Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ШАХОВСКИ ОКРШАЈИ ПЕСНИКА - УЗ ЈОВОВЕ ШАХОРИЗМЕ

slika

У сусрет јубиларном 50. Бранковом колу

О ПЕСНИЦИМА-ШАХИСТИМА (наставак)

"Недељни Блиц",  8. август 2021.

Пише: Ненад Грујичић

 

На Бранковом колу шах је опчинио један број песника, писаца и уметника, самим тим што је ту (не)видљиво присутан и Бранко Радичевић који је љубио ову древну игру. Шах у многоме личи на поезију, уствари, он је све, и математика, и музика, и наука и психологија, шах је живот како рече Боби Фишер. Оданост, чак и и фанатизам према шаху парадигма је за потпуну посвећеност поезији. На сличан, готово исти начин песници се односе према бескрају матерњег језика и његовим моћима у поезији.

На 34. Бранково коло 2005. године, 4. септембра,  стигао је и  Борислав Бора Ивков, велемајстор,  играч светске славе,  аутор важних књига о шаху. Био је победник првог светског турнира за јуниоре 1951. године у Бирмингему у Енглеској. На подсећање на освајање ове титуле, Ивков је рекао: „Не сећам се да ли ми је својевремено Ботвиник или Петросјан рекао како је од свега најважније бити првак света, јер касније остајеш само – бивши првак света. Титула је тренутна, али оно бивши остаје заувек. И као да су предвидели да ће то бити мој најзначајнији лични успех у каријери“, самоиронично је, духовит као и увек, рекао Бора Ивков.

Био је освајач бројних олимпијских медаља, и највиших одличја са европских и светских првенстава. Ожењен бившом мис Аргентине. Дошао на Бранково коло у име Земуна који је имао привилеговано место у Сремским Карловцима, довео га Душан Батиница, управник земунске библиотеке, наш стари пријатељ и сарадник. Бора Ивков имао је манире великог господина и видело се да је одушевљен Сремским Карловцима.

Играјући симултанку на десетак табли, све нас је победио. Видевши то, схватиш да у свакој области постоје изразити таленти који нагињу генијима или то већ јесу. Михаил Таљ је на пример завезаних очију играо симултанку на 38 табли и све добио, само једну ремизирао. Потом је из главе све партије дословце записао у нотес!

Кад помињем симултанку, био сам у прилици да играм на једној таквој у Новом Саду, на Спенсу. Нашао сам се међу петнаест играча, јавних личности,  против Анатолија Карпова, бившег светског првака. Учинило ми се око средине партије да ћу ремизирати, али, авај, Карпов нас је такође све победио, или је чини ми се био један реми, са Оливером Ивановићем.

Много раније, у време Шаховске олимпијаде 1990, упознао сам на Спенсу и Михаила Таља, такође бившег првака света. Имао је шаку са три прста, уместо пет, два по два у једном, осим палца,  срасли у дебље прсте. И том руком повлачио потезе, као да је кентаурски изашао из неког мита.

Шах ми је био и остао ненадмашна духовна лепота коју преносим на друге, тако и сада настојим да подмладим песнички турнир у шаху на Бранковом колу. Турнир је увек био озбиљно схваћен, играло се у миру, концентрисано, жуђено. Шах је прелепа игра за коју Роберт Фишер рече да је сâм живот. Драгослав Андрић је забрањивао играчу противнику да пуши цигарету током игре. И имао је неке своје захтеве, на пример, да он једини остане на месту, на истој столици и за истим столом где је већ сео, док други, како судија чита нове парове, мењају столове и табле. Поштовали смо његову личност, био је и најстарији, а понајпре имао важно дело и на терену шаха, али и литературе, дабоме. Он је био и победником турнира, врло често. Радовао се доласку и игри, и држао тога као светиње, до Бранковог кола и Сремских Карловаца.

Горан Бабић играо је стојећи, добар играч, освојио једном треће место. У једној партији дошло до сукоба између њега и Вујице Решина Туцића, с којим је био баш – пријатељ. Међутим, Вујица је повукао неки потез који је Горан сматрао немогућим, то јест неправилним, или већ каквим. Ту је настао сукоб, и Бабић одлучује истог часа да напусти турнир, да иде на железничку станицу у Карловцима, на воз за Београд. То је изненадило, па и збунило Вујицу, нагло је пробледео, седећи пружао руке према Горану, дао му за право молећи га да остане, да не иде на локомотиву.

Павле Нишавић играо је на турниру захваљаујући својим презимењацима песницима, Ралету и Саши. Правдољубив и искрен, добар шахиста, човек из народа, у тренутку док је играо с  једним књижевним критичарем, Павле је устао и жестоко га опсовао. То се дотад никад није догодило, а ни после на турниру. Критичар је био украо потез, а Нишавић запањен, скочио и наглас да сви чују рекао да овај тако и у животу непоштено понаша се с људима, краде и вара. Било је непријатно, али се догодило. Сви играчи су чули, и ћутке завршили своје партије, а после судијине прозивке нових парова, па и онај књижевни критичар, уронили у нову загонетну позицију црно-белих чудеса.

Пре две године, на Стражилову, у „Бранковом чардаку“, играо се турнир. Из Шаховског клуба Нови Сад, с којим све време сарађујемо, представили су једног слепог врхунског играча и предложили да наступи на нашем брзопотезном турниру. Прихватили смо и убрзо видели да слепи играч све одреда побеђује. У једном тренутку један афористичар, такође добар играч, одиграо је немогућ потез у брзини, или како већ, али је слепи играч, као да види својим очима, рекао – стоп, потез је немогућ, и мирно као да ништа није било напипао спорно место и вратио фигуру на њено.

То је био потез којим је ловац прескочио своју сопствену фигуру и стао на неприпадајуће му слободно поље. Умешао се и судија, грешка је исправљена, без много буке. Помислио сам да понекад у брзопотезном шаху неки опасни играчи, попут оног критичара,  могу намерно да повлаче такве, немогуће потезе. Неискуснији играч у брзини то и не примети. Да ли је намерно или не у малочас поменутој партији повучен поменути потез ловцем, то сазнати нећемо, али је факат да је слепи играч добио ту партију и, после још неколико кола – постао победником турнира!

Јединствена је прича о Владимиру Јовићевићу Јову који је на Бранковом колу освајао прву награду више пута. Понекад се чинило да може да је освоји како хоће и кад хоће, па је препушта другоме. Мада, неколицина играча га је могла, рекох ли, склонити с тог наума: Драгослав Андрић, Самир Садиковић, Желидраг Никчевић, Радомир Мићуновић... Јов није писао поезију, али је био распевани афористичар, песник шаха, годинама је имао своју рубрику у листу Политика, Знакови поред кревета.

Бранково коло је штампало две књиге шахоризама Владимира Јовићевића Јова. На 33. Бранковом колу, 5. септембра 2004. године промовисан је његов Пегазов гамбит. О књизи говорио Љубивоје Ршумовић. Јов је имао неку врсту опијености шахоризмима, држао је да само он на свету тако пише. Шаховске фигуре су метафоре, па и симболи везани за конкретну стварност, за разноврсне појаве у калеидоскопу живота, за ликове и јунаке свакодневице.

Шаховска табла је море живота са свим својим плимама и осекама, конкретно, живи рељеф човека и збиље. Ево неколико шахоризама из Јовове књиге: Шахиста је богат човек, има 64 поља;  Међу кибицерима било је и будућих жртава; Држим их у пату, зато пате; У шаху су велике очи; Када су коњи у игри, опасно је дирати топове; Симултанка је колективни неуспех појединаца.

Промоција друге књиге шахоризама Шаховођа (Бранково коло, 2011), била је 11. септембра, на 40. Бранковом колу. Предложио сам му да књигу назове  Шаховођа, наспрам чувеног Бранковог стиха: Коловођа коло вија,/ коло лети, зној пробија. Јов се одушевио и одмах прихватио. Нажалост, игром црне судбине, дан пре промоције, Јов је изненада преминуо. О новој књизи, уз мене домаћина и рецензента  књиге, говорили Радомир Мићуновић и Петар Лазић. Ниједан више није међу живима, о, Боже!

У рецензији-поговору тој књизи, записао сам и ово: „Сатиричар у крви, духовит до балчака, а тиме и непоткупљиво деликатан, Јов каже: О демократији није било говора, дирн`о сам у краља. Он види свет и човека од цивилизацијског тренутка када су се људи организовали у друштвене групе и основали законе, формирали манипулативне механизме институција и власти: Црног хлеба и црно-белих игара. Ево шахоризама из Шаховође: Без пиона нема трона; Шах није демократска игра, играју само двојица; У недостатку идеја рађају се комбинације; Какав народ, таква симултанка; С коњима на свим пољима; Порази нас уче да ремизирамо.

Владимир Јовићевић Јов рођен је 1950. године на Цетињу, основну и средњу школу учио у Београду. Ту је започео студије филозофије, а дипломирао политичке науке. Био је познат као врстан шахиста међу писцима. У споју са његовом несташном природом било је неке посебне, оригиналне боемије. Овај сладострасни трагач за нијансираним трепетом свакодневних лепих зона сумрака, за смислом амбивалентне и изгладнеле људске природе, пласирао је своје шахоризмичне коврџе духа у двема књигама Бранковог кола. Чинио је то са особеним огњем намере, са еросним учествовањем у свим облицима и фазама настајања и емитовања енергије шаха и нашега турнира.

Обе Јовове књиге опремили смо фотографијама кроз историју нашег турнира захваљујући богатим албумима Бранковога кола. У првој књизи, Пегазов гамбит, било је деветнаест фотографија са конкретних поетско-шаховских битака. Сваку сам, уз потписана имена присутних на фотосима, крунисао римованим двостихом који објашњава слику и прилику, на пример: Славни Јов у првом плану/ противнику тражи ману, или, Крстивоје Илић гледа/ ко ће овде да се преда.

Друга књига, Шаховођа, има шеснаест фотографија (8+8), не случајно. Аналогно броју рубних поља на табли, толико стихова има песма Карловачка древна игра, састављена од четири катрена у шеснаестерцу (од два осмерца, римована). Сваки од леонински римованих шеснаестераца (8+8) налази се као потпис испод шеснаест фотографија у књизи, управо редом, од првог до последњег. Ево како – ево песме:

 

Шах-дружина, права страва, покрај чесме Чет`ри лава,

Изнад табле руке лебде – до пораза ил` победе,

Шампиону мисли лете противнику да запрете,

Где се крије прави потез, еј, судија додај нотес.

 

Јуродиви прима дарак, остварио давни санак,

Магија је шах играти, јер време се стопут скрати,

Два песника лице држе док проблеми таблом прже,

Коловођа тихо стреми да резултат буде реми.

 

Победнику стигле књиге за шаховске слатке бриге,

Судија се каткад сети матирањем да запрети,

Два боема женскароша играју за пола гроша,

Шахисткиња-мајсторица за песнике посластица.

 

Шампион је дуге косе – многи воду да му носе,

Прва лига овај чова, друго лице Пегаз-Јова,

Шахисти су дивна сорта – стражиловска им аорта,

Време тече – немој красти, ионако мат ће пасти!

 

Ко не игра шах, заиста пуно губи, напросто је у некој врсти хендикепа, духовно сиромашнији на овоме свету. Та стара, мистична, непознатог корена, савршена игра, борба белих и црних фигура, надгорњавања добра и зла, ероса и танатоса, представља неисцрпно богатство и за песничку машту, имагинацију и интелигенцију. Кажу да човек није измислио шах него га открио, затекао од неке друге цивилизације која нам се тиме јавила и оставила космичку поруку – за бескрајно распетљавање тајне. Шаху ништа нису могли ни компјутери, ни нове технологије, потпуно им се прилагодио, односно, надишао их својом супериорном једноставнишћу са безброј комбинација и нијанси људског ума. Остао је независан и свој, показало се да више даје него што узима.

У време злосрећне пандемије шах је постао још снажније уточиште многима, показао невероватну виталност и снагу, проширили су се и настали  нови, велики кругови присталица, и младих и старих, на целој планети. Још је Аристотел у она давна времена написао Александру Македонском: „Видим да стално путујеш, а када си усамљен, када се осетиш туђином, играј шах, јер ће те он развеселити и бити саветником у ратним подухватима.“

 

Ненад Грујичић

ВЛАДИМИР ЈОВИЋЕВИЋ ЈОВ

 

Шах је игра поетска, преузме ти главушу,

песници се такмиче да тријумфе осете,

а Јов је чак играо и гледао плавушу.

 

Шах има и поразе, па те врази посете,

редај брзо фигуре, крени нову партију,

можда реми извучеш, ето теби утехе.

 

На турниру песничком, где неки и попију,

Јов је газда шаховски, матира те часком он,

ал’ кад треба –попусти, с осмехом до ушију,

 

преполови поен свој, као прави шампион,

неће да те понизи, лако ће до победе,

виртуоз је боемски, сија као лампион.

 

Шахоризме писао, те странице не бледе,

од пешака до краља, од стварности па до сна,

црно-беле фигуре вребају из заседе.

 

У Бранково коло је рукописа дао два,

и књиге су изашле – шаховска два пламена,

прва Гамбит Пегазов, Шаховођа друга, да,

 

која тада била је баш за турнир спремљена.

Промоција књиге, гле, занемели шахисти,

а јуче преминуо – Јов, ан пасан поета

 

којем судба не даде да се игре насити.

 

                                                   (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково  коло, 2020)