашто упоште нешто, а не напротив ништа? Свакако, друго подручје везано је за питање о могућности живота као реалне појаве, док је последње подручје задато питањем о могућности субјективности, или трансгресијом одређених забрана, питање о ономе у шта се свака појединачна субјективност може самоосведочити, напросто једно “Откуд Ја?” Својим редоследом, ова питања чине извесни вектор хијрархије. Аутор сматра да неки важне слепе улице савремене науке сугеришу да је умно започети спознајни вектор супротним смером, те да би таквим поступком можда било могуће решити нека од таквих питања. У оба случаја, питање о могућности живота стоји у средини.Отуда долазе још неке последице.

Зоран Димић

Аристотелово учење о најбољем животу између метафизике и политике

Иако на неколико места у Никомаховој етицикаже да је биос тхеореткос најбољи могући живот (ЕН, 1177а 12),  Аристотел истовремено закључује да су сва три облика живота о којима говори уједно и лоши и добри (ЕН, 1095б 13). За разлику од Протрептикоса у коме децидирано и недвосмислено каже да је биос тхеоретикос најбољи могући живот, у ЕН Аристототел оставља простор сваком од нас да се за најбољи могући живот избори из властитог слободног деловања. Мада повремено жели да установи филозофску контемплацију као највишу могућу делатност, Аристотел све време има на уму интерес полиса у целини, те отуда не пропушта да истакне важност сваког појединог занимања, тј. сваке појединачне делатности. Како то иначе стоји и у једном од његова два одређења човека, ово политикос се  на крају ипак испоставља као човекова судбина.

Drago Đurić

Epikurov testament

Ja ću u ovom izlaganju pokušati da ukažem na mesto koje Epikur i epikurejci u ljudskom životu daju smrti. Prvi zadatak Epikurovog učenja jeste, kao što je opšte poznato, postizanje zadovoljstva i izbegavanje telesnog i duševnog bola. Jedan od najvažnijih uzroka duševnog bola jeste strah od smrti. Ja ću najpre izložiti njegovu argumentaciju u prilog teze da je strah od smrti potpuno neopravdan, a potom ću reći nešto o problemu konsistentnosti te argumentacije i činjenice da je Epikur deponovao svoju poslednju volju ili testament. Kao što se često psotavljalo pitanje da li skeptik može živeti svoj skepticizam, ovde se postavlja pitanje da li je Epikur živi u skladu sa svojim učenjem, odnosno da li je njegovo učenje o tome da smrt za nas nema nikakv značaj u skladu sa njegovim testamentom koji bi se morao post mortem ispoštovati.

Слободан Кањевац

ЖИВОТ И СМРТ – ВОЉА ЗА ЖИВОТОМ

У раду се  преплићу два мотива. Први мотив се односи на природу и особеност вредности живота, а други мотив представља однос живота и смрти као феномена. Посебно се пажња усмерава на живот из перспективе смртности, па се са те позиције показује услов заснивања живота као једне од вредности. Разматраће се, поред тога, став – „Воља за животом“, порекло и смисао тог става.

Вишња Кнежевић

ЖИВОТ КАО НАУЧНА И ФИЛОЗОФСКА ТЕМА: ФИЛОЛАЈЕВО ЕМБРИОЛОШКО СХВАТАЊЕ КОСМОГЕНЕЗЕ

Античке студије последњих деценија све више се окрећу утврђивању узајамних веза хипократске медицине и филозофије. Овај тренд понајпре се односи на предсократовску, али и на потоњу грчку филозофску традицију, а трасирање поменутих утицаја, из бројних разлога, посебно је занимљиво код питагорејаца. У том смислу, треба издвојити Алкмеона из Кротона, чији фрагмент о природи здравља представља једино познато предхипократско сведочанство, сведочанство за које се са извесношћу може тврдити да је утицало како на хипократске, тако и на питагорејске погледе. Међутим, када је реч о познијем питагорејцу Филолају, утицаји о којима је реч много су очигледнији. Садржинска сличност Филолајевих фрагмената о настанку космоса са одговарајућим фрагментима о зачећу ембриона из хипократских списа Περὶ γονῆς и Περὶ φυσέως παιδίου изненађујуће је велика. Ово несумњиво отвара нека значајна аналитичка питања (нпр., у ком смеру се утицај вршио и да ли је то са извесношћу могуће утврдити?), али – што је још значајније – представља директно сведочанство о томе да се код овог раног грчког мислиоца космос схвата као живо биће. Мање је, међутим, извесно да ли се, узимајући дати ембриолошки модел космогенезе, настанак космоса поклапа са настанком живота; односно, прецизније: да ли космос, који је живо биће уједно и настаје као живо биће. Верујем да управо увид у поменуте хипократске списе може приближити одговор на дато питање.

Savo Laušević

Filozofija i društveni život u ruskoj filozofiji

        Jedna od propagandnih poruka Majkrosofta glasi “Učinite svoje proizvode zastarjelim”. Da li ovaj zahtjev mjerodavan za filozofa i filozofiju je pitanje koje nas upućuje na izuzenu relaciju samog čovjekovog života i filozofije. Iz te relacije ( korelacije) filozofija  se rađa, hrani i ispunjava  kao životvorno mišljenje kojim se posvješćuje svijet i razumijeva smisao čovjekove  egzistencija u svijetu. Zbog toga filozofija, kao bitna korelacija sa životom,  ne zastarieva kao što ni život ne zastarijeva. Ali relacija filozofije i života nije prost, jednosmjeran ili pak mehanički odnos već složen i mnogostruk process  uzajamanog približavanja i udaljavanja. U toj korelaciji život se promišlja a samo mišljene hoće da živi. Ključ ovog odnosa jeste u otvorenosti filozofskog mišljenja da misli forme života, ali istovremeno i da ih otvara za mišljenje. U tom mnogodimenzionalnom prožimanju sa životom filozofija budno motri i reflektuje bitne događaje i fenomene svijeta u bitnoj relaciji spram čovjeka i njegove egzistencije u svijetu. U tom svjetlu filozofija u svakom vremenu  uvezuje glagole  misliti i živjeti  na način  slobodnog preispitivanja i raskrivanja (aletheia) života. Zbog toga filozofsko mišljenje nije radi prilagođavanja  i robovanja  životu, već prevashodno slobodna refleksija i samorefleksija radi rasvjetljenja istine i usavršavanja života. Dakle filozofija je daleko od zarobljabanja u svakodnevnicu i uvijek u težnji da se približi istinitom životu. Zbog toga iza  mnoštva  filozofskih teorija  koje sačinjavaju istoriju filozofije stoji filozofiranje kao životvorno mišljenje  koje oplođuje i otvara sam život. Filozofsko mišljenje je ta nezamjenljiva  vaskrsavajuća moć  da se duhovno transformiše život  kako on  nebi pao na nivo pukog biološkog  preživljavanja.

Pojam života  u sadržinskom smislu obuhvata svaku formu organizacije kojom se oblikuje neki organizam sposoban za samoodržanje, reprodukciju i usavršavanje. Mnogi su oblici aspekti  a  time mnoge definicije života koje postoje u različitim naukama. Za filozofiju je posebno značajan duhovni, misaoni život koji nadilazi puko biološko postojanje. Riječ je prevashodno o samorefleksiji ličnog i refleksiji društvenog života.Upravo refleksija života u zajednici  će biti predmet ovog izlaganja. Naše je mišljenje da reflektovani društveni život nije moguć bez filozofije. U tom kontekstu filozofija je nezaobilazna u formiranju i djelovanju  posebnog društvenog sloja  koji se naziva inteligencijom. U tom svjetlu  će izlaganje obraditi relaciju inteligencije i filozofije sa posebnim osvrtom na rusku filozofiju (Georgiij Gedotov,Aleksej Losjev, Dmitrij Mereškovski,Ivan Iljin, Jurij Lotman,Sergej Bulgakov i dr. )  koja je zaslužna za filozofsku konstituciju pojma ineligenciji. Na ovaj način je veza filozofije i društvenog života neposredno data u mišljenju i djelovanju inteligencije koja hoće da  misli i oblikukje društveni život.

Стефан Мићић

Зашто живети морално: Хјум и Вилијамс о ”моралном животу”

Заинтересованим читаоцима је јасно да да постоји сличност између Дејвида Хјума и Бернарда Вилијамса у њиховом схватању моралности, као и улоге које имају у животу појединца. Вилијамс се сврстава у следбенике Хјума, чак и када се узме у обзир експлицитно Вилијамсово сведочење да је направио отклон од Хјума. Основни циљ овог излагања је да укаже које су то релевантне сличности између ова два аутора за филозофију морала, а поготово на њихове одговоре оним теоретичарима који негирају обавезност нормативних принципа који служе као конституенти разлога за оно што се обично назива ”моралним животом”.

Петар Нуркић и Вања Суботић

Канон медицине: Авиценина упутства за одржање здравља

Апстракт: Канон медицине (al-Qānūn fī al-Ṭibb, القانون فيالطب‎) представља преглед медицинских сазнања и достигнућа како исламског света под утицајем хеленистичко-римске културе, тако и кинеске и индијске традиције. Аутор пет томова ове медицинске енциклопедије, која се на западним универзитетима користила све до 1650. године, јесте Авицена (Ibn Sīnā, ابن سینا‎), један од еминентних персијских мислилаца. Авицена није био само добар систематичар доступног знања о одржању здравља, већ је тај позамашни корпус успео да обогати и сопственим научним експериментима и запажањима. У излагању ћемо се фокусирати на Авиценину дефиницију здравља, коју ћемо довести у везу са његовим схватањем врлина, темперамента, и квалитетног живота уопште узев. У Канону медицине се, заправо, први пут психолошки аспекти узимају као значајни фактори за дијагностификовање и лечење. На основу анализе дефиниције коју ћемо предложити, покушаћемо да супротставимо Авиценино схватање природне равнотеже организма са Галеновом (Γαληνός) и Хипократовом (Ἱπποκράτης) тезом о међустањима између болести и здравља. Крајњи циљ који је Авицена хтео да постигне овом дефиницијом јесте формирање седам начела или упутстава за одржавање здравља, и самим тим, здравог и умереног живота. На крају ћемо показати зашто се дефиниција здравља коју је Светска здравствена организација усвојила 1946. године може повезати са Авицениним историјским утицајем, и како се Авиценина упутства могу стога учинити релевантним и данас.

Милан Попић

ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА МИЛОША Н. ЂУРИЋА

Академик, хелениста и преводилац Милош Н. Ђурић је у периоду између два свјетска рата био професор на Катедри за философију Философског факултета у Београду и један од наших најзначајнијих представника философије живота или како је он, такође, именовао:философије за живот. Његов каснији рад познатији је широј јавности кроз преводе значајних дјела хеленске културе, али и кроз два велика дјела Историја хеленске књижевности и Историја хеленске етике. Ми ћемо првенствено на основу Ђурићевог дјела из 1928. године: Рационализам у савременој немачкој философији: Излагање и критика, указати на основне карактеристике његове философије живота. У посљедњих пар година објављено је неколико изузетних студија о философском промишљању Милоша Н. Ђурића на које ћемо се такође ослањати.

Уна Поповић

ПОЈАМ ЖИВОТА У РАНОЈ ХАЈДЕГЕРОВОЈ ФИЛОЗОФИЈИ

Појам живота један је од важнијих појмова Хајдегерове мисли у периоду раних предавања и израде пројекта фундаменталне онтологије. Везан је за промишљање основа из ког филозофија, по Хајдегеру, мора да црпи и на ком, у коначном, мора да се потврди, а ради се о фактичком свакодневном искуству бивствовања човека. Појам Хајдегер преузима од Дилтаја, као и уверење да је метод филозофског кретања с обзиром на такав извор филозофије херменеутика; и за појам живота и за херменеутику Хајдегер даје сопствено тумачење. У оквиру пројекта фундаменталне онтологије појам живота уступа место појму фактичности, да би у позној Хајдегеровој мисли оба појма била потиснута и смењена комплекснијим констелацијама, од којих су, по нашем суду, најважније оне у вези са појмом земље. У овом раду представићемо улогу и карактер појма живота у раној Хајдегеровој мисли, те указати на даља кретања истог мотива током њеног развоја.

Душко Прелевић

ЖИВОТ, СВЕСТ И ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА

Апстракт: У раду се подсећа на проблематичност уобичајених одређења живота, што овај феномен и даље чини значајним проблемом савремене науке и филозофије. Указује се на ограниченост биолошког приступа у решавању овог проблема, али и на неосноване претензије које долазе од стране истраживача који проучавају вештачку интелигенцију и роботику (или оних који су таквим истраживањима инспирисани). Указује се на то да је свесно искуство (такозвана феноменална свест) нешто што измиче биолошким и компјутационистичким објашњењима.

Saša Ž. Radovanović

POJAM ŽIVOTA U NIČEOVOJ FILOZOFIJI

U radu se razmatra Ničeovo tumačenje života kao poslednje perspektive.  Pojam života, kojim se naglašava nastajanje,  se  shvata kao protivpojam dotadašnjem pojmu bića.  Uvođenjem ovakvog pojma života  menjaju se tradicionalne pretpostavke filozofskog vrednovanja. Iz perspektive života  se posmatraju nauka, umetnost i filozofija polazeći od toga koliko služe životu ili ne. U tom smislu Ničeova filozofija ističe niz  odgovora kojim se problem uvećava: problem asketskog ideala – koncepcija život protiv života, perspektivističko tumačenje života, život kao sredstvo saznanja..

Goran Rujević

ISTRAJNOST ŽIVOTA

U analima medicinskih istraživanja posebno mesto zauzimaju takozvane HeLa ćelije, tumorske ćelije pacijentkinje Henrijete Laks koje ispoljavaju interesantnu osobinu - u stanju su konstantno da se dele, bez ispoljavanja znaka starenja. HeLa ćelije se i danas mogu koristiti u istraživanjima jer su konačno nadživele svoju maticu, te se smatraju efektivno besmrtnim ćelijama i u tom pogledu su možda jedini besmrtni živi oblici u pravom smislu te reči (ne računamo savremene mitove o besmrtnim jastozima). Ova okolnost veoma je indikativna za način na koji se kategorije kontinuiteta i diskontinuiteta inkorporiraju u teoriju o živom. Sa jedne strane, smrtnost pojedinačnih živih organizama se razumeva kao neizbežna, te je diskontinuiranost života podrazumevana karakteristika koja se pokazuje u konstantnoj smeni generacija. Sa druge strane, možda kao uteha za nedostižnu besmrtnost, kontinuiranost se ističe kao nadorganizamska karakteristika života, te se život predstavlja kao istrajavajući proces koji se trudi da sebe održi, u jedinci koliko je moguće, a kada je to nemoguće, bar u potomstvu. Ovakav pogled na dihotomiju kontinuiranosti i diskontinuiranosti u životu glavni je uzrok za pojavu shvatanja da je istrajavanje svrha života. Ovom prilikom pokušaćemo da obrazložimo nevaljanost takvog shvatanja.

Дејан Вук Станковић

Појам живота – између питања о његовој природи и пореклу ка загонетки његовог смисла

За разлику од појмова бића, свести, метода, језика, сазнања, слободе воље или моћи, појам живота нема истакнуто место  у филозофским истраживањима. Без обзира  на наведену околност,  појам живота није лишен филозофским појмовима својствене историчности и сложене  рационалне основе.

Живот као тема филозофских истраживања најчешће се појављује у две димензије – питању о његовој природи и питању о његовом смислу. Ове димензије истраживања појма живота нису нужно супростављене, али ни интегрисане, већ су у односу контекстуалног преклапања и разлике. 

У условима актуелне пандемије короне вируса, отвара се потреба за филозофским и научним приступом који ће установити смислено преклапање тежње ка откривању нових сазнања о природи живота, која еминентно потиче из сфере науке, и насушне потребе рефлексијом о његовом смислу, која се налази као императив филозофске рефлексије ситуиране у промишљање увек сложене историјске актуелности.

Dragan Hrnčić

FIZIOLOŠKE KARAKTERISTIKE ŽIVOTA

Sa prodorom ljudi u svemir i pojavim i razvojem astrobiologije, ali i napretkom robotike, pitanje razlikovanja živog od neživog, kao i potrebnog i dovoljnog uslova da bismo nešto proglasili životom je postalo aktuelnije nego ikada. Potraga za ekstraterestrijalnim životom dovela je do potrebe za postojanjem primenljive, dovoljno precizne, a istovremeno sveobuhvatne definicije života. Međutim, iako ovo naučno i filozofsko pitanja perzistira u svojoj aktuelnosti vekovima, ni jedna od ponuđenih definicija nije stekla status univerzalno prihvaćene, pa ni radna definicija NASA-e koja uključuje samo-održivosti hemijskog sistema.

Sa biološkog aspekta izdvaja se nekoliko karakteristika koje živi organizmi poseduju, a među njima su: postojanje ćelijske organizacije, sposobnost reprodukcije i nasleđivanja genetskog materijala, mogućnost korišćenja energije i materije iz spoljašnje sredine u cilju sopstvenog metabolizma, rasta i razvoja, te sposobnost autonomnog odgovora na stimuluse i prilagođavanje novoj sredini kroz učenje. Svaka od ovih bioloških karakteristika pojedinačno ne može biti diferentia  specifica živog od neživog, što potvrđuju i brojni primeri. Sa aspekta fiziologije, postojanje homeostaze kao dinamičkog ekvilibrijuma je causa sine qua non fiziološkog funkcionisanja organizma. I zaista, za terestrijalno shvatanje života, pojava ćelijske membrane i odvajanja unutarćelijske od vanćelijske sredine je presudna. Time je stvoren preduslov za pobrojane biološke karakteristike i organizaciju koju karakteriše hijarhija u odnosu na haos kao stanje bez utroška energije. Međutim, sama morfološka osnova ma kakva hijerhijski, organizaciono i hemijski bila, nije dovoljna, jer daje samo jednu i to prostornu dimenziju . Život je proces! Kao takav suštinski uključuje vremensku dimenziju. Jedna od konstantnih odlika tog procesa prisutna u svim pobrojanim biološkim karakteristikama je promena. Ostaje otvoreno pitanje da li su naše vremenske i prostorne skale ovog procesa u stalnim dinamičkim promenama, univerzalno meritorne.

Ненад Цекић

„Етика живота“: између квазинауке и надрифиолзофије

У овом излагању, аутор на примерима из тзв. биоетике настоји да јасно раздвоји морал, моралисање (проповедање моралних ставова) и филозофију морала (етику). Ради расветљавања овог битног разликовања, назначава се и могућа дистинкција између „биоетике“ и  (провизорно) „примењене етике живота“. Аутор нуди аргументе у прилог тези да је „биоетика“ исувише неодређени назив за исувише разноврсне интердисциплинарне расправе о моралним проблемима (биолошког) живота. Примери наведни у излагању указују на то да овакве  расправе понекада не спадају ни у филозофију ни у науку. Као могући пример изворне „етике живота“, аутор нуди анализу текуће расправе о вакцинацији. Анализа има два елемента. Први део је историјски, а заснован је на класичним теоријама Канта и Мила. Други елемент анализе је метаетички и почива на указивању на нејасноће унутар текуће јавне расправе о проблему вакцинације.

Davor Džalto

Mišljenje i življenje života

Ima li razlike između mišljenja i življenja života? Drugačije postavljeno, možemo pitati koja se vrsta mišljenja života najviše približava življenju, tj. iskustvu života? Ova pitanja će biti osvetljenja razlikovanjem između znanja ("znanja o") i mudrosti. Ovu razliku je moguće uspostaviti kroz različite filosofsko-religijske pristupe i način na koji obred (npr. žrtva, liturgija) obezbeđuju "integralno znanje" (mudrost) koja nije odvojena od životne "prakse" (življenja) već koja životu daje mogućnost (još) "življeg" življenja. Ovo razlikovanje je moguće ustanoviti i na temelju "teologije (prvog jerusalimskog) hrama" koje svoj nastavak ima u hrišćanstvu, ali i na temelju filosofsko-religijskih koncepata predklasičnog (helenskog) perioda (te će posebna pažnja biti posvećena načinu na koji pojmovi "života," "znanja" i "mudrosti" funkcionišu u starozavetnoj priči o raju).

Ovakvim pristupom životu kao (bespredmetnom) "predmetu" mišljenja/življenja se samosvrhovitost mišljenja/postojanja kao mudrosti ("ljubav prema mudrost radi same mudrosti") ispostavlja kao življenje života kao života. Međutim življenje života kao života i spoznaja istog (umesto "o" istom) se okriva kao nešto imanentno tragično. Otuda težnja ka apstrakciji (npr. racionalističkoj redukciji) mišljenja o životu, ne bi li se taj tragizam ublažio i/ili ne bi li se samosvrhovitost mudrosti/života zamenila instrumentalno-utilitarnim. I u ovoj tački je moguće pronaći, istina ne potpune a možda ne ni sasvim adekvatne paralele između predklasičnog antičkog (helensko-rimskog) pokušaja zahvatanja onog životnog u teorijskom kao kultnom, i odnosa života i mudrosti (tj. mudrosti kao života) u teologiji prvog hrama. 

Срђан Шаровић

ЖИВОТ УМЕТНИЧКОГ ДЕЛА

Уметничко дело има сопствени живот. Необјашњивог и непојмљивог порекла, истичући из поетичког импулса који долази уметнику, дело живи током свог постајања, али и по свом довршењу. Довршено уметничко дело није пуки објекат, није статично и не исцрпљује се у неком смислу и значењу које му додељују аутор или публика. Напротив, дело је увек у сопственом унутрашњем кретању, живи ковит којим дар поетичког импулса исходи ка друштву и култури и обликује их. Као што уметност даје култури живот, тако је свако право, творачко уметничко дело покретач радикалне промене начина разумевања, доживљавања, организовања и осећања стварности. Ипак, иако је истинска творачка уметност извор обликовања живота, па тиме и потврђена алтернатива конструктивном, конзумеристичком и нехуманом цивилизацијском обрасцу, савремена култура и друштво из те тачке црпу експлоататорски и поништавајући њен значај. Фокус рада биће привид живота уметничког дела, каквим се оно показује из владајућег друштвено-културног обрасца, а у разлици спрам његовог истинског творачког живота.

Стојан Шљука

Са Сократом на ти

Сократова морална философија је покушај да се одговори на питање шта човјек треба да ради да би му било добро у заједници која га окружује. Изједначавајући врлину са знањем, Сократ нам говори да се можемо научити да живимо праведно. Он је своју философију живио отвореног срца љубећи, прије свега, мудрост, храброст, умјереност и праведност.

                                                                                           БРАНКОВО КОЛО