ДОЛАЗАК НА „КЊИЖЕВНЕ СУСРЕТЕ НА КОЗАРИ“ НАКОН ШЕСНАЕСТ ГОДИНА

Нови Сад, 19. септембар 2021

Поема „Шеснаест година разапет на великоме дрвеном крсту на Мраковици на Књижевним сусретима на Козари“

У тзв. пандемијским данима, нашавши се коначно, након шеснаест година, на „49. Књижевним сусретима на Козари“, у завичају, у Приједору, наступио сам на Свечаној академији у тамошњем лепом позоришту заједно са осам песника и песникиња: Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, Ђорђо Сладоје, Ранко Павловић, Ђорђе Нешић, Дејан Алексић, Емсура Хамзић и Јана Алексић.

На почетку свечаности, двојица талентованих младих уметника, један је, рекоше ми касније, син мога пријатеља Младенка Саџака, отпеваше на диван начин, уз пијанино, песму Бранка Радичевића која започиње стиховима „Никад није вито твоје тело/ млада моја рука обавила“. (Та песма иначе нема наслов, Бранко ју је обележио само интерпункцијским знаком – „?“.) Касније сам им пришао и честитао, мало поразговарао о томе да на Бранкове стихове постоји преко деведесет музичких композиција, нарочито за хорове.

У приједорском позоришту седели смо на сцени у групама по троје. Наступио сам други по реду, узбуђено, дабоме, и поздравио своје Приједорчане рекавши да нисам дошао као осветник, већ – да опростим и, ето, да се не заборави.

По протоколу говорили смо по две песме. Одучио сам да кажем оне које носе слику и призоре, атмосферу и амбијент мога кућног прага у Гомјеници, у Приједору и Поткозарју, у Крајини целој. Напамет сам изговорио песму „Недеља“, о оцу и мајци, о његовој припреми за туђу свадбу - да пева, и добио снажан аплауз, а потом сам казао део поеме „Покривање куће“ која је тек била попраћена бурним и дугим аплаузима.

Искуснији песници знају да кад говориш две песме заредом прва мора бити заиста добра, нека од старијих, већ проверена код публике да би је она (публика) и у новом наступу, тамо негде, прихватила и „оверила“ аплаузом што је и нека врста награде и подстрек за наступ уживо. После друге песме свакако ћеш добити аплауз, па и реда ради - млак,  јер одлазиш од микрофона и враћаш се на столицу,  али после прве, е, то ти је испит.

Већина песника на поменутој свечаности није добила аплауз после прве песме, што ми је било веома жао и изазивало неку врсту нелагоде. Међутим, публика је публика, поготово приједорска за коју кажу да је права и „опасна“, да се искалила и формирала на досадашњим бројним књижевним сусретима али и позоришним представама у згради угледног театра у овом граду који ма близу сто хиљада становника.

Наступајући некоји после мене, мој драги песнички друг Ђорђо Сладоје пре изговарања својих стихова обратио се публици: „Немојте се плашити, нећу гангати.“ Родом из Херцеговине где попут дувана зри вековна певанија - ганга,, алудирао је на моје крајишко „ојкање“ с обзиром да сам казујући део из поеме „Покривање куће“ у пар наврата аутентично, и већ уиграно у бројним наступима, запевао поткозарске ојкаче, што је неминовни део сложене структуре те поетско-књижевне творевине. И, догодило се, ето, да му можда баш зато приједорска, моја завичајна публика није подарила аплауз после прве казане песме. Обично публика награди аплаузом онога ко напамет казује своју песму. Међутим... И, није му било баш пријатно, видело се.

Ђорђо је веома духовит, и познат по томе што има мелемне хуморно-ироничне опаске приликом својих наступа и модераторских улога, али, ето, овде у Приједору, уз мој повратак на Књижеве сусрете након шеснаест година изгона, можда му то и није требало – било је контрапродуктивно. Али, опраштам, ништа не замерам –  догоди се то и искуснима попут њега.

А ојкачу и гангу, па и бећарац, Хрватска је уписала на листе Унеска као своју, не српску, баштину на мапи нематеријалног културног наслеђа човјечанства. Они то ураде часком док се ми нешто подбадамо и, као, шалимо, искоса се погледајући, братски. А низашта. И нико ми од присутних песника не рече: "Добро дошао, Ненаде, у свој завичај, ево и нас на твом кућном прагу, домаћине!"

Но, како било да било, сутрадан смо се нашли на Мраковици, највишем врху Козаре. Ту сам, по жељи домаћина, са Ранком Павловићем положио венац цвећа на део споменика са хиљадама имена невино страдалих Срба на Козари током  познате непријатељске офанзиве у Другом светском рату. Песници су наступили на традиционалном „Поетском часу“ на Мраковици. Био сам пети по реду, прочитао нову поему која је, уз дуг аплауз, изненадила и узбудила многе присутне. Наздравље!

Ненад Грујичић

ШЕСНАЕСТ ГОДИНА РАЗАПЕТ НА ВЕЛИКОМЕ ДРВЕНОМ КРСТУ НА МРАКОВИЦИ НА КЊИЖЕВНИМ СУСРЕТИМА НА КОЗАРИ

               Ој, Младене, ти си мор’о знати

               да ће ти се име спомињати.*

Шеснаест година нисам позиван

на Књижевне сусрете на Козари,

у мој завичај.

Вјетар умива ћирилицом

десет хиљада мученичких имена

на металним плочама бетонског

споменика већег од планине.

Ту су и гроздови презимена Грујичић,

никад пронађене кости мога

младог стрица Сретка партизана

изрешетаног њемачким рафалима.

Шеснаест година газдује Молох Приједора,

нико му ништа не може,

сви му приносе жртве, клече и моле,

губе на канте образ и чојство,

без његовог штамбиља нема

ни ваздуха ни мрве хљеба.

Сваког септембра он сеири

док пролази поред мене распетога

на великом дрвеноме крсту на Мраковици

да свечано уручи нову

награду „Скендер Куленовић“

коју сам и ја из његових руку

примио две хиљаде пете.

Разапет на Козари,

под сестрама звијездама,

васкрсавах међу јелама и боровима,

храстовима и буквама са дивљим медом,

с орловима кликташима

и дугорепим совама,

међу залуталим јеленима,

курјацима и медвједима.

Сеире газдине слуге и жбири,

шпицлови и цинкароши,

сеире и браћа пјесници шеснаест година

са књигама под пазухом

склањајући очи са великога

дрвеног крста на Мраковици,

са мојих рана што листају у заборав.

Славни пјесници из Србије

шеснаест година не питају

свемоћнога шефа Приједора:

А зашто на Козари нема

вашег и нашег Грујичића?

Нема питања, нема одговора,

само заломљени смијешак из угла уста;

све добрица до добрице,

нико ршум неће да учини,

сви вјешто праве рокаде,

матирају и црним и бијелим фигурама,

али реми највише им годи.

.

Шеснаест година својих даривах

онима што крочише у мој завичај

и наступаше у школама

пред дјецом с мојим лицем и очима

у Дубици и Новом Граду,

у Градишци и Костајници.

(Послије Другог свјетског рата

шеснаест љета не бјеше у Дубици

мушке главе за регрутацију.)

На окићеним трапезима,

поете, глумци и пјевачи изводе

позлаћене вјештине поред мене

распетога на великоме

дрвеном крсту на Мраковици.

Гле, оче, не чује се сиротињска

ојкача на књижевној Козари?! 

И од самих себе, као змија ноге,

домаћини крију вјековну пјеванију

и њено лијепо крајишко име –

да се неко не присјети Ненада!

Око кола стоје адвокати,

не дају ми пјесму запјевати.

Море, Марко, не ори друмова,

немој брата плугом засијецати;

ал` не мари препун себе чојак,

већ он води у „Црвену салу“

да печењем замашћује чаше

из којих ће пити љуту шљиву,

да се Грујо у нигдину баци,

да га вјетар на Козари суши

распетога на дрвеном крсту.

Кога си јуче пријавио Удби?

Кога спријечио да напредује у струци?

Чију дјецу ниси запослити хтио?

Кога си све из Поткозарја послао у Хаг?

Шеснаест година, ај,

колико му то од живота дође?

Mного, сејо Козаро, много,

треба шеснаест на прсте избројати,

шеснаест сати по теби пјешачити,

шеснаест дана каменолом рушити,

шеснаест недјеља бунаре копати,

шеснаест мјесеци боловати,

шеснаест година ноћивати и свањивати

разапет на великоме

дрвеном крсту на Мраковици.

Изоран из завичајне бразде,

са покислим гомјеничким сликама,

шутнут на смеће низ обалу пресахле ријеке

уз рушевину старе воденице,

указујем се у грохоту политичара

и пјесника из Новога Сада и Београда,

из драге ми Херцеговине и Црне Горе.

На обали Сане, изашав из хотела,

предсједник многих жирија с обе стране Дрине,

с испуцалим петама у папучама,

окреће уз ватру печеницу на ражњу – 

и капље маст у поткозарску тепсију.

А онај што га позва у Приједор

сагиње се и соли шњите крува

печеног из тијеста са отисцима прстију

моје мајке у школском дјетињству.

У дебеломе хладу на обали Сане

по којој језди чамац из Тукова,

орни гости и домаћин облизују прсте

с топлом мóчом и хрскавом кожицом шиљежета.

Високо изнад заошијаних глава,

напувани власник града

дијели напуњене масне коверте

да сви виде ко ту коси а ко воду носи

око мене распетога на великоме

дрвеном крсту на Мраковици.

Тешко части кад робује власти,

туђој власти у вријеме пропасти.

Дође вријеме – окрену се витло,

гдје би запад, указа се исток,

сјевер југу даде своје мјесто,

Божја рука одвеза чудесо.

И чух свештеника, оца Младеновог,

Симу Стојановића како поје са Козаре:

Алилуја, слава теби, Боже,

алилуја, слава теби, Боже,

алилуја, слава теби, Боже...

И, неки нови млади људи,

позваше ме да дођем у Приједор –

да након шеснаест година

сâм себе распетога скинем

са великога дрвеног крста на Мраковици

на Књижевним сусретима на Козари.

И дођох...

очистих се и ојачах,

опростих свима,

не заборавих.

Ој, Младене, ти си мор’о знати

да ће ти се име спомињати!

*

      Својевремено, један бошњачки медиј урадио је анкету „Десет најчувенијих Приједорчана“. Поред осморице Бошњака, ту су се нашла и двојица Срба, Младен Стојановић и Ненад Грујичић. Кад то чуо Маркане Павићу,/ он телале по свијету шаље,/ поручује Неђи Грујичићу,/ од  Козаре да буде  што даље.