ШАХОВСКА СИМУЛТАНКА - ЗА ПОЕЗИЈУ, С МЛАДИМ ТАЛЕНТИМА

Сремски Карловци, 13. септембар 2021.

33. ШАХОВСКИ ПЕСНИЧКИ ТУРНИР НА БРАНКОВОМ КОЛУ

„Шах је за мене уметност, живео сам између шаха и музике.“ (Васја Смислов, бивши првак света)

Синоћ је у Новосадском шаховском клубу, који наредне године обележава стогодишњицу свога постојања, у Пашићевој 26, одиграна шаховска симултанка са најмлађим талентима и неколиким песницима млађе генерације, а у програму јубиларног 50. Бранковог кола под називом „Ао, Сремче, гујо љута, сваки јунак по сто пута.“ Играло се на двадесет шаховских табли против МИлана Гагића, актуелног омладинског првака Србије (након четврт века првак државе поново из Новог Сада) и Жељка Медара, FIDE мајстора, познатог шаховског педагога, преко две деценије сарадника Бранковог кола и судије на песничким турнирима и Сремским Карловцима и на Стражилову.

Оба „љута“ противника, ипак нису добили све партије, већ су се догодила по два ремија са сваким професионалним шахистом. Са омладинским прваком Србије, Миланом Гагићем,  ремизирали су Тeодора Јауковић и домаћин Бранковог кола, а са FIDE мајстором Жељком Mедаром, Милош Пасула и Милан Станковић.

Председник Бранковог кола, Ненад Грујичић, „победницима“ који су ремизирали са професионалцима у шаху уручио је комплет песничких књига овенчаних овогодишњом наградом „Стражилово“ пожелевши им да у њима открију оне стихове који ће их још више ојачати и мотивисати за напредовање у шаху, донети велике резултате и нове успехе. Шахистима Медару и Гагићу, и Теодори Јауковић, припала и књига „Сремскокарловачке терцине“, с надахнутом посветом аутора.

А онда је домаћин Бранковога кола понешто испричао младим шахистима поводом тридесет три година одржавања песничког турнира на фестивалу поезије и културе (што је по дужини трајања јединствен подухват у свету), и ове необичне и радосне симултанке на јубиларном 50. Бранковом колу.

Далеке 1849. године, 2. априла, у Земуну, млади књижевник Јован Ђорђевић затекао је свога врсника Бранка Радичевића како игра шах, и тим поводом записао: „Шаха је играо врло вешто и врло је брзо покретао фигуре.“ То је онај Јован Ђорђевић који је основао Српско народно позориште, аутор текста химне Боже правде. Овај његов запис о Бранку одговор je за многе који нас питају зашто смо шаховски турнир уврстили у програме песничкога Бранковог кола.

У Земуну сам се био задесио пре петнаест година на једнократном уметничко-новинарском шаховском турниру где је, као почасни гост, играо Светозар Глигорић, стари Земунац, наш чувени велемајстор. Поменух  му ту земунску Ђорђевићеву реченицу о Бранку и шаху, а он се јако изнеади и обрадова. Одмах рече да није знао за тај податак. Успут ми се поверио да, иако у одмаклим годинама, прешао осамдесету, уписао се на Музичку академију, решио да се бави компоновањем. Глигорић је преминуо 2012. године, а неки дан прочитах да је нека важна шаховска свечаност отворена једном његовом музичком композицијом.

Већ тридесет три године, у континуитету, траје песнички брзопотезни шаховски турнир на Бранковом колу. Неки су покушали да нас копирају, и овде и у свету, или су чак пре нас организовали сличан песнички турнир, али то је трајало кратко, нигде није заживело као на  Бранковом колу. Песнички турнир је један од најупечатљивијих наших програмских континуитета, нешто што се никад није прекидало откако се засновало. Као на пример и на Бранковом колу: Свечано уручење наших награда, Стражиловки митинг поезије, Хришћанске теме, Филозофски симпозијум...

Сматра се да се шах појавио пре више од две хиљаде година, неки иду и дубље у прошлост. У суштини се не зна кад је тачно настао. Под именом чатуранга налази се у Индији и шири на Персију, где у шестом веку узима ново име – шатранџ, које исходи из имена краљ на персијском. Калиф Ал-Мамун је рекао: „Чудно је да ја који владам светом од Индије на истоку до Андалузије на западу, не могу да савладам 32 фигуре на малом простору шаховске табле.“ После арапског освајања Севиље 712. године, шатранџ је закорачио у Европу, да би се од 10. до 12. века из Шпаније и Италије, под именом шах, проширио на европске земље и –  цео свет.  Волтер је написао: “Од свих игара шах заслужује највећу почаст људског ума.“

Шах је надахњивао велике духове и давао им мотивацију и надахнуће за стваралаштво: Хајам, Алигијери, Бокачо, Џосер, Рабле, Сервантес, Волтер, Дидро, Гете, Пушкин, Радичевић, Балзак, По, Толстој, Вајлд, Ниче, Валери, Аполинер, Џојс, Елиот, Пастернак, Андрић, Црњански, Крлежа, Брехт, Набоков, Борхес, Маргарет Јурсенар, Бекет, Јонеско, Кортасар, Весна Парун, Маркес, Павић, Кундера, Еко, Киш и други.

На првом песничком брзопотезном шаховском турниру, под називом Песници воле шах, у петак, 9. септембра, 1988. године, у Спортском и пословном центру „Војводина“ – Шаховски плато, на првом спрату, на списку су била ова песничка имена: Горан Бабић, Абдулах Сидран, Ранко Рисојевић, Тодор Терзић, Радомир Мићуновић, Стеван Тонтић, Вујица Решин Туцић, Марко Вешовић, Боро Радаковић, Ристо Јачев, Желидраг Никчевић, Јоан Флора, Мирослав Цера Михјаловић, Михал Рамач, Радомир Уљаревић, Лазар Бојановић, Милорад Црњанин, Селимир Радуловић, Слободан Билкић и Милан Плетел. Први судија на Бранковом колу био је Душан Бућан, угледни шаховски новинар у Дневнику и поетски боем.

У част шаха и предстојеће Шаховске олимпијаде премијерно су прочитане песме: Стеван Тонтић („Балада о краљу“), Горан Бабић („18 краљица“), Ранко Рисојевић („Свеопшти шах“), Бошко Ивков, као посматрач („Песници-шахисти – кибицерска“) и судија Душан Бућан („Бивше фигуре“). Миленко Стојичић саставио је значајну антологију песама о шаху, од памтивека до почетка 21. века.

Као афористичар, Владимир Јовићевић Јов прикључио се турниру на 24. Бранковом колу 1995. године и непрекидно долазио остављајући изузетно упечатљив траг. На турнире су повремено стизали Љубивоје Ршумовић, Раде Бранков, Милан Младеновић, Бранислав Петровић, Васо Милинчевић  Радослав Златановић, Душан Говедарица, Владимир Јагличић, Зоран Божовић, Раша Попов, Предраг Бјелошевић, Јован Попов, Селим Арнаут, Бећир Вуковић, Јово Војновић, Нада Попов, Рихард Питрас, Драгомир Шошкић, Коста Дувњак, Владислав Радаковић, Милан Ђаковић, Радомир Д. Митрић и други, који су играли повремено, или само једном-двапут,  увидевши изузетну  снагу већине песника-шахиста. Неке је, пак, у време одржавања Бранковога кола пут водио у дугом правцу. Били су пар пута најављивани, и много желели да играју, распитивали се и обећавали, Момо Капор, Брана Црнчевић и Милован Витезовић, међутим увек би им се нешто испречило да дођу. Губили су недоласком, знали су то, али живот је чудо. 

С почетка двадесетог првог века прикључили су се поједини сатиричари и афористичари, нови песници, професори и сликари. Играли су и Петар Лазић, Ранко Гузина, Драгутин Минић Карло, Драго Тешевић, Димитрије Панфилов, Марија Стојановић, Милош Ласковић, Перо Главановић, Велибор Вујовић, Зоран Миладиновић, Павле Нишавић, Владимир Кнежевић, Милован Драгић, Милан Михајловић, Милета Цицовић, Љубиша Стојилковић, Никола Раусављевић Растко Лончар.

Два године после одржавања првог турнира, а месец-два пре почетка, ни мање ни више, светске Шаховске олимпијаде у Новом Саду (1990), с обзиром да је Новосадска банка била и наш генерални спонзор, припремили смо адекватна признања. Наиме, Банка је наручила, па и за наш шаховски песнички турнир одвојила три медаље Шаховске олимпијаде (злато, сребро, бронза). О, колика радост међу песницима-шахистима! Прве медаље су освојили Драгослав Андрић, Желидраг Никчевић и Радомир Мићуновић, који су, иначе,  уз Владимира Јовићевића Јова и Самира Садиковића најчешће освајали турнир. Касније и Слободан Терзић, уредник РТС-а, и понеки од афористичара, Милета Цицовић, Зоран Миладиновић и Милан Михајловић.

На песничким брзопотезним шаховским турнирима Бранковога кола, први судија био је Душан Бућан, поета шаха, банијског прекла, чувени новинар Дневника, уредник шаховске рубрике, заљубљеник у ову древну игру и уметност.  И песник, писао је песме о шаху. Говорио да магија шездесет четвртог поља рађа шездесет пето. Стварао је пријатну атмосферу као заљубљеник у шах, у песнике и поезију, као неко ко је свој живота заиста посветио шаху. Имао је неуобичајно велику браду, личио на владику,  крупне очи, наочаре, увек посвећен договору, одговоран и тачан, речју – прави човек за Бранково коло

Након Бућанове смрти 2005, године, заменио га је син Владимир, по оцу такође трагалац и боем, познавалац уметности, вредан. Кроз време, судије на Бранковом колу били су и Љубица Живковић, Трајче Костовски, Рамо Мујагић, Красоје Нотарош и Жељко Медар. Песници и писци играју уз шаховске сатове, изнајмљене из Шаховског клуба Нови Сад. Партије трају пет плус пет минута. То је брзопотезни турнир, такозвани цугер. Можеш, дакле, да изгубиш и на време, ако ти првом падне заставица на часовнику. Обично се игра на десетак табли, око дведесетак играча. Ако је мање играча присутно, игра се двокружно. По завршетку турнира, по традицији, заједнички ручак, Бранково коло части - уз карловачко вино.

Од почетка, на турниру постоје награде. Победник је, рекох, добијао златни дукат Новосадске банке. Међутим, нестанком ове банке, нестао је и спонзор. Ерсте банка из Беча преузела је, боље рећи прогутала нашу банку. Покушали смо наставити сарадњу, али они су одбијали. Није помагало ни то што сам им истакао да се Бранко Радичевић школовао у њиховом Бечу, тамо умро, лежао у аустријској земљи три деценије. Па сам поменуо чувени пренос Бранкових земних остатака из Беча на Стражилово, као велики културни догађај у Европи тога времена. Ништа није помагало, нека режирана бирократска хладноћа и туђе неразумевање наших душа и живота. Схватио сам да је то нека врста окупаторске логике, да они не желе да подржавају нашу културу, поготово не тако велико име српске поезије, као што је Бранко. У разговору с њима осетио сам неку мучнину, испречен зид који је са задатком инсталиран у земљи Србији. А онда сам се сетио једног Јововог шахоризма па у име Бранковога кола, залупивши врата тенковској банци из Вијене, окренуо леђа за сва времена: Не буди пион, ако си већ фигура.

Усталила се нова прва награда – комплет свежих књига Бранковог кола (покретањем наше издавачке делатности 1993)  или комплет карловачких вина, у кутији од шест флаша, понекад и дванаест. Око вина нарочито је постало живо 1992. године када обновио Грожђебал у Карловцима, па би најбољи песници-шахисти уствари добијали актуелна победничка вина са ове чувене народне светковине у славу винове лозе. Трећа награда био је дводневни пансионски боравак у хотелу Боем, власника Бранка Ивановића, веома посвећеног сарадњи око турнира, и уопште са Бранковоим колом, да несебично помогне – увек ту. Истина и ми смо њему помогли у карловачкој Општини да добије елитни простор у центру, управо са аргументима да ће се ту одвијати понеки наши програми, што је подржала и Гордана Лончаревић из Општине.

За последње место на турниру, ех, вечера уз тамбураше у Боему са неком од славних уметница или уметника на Бранковом колу. Ова последња награда никад није реализована, више је била виц, да се на самом отварању турнира, уз објашњење правила игре у цугеру (да ли се једе или не једе краљ) и набрајање награда, мало заслади атмосфера и весело крене у озбиљне шаховске одисеје и пустоловине у славним Сремским Карловцима. Око прве и друге награде, шахисти су се са посебним мотивом борили и тактизовали, па понекад чак и наштимавали, договарали, ако је то било изгледно (на пример ако је неко већ два пута добио комплет књига или вина, па би се то замењивало једно другим). Но, кад се све сабере, јуриш на кутију карловачкиг вина био је официрски жесток, на живот и смрт.

Једном приликом, пре две деценије, промовисали смо књигу Михајла Михаљчишина, Рекли су о шаху (Народна и универзитетска  библиотека Републике Српске, Бањалука, 2002).Том приликом чуле су се и могле прочитати и ове мисли: Живот је као шаховска партија (Сервантес); Шаховска игра је гвоздена провера духа (Гете); Позитиван начин размишљања у животу може да се стекне играњем шаха (Бенџамин Франклин).

А сами шахисти, они највећи казали су и ово: Тајна шаха се састоји у томе да никад не повучеш потез док не схватиш позицију (Фишер); Није могуће почети јак напад уколико не контролишемо бар два централна поља, а понекад су чак три потребна (Капабланка); Увек сам помало сажаљевао човека који не зна шта је шах... јер шах као љубав, као музика, има моћ да људе чини срећнима (Тартаковер); Шах је наука, уметност и игра (Најдорф); Шах је борба са самим собом (Глигорић); Шах је за мене уметност, живео сам између шаха и музике (Смислов); Многи данас сувише добро знају не само шаховску таблицу множења, већ и шаховске алгоритме, и зато, дошло је време да треба доказивати да су два и два пет (Таљ).

Ненад Грујичић

ВЛАДИМИР ЈОВИЋЕВИЋ ЈОВ

Шах је игра поетска, преузме ти главушу,

песници се такмиче да тријумфе осете,

а Јов је чак играо и гледао плавушу.

Шах има и поразе, па те врази посете,

редај брзо фигуре, крени нову партију,

можда реми извучеш, ето теби утехе.

На турниру песничком, где неки и попију,

Јов је газда шаховски, матира те часком он,

ал’ кад треба –попусти, с осмехом до ушију,

преполови поен свој, као прави шампион,

неће да те понизи, лако ће до победе,

виртуоз је боемски, сија као лампион.

Шахоризме писао, те странице не бледе,

од пешака до краља, од стварности па до сна,

црно-беле фигуре вребају из заседе.

У Бранково коло је рукописа дао два,

и књиге су изашле – шаховска два пламена,

прва Гамбит Пегазов, Шаховођа друга, да,

која тада била је баш за турнир спремљена.

Промоција књиге – гле, занемели шахисти,

а јуче преминуо Јов, ан пасан поета

којем судба не даде да се игре насити.

        (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2021)