СТРАЖИЛОВЦИ, БОЈАНА КУЛИЏАН ГРОМОВИЋ И МИЛАН ВИЋИЋ, ПРЕДСТАВИЛИ СВОЈЕ НАГРАЂЕНЕ КЊИГЕ

Сремски Карловци, 15. септембар 2021.

НАЗДРАВЉАЊЕ ЛЕПОТИ ЖИВОТА И ПЕСНИЧКОГ НАДАХНУЋА

Најлепши дани се нижу, један за другим, у јутарњем сунцу, на матинеима јубиларног 50. Бранковог кола. У башти палате „Илион“, данашњег  Музеја у Сремским Карловцима, представљене су две нове књиге Бранковог кола. Заправо, промовисана је књига песама  „Небоглед“  Бојане Кулиџан Громовић, а после награде „Стражилово“ уручене неки дан поред Бранковог споменика, поново представљена збирка поезије „Вечна пролећа“ Милана Вићића, која је уствари на „Пролећним Бранковим данима 2021“ већ била промовисана.

О књигама је говорио Растко Лончар наглашавајући вредност и таленат младих аутора и њихових песничких рукописа.  На себи својствен начин он је промоцију водио ка домишљатим и каткад веома духовитим закључцима. Милан Вићић је каснио из Бора, који се као град баш не може похвалити раним терминима за јутарњи превоз на даљину. Но, стигао је пред сам крај програма у Сремске Карловце и на оригиналан начин прочитао неколико својих песама и говорио  притом о сопственој поетици. Овај квалитетни песник, богатих језичких захвата и оштре имагинације, доноси реалну наду у силовит развој млађе српске поезије. Ово је његова друга по реду књига.

Бојана Кулиџан Громовић већ је на Бранковом колу доживела комплименте као „рођена песникиња“, дакле ауторка који даје судбински залог у поезију као своју кључну креативну дисциплину. Казивала је песме на аутентичан начин, са пуно вере у то што чини, и прихваћена од младе и старије публике. Карловачки ђаци опет су дали свој допринос доживљају укупног амбијента песничког парнаса на јубиларном 50. Бранковом колу. Аплауза није недостајало, башта Бранковог кола се уз њих боље и брже расцевтава.

Чаше на ножицу црног карловачког вина на столу, па у рукама, давале су призвук букеа какав се  само у Сремским Карловцима може осетити и чути.  Дивна мера за меру, или што би Иван В. Лалић рекао – страсна мера. Да, поезија и крошње јединствене Баште Бранковог кола, па сласно вино и ведро небо у шаци која наздравља лепоти живота и песничког надахнућа!

Ах, зар се неће одржати Карловачки грожђебал планиран за који дан. Чудно – може Егзит, могу насред булевара инсталиране позорнице у Новом Саду, могу многе масовне новосклепане манифестације у Војводини и широм Србије, а не може једна лековита народна светковина у славу дионизијске лепоте стражиловских винограда и лозе сремскокарловачке. Да смо се ми питали, Грожђебал би био одржан уз све пандемијске мере. Јер, тешко да ће се обновити овако лепи сунчани и благи попут мелема за душу дани. Има кад је живот у ведром дану са сунцем што милује и храни јачи од свих напасти, поготово од медијских странпутица и саблазни. На то, Бранко би рекао: „Кад гром рикну, када муња севну,/ тада, млађан, понајслађе певну!“

                                                                                                                                                                                                                                                                   Ненад Грујичић