ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ ОДРЖАЋЕ ПАРАСТОС АЛЕКСИЈУ (БРАНКУ) РАДИЧЕВИЋУ

Сремски Карловци, 9. септембар 2021.

ПАРАСТОС 16. СЕПТЕМБРА У САБОРНОЈ ЦРКВИ СВЕТОГ ОЦА НИКОЛАЈА

За сутра предвиђен парастос Алексију (Бранку) Радичевићу пролонгиран је за 16. септембар у Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима.Парастос ће одржати Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије са Епископом сремским господином Василијем, карловачким свештенством и младим богословима.

Бранко Радичевић рођен је у Броду на Сави (1824) уочи  Св. Алексија, и крштен под тим именом. У Карловачкој гимназији, у школским књигама (1835-1841) уписан је као Алексије Радичевић, и сви га од миља зову Аца. Недељом је одлазио у Саборну цркву у Карловцима и за певницом појао. После школовања у Темишвару (1841-1843), где је студирао мудрољубије (филозофију), он ће у Бечу своју прву књигу „Песме", објављену славне 1847. године, потписати именом Бранко Радичевић преводећи са грчкога - Алексиос на српски језик.

На фотографији, из архива Бранковога кола, Патријарх Порфирије, тада игуман манастира Ковиљ и викарни епископ јегарски, на 35. Бранковом колу, 12. септембра,  2006. године,  у Карловачкој богословији „Свети Арсеније Сремац“. 

Ненад Грујичић

АЛЕКСИЈЕ РАДИЧЕВИЋ

Поезија, шта је она, да ли младост што не стари,

зашто сваког аутора не надживи прво слово?

Алексије Радичевић младим пером још крвари,

Карловци му беху берба, гимназија, Стражилово,

у школи га никад нико називао није – Бранко,

овде стиг’о као клинац, послушајте сад и ово,

са један’ест годиница, из Земуна, и све тако,

Аца браца, сремско дете, у Славонском Броду рођен,

шест година карловачких, зар не више, ју на’пако!

Гимназија друга мајка, неким вишим смислом вођен,

ту на српском не написа песму своју баш ни једну,

немачки је главни језик, Аца рано и с њим срођен.

Али зато хербаријум, као какву књигу вредну,

најбоље је он сложио: биљке, цвеће Стражилова,

микроскопом истражив’о листак жути и петељку.

Гимнастика – да, дабоме, била мода тога доба,

атлета је млади Аца, к’о Херкулес снагу има,

тада није пев`о: Дође доба, да идем у гроба...

Ах, умало сметнух с ума, да испевам ово свима,

са латинског као ђаче, а уместо на немачки,

превео је Аца запис на матерњи – српска рима.

Као школски састав, једном, а баш тако, састављачки,

написао на германском добру песму о Дунаву,

а Кашанин, после, рече да уради то зналачки,

чак помало и антички. Али тек у Темишвару,

где студира мудрољубље, филозофски смер – етика,

Аца прву своју песму написа у Божјем дару

за матерњу мелодију српског метра и језика.

Девојка је на студенцу пропевала изван Срема

у Банату темишварском, чијих триста претплатника,

даде новац за штампање прве књиге усред Беча.

Ето то је име Бранка, пре нег’ ће се тако звати,

Алексије Радичевић, себи самом је претеча,

што Црњански једном рече, себи преци, језик – мати.

                                (Из књиге "Сремскокарловачке терцине", Бранково коло, 2020)