ЈЕДИНСТВЕН ПЕСНИЧКИ ТУРНИР У ШАХУ

"Недељни Блиц", 1. август 2021.

Пише: Ненад Грујичић

И БРАНКО РАДИЧЕВИЋ ЈЕ ИГРАО ШАХ

„Нека је благословена моја душа што сам научио да играм шах.“ (Пушкин)

Већ тридесет три године траје песнички брзопотезни шаховски турнир на Бранковом колу. Неки су покушали да нас копирају, и овде и у свету, или су чак пре нас организовали сличан песнички турнир, али то је потрајало кратко, нигде није заживело као на  Бранковом колу. Песнички турнир у шаху је један од најупечатљивијих наших програмских континуитета, нешто што се никад није прекидало откако се засновало.

Далеке 1849. године, 2. априла, млади књижевник Јован Ђорђевић затекао је свога врсника Бранка Радичевића како игра шах у Земуну и тим поводом записао: „Шаха је играо врло вешто и врло је брзо покретао фигуре.“ То је онај Јован Ђорђевић што је основао Српско народно позориште, аутор текста химне Боже правде. Овај његов запис о Бранку одговор је многима који питају зашто смо шаховски турнир уврстили у програме песничкога Бранковог кола.

Пре петнаест година, био сам се задесио у Земуну на једнократном уметничко-новинарском шаховском турниру где је, као почасни гост, играо и Светозар Глигорић, стари Земунац, наш чувени велемајстор, легенда. Поменух  му ту земунску Ђорђевићеву реченицу о Бранку и шаху, а он се изненади и обрадова. Светлуцајући очима, са смешком, одмах рече да није знао за тај податак. Успут ми се поверио да је, иако у одмаклим годинама (прешао осамдесету), уписао Музичку академију, решио да се бави компоновањем. Глигорић је преминуо 2012. године, а неки дан прочитах да је нека важна шаховска свечаност отворена једном његовом музичком композицијом.

Сматра се да се шах појавио пре више од две хиљаде година, неки иду и дубље у прошлост. У суштини се не зна кад је тачно настао. Под именом чатуранга налази се у Индији и шири на Персију, где у шестом веку узима ново име – шатранџ, које исходи из имена краљ на персијском. Калиф Ал-Мамун је рекао: „Чудно је да ја који владам светом од Индије на истоку до Андалузије на западу, не могу да савладам 32 фигуре на малом простору шаховске табле.“ После арапског освајања Севиље 712. године, шатранџ је закорачио у Европу, да би се од 10. до 12. века из Шпаније и Италије, под именом шах, проширио на европске земље и –  цео свет.  Волтер је записао: “Од свих игара шах заслужује највећу почаст људског ума.“

Шах је надахњивао велике духове и давао им мотивацију за стваралаштво: Хајам, Алигијери, Бокачо, Џосер, Рабле, Сервантес, Волтер, Дидро, Гете, Пушкин, Радичевић, Балзак, По, Толстој, Вајлд, Ниче, Валери, Аполинер, Џојс, Елиот, Пастернак, Андрић, Црњански, Крлежа, Брехт, Набоков, Борхес, Јурсенар, Бекет, Јонеско, Кортасар, Весна Парун, Маркес, Павић, Кундера, Еко, Киш и други.

На првом песничком брзопотезном шаховском турниру, под називом Песници воле шах, у петак, 9. септембра, 1988. године, у Спортском и пословном центру „Војводина“ – Шаховски плато, на првом спрату, на списку су била ова песничка имена: Горан Бабић, Абдулах Сидран, Ранко Рисојевић, Тодор Терзић, Радомир Мићуновић, Стеван Тонтић, Вујица Решин Туцић, Марко Вешовић, Боро Радаковић, Ристо Јачев, Желидраг Никчевић, Јоан Флора, Мирослав Цера Михјаловић, Михал Рамач, Радомир Уљаревић, Лазар Бојановић, Милорад Црњанин, Селимир Радуловић, Слободан Билкић и Милан Плетел. Први судија на Бранковом колу био је Душан Бућан, угледни шаховски новинар у Дневнику и поетски боем.

У част шаха и предстојеће Шаховске олимпијаде премијерно су прочитали песме ови песници: Стеван Тонтић („Балада о краљу“), Горан Бабић („18 краљица“), Ранко Рисојевић („Свеопшти шах“), Бошко Ивков, као посматрач („Песници-шахисти – кибицерска“) и судија Душан Бућан („Бивше фигуре“). Песник и писац Миленко Стојичић саставио је значајну антологију песама о шаху, од памтивека до почетка 21. века.

Као афористичар, Владимир Јовићевић Јов прикључио се турниру на 24. Бранковом колу 1995. године и непрекидно долазио остављајући упечатљив траг. На турнире су повремено стизали, или играли једном-двапут,Љубивоје Ршумовић, Раде Бранков, Милан Младеновић, Бранислав Петровић, Васо Милинчевић  Радослав Златановић, Душан Говедарица, Владимир Јагличић, Зоран Божовић, Раша Попов, Предраг Бјелошевић, Јован Попов, Селим Арнаут, Бећир Вуковић, Јово Војновић, Нада Попов, Рихард Питрас, Драгомир Шошкић, Коста Дувњак, Владислав Радаковић, Милан Ђаковић, Радомир Д. Митрић и други. Неки су одустали  увидевши изузетну  снагу главног језгра песника-шахиста. Неке је, пак, у време одржавања Бранковога кола пут водио у дугом правцу. Били су пар пута најављивани, и много желели да играју, распитивали се и обећавали, међутим увек би им се нешто испречило: Момо Капор, Брана Црнчевић,Милован Витезовић... Дабоме, губили су недоласком, знали су то, али живот је чудо.

С почетка двадесетог првог века прикључили су се поједини сатиричари и афористичари, нови песници, професори и сликари: Петар Лазић, Ранко Гузина, Драгутин Минић Карло, Драго Тешевић, Димитрије Панфилов, Марија Стојановић, Милош Ласковић, Перо Главановић, Велибор Вујовић, Зоран Миладиновић, Павле Нишавић, Владимир Кнежевић, Милован Драгић, Милан Михајловић, Милета Цицовић, Љубиша Стојилковић, Никола Раусављевић Растко Лончар.

Два године после одржавања првог турнира, а месец-два пре почетка, ни мање ни више, светске Шаховске олимпијаде у Новом Саду (1990), с обзиром да је Новосадска банка била и наш генерални спонзор, припремили смо адекватна признања. Наиме, Банка је наручила, па и за наш шаховски песнички турнир одвојила три медаље Шаховске олимпијаде (злато, сребро, бронза). О, колика радост међу песницима-шахистима! Прве медаље су освојили Драгослав Андрић, Желидраг Никчевић и Радомир Мићуновић, који су, иначе,  уз Владимира Јовићевића Јова и Самира Садиковића најчешће освајали турнир. Касније и – Слободан Терзић, уредник драмског програма РТС-а, и понеки од афористичара, Милета Цицовић, Зоран Миладиновић и Милан Михајловић.

На песничким брзопотезним шаховским турнирима Бранковога кола, први судија био је Душан Бућан, поета шаха, људина банијског прекла, чувени новинар Дневника, уредник шаховске рубрике, прворазредни заљубљеник у ову древну игру и уметност.  И песник, велим, писао је песме о шаху. Говорио да магија шездесет четвртог поља рађа шездесет пето! Стварао је пријатну атмосферу као острашћени заљубљеник у шах, у песнике и поезију, као неко ко је свој живот заиста посветио шаху. Имао је неуобичајно велику браду, личио на владику,  крупне очи, наочаре, увек посвећен договору, одговоран и тачан, речју – прави човек за Бранково коло

Након Бућанове смрти 2005, године, заменио га је син Владимир, по оцу такође трагалац и помало боем, познавалац уметности, вредан. Кроз време, судије на Бранковом колу били су и Љубица Живковић, Трајче Костовски, Рамо Мујагић, Красоје Нотарош и Жељко Медар. Песници и писци играју све време уз шаховске сатове, изнајмљене у Шаховском клубу Нови Сад. Шаховске партије трају пет плус пет минута. То је брзопотезни турнир, такозвани цугер. Можеш, дакле, да изгубиш и на време, ако ти првом падне заставица на часовнику. Обично се игра на десетак табли, око дведесетак играча. Ако је мање играча, игра се двокружно. По завршетку турнира, по традицији, заједнички ручак, Бранково коло части – уз карловачко вино.

Од почетка, на турниру постоје награде. Победник је, рекох, добијао златни дукат Новосадске банке. Међутим, нестанком ове банке, нестао је и спонзор. Ерсте банка из Беча преузела је, боље рећи прогутала Новосадску банку. Покушали смо наставити сарадњу, али они су одбијали. Није помагало ни то што сам им нагласио да се Бранко Радичевић школовао у њиховом Бечу, тамо умро, лежао у аустријској земљи три деценије. Па сам поменуо чувени пренос Бранкових земних остатака из Беча на Стражилово, као велики културни догађај у Европи тога времена.

Ништа није помагало, нека режирана бирократска хладноћа и туђе неразумевање наших душа и живота. Схватио сам да је то нека врста окупаторске логике, да они не желе да подржавају нашу културу, поготово не тако велико име српске поезије, као што је Бранко. У разговору с њима осетио сам неку мучнину, испречен зид који је са задатком инсталиран у земљи Србији. А онда сам се сетио једног Јововог шахоризма па у име Бранковога кола, залупивши врата тенковској банци из старе Вијене, окренуо леђа за сва времена: Не буди пион, ако си већ фигура.

Усталила се нова прва награда – комплет свежих књига Бранковог кола (покретањем наше издавачке делатности 1993)  или комплет карловачких вина, у кутији од шест флаша, понекад и дванаест. Око вина нарочито је постало живо 1992. године када се обновио Грожђебал у Карловцима, па би најбољи песници-шахисти уствари добијали победничка вина са ове чувене народне светковине у славу винове лозе. Трећа награда био је дводневни пансионски боравак у хотелу Боем, власника Бранка Ивановића, веома посвећеног сарадњи око турнира, и уопште са Бранковоим колом, да несебично помогне – увек ту. Истина и ми смо њему помогли у карловачкој Општини да добије елитни простор у центру, управо са аргументима да ће се ту одвијати понеки наши програми.

За последње место на турниру, ех – вечера уз тамбураше у Боему са неком од славних уметница или уметника на Бранковом колу. Ова последња награда никад није реализована, више је била виц, да се на самом отварању турнира, уз објашњење правила игре у цугеру (да ли се једе или не једе краљ) и набрајање награда, мало заслади атмосфера – наградом за последње место, и тако весело крене у несвакидашњу одисеју,  у озбиљне поетско-шаховске пустоловине у славним Сремским Карловцима. Око прве и друге награде, шахисти су се са посебним мотивом борили и тактизовали, па понекад чак и наштимавали, договарали, ако је то било изгледно. На пример, ако је неко већ два-три пута освојио комплет књига или вина, онда би се то замењивало једно другим. Но, кад се све сабере, јуриш на кутију карловачких вина био је главни мотив, официрски жесток, примаран – борба на живот или смрт.

Једном приликом, пре две деценије, промовисали смо књигу Михајла Михаљчишина, Рекли су о шаху (Народна и универзитетска  библиотека Републике Српске, Бањалука, 2002). Тада су се могле прочитати и наглас чути и ове мисли: Живот је као шаховска партија (Сервантес), Шаховска игра је гвоздена провера духа (Гете), Позитиван начин размишљања у животу може да се стекне играњем шаха (Бенџамин Франклин).

А сами шахисти, они највећи казали су и ово: Тајна шаха се састоји у томе да никад не повучеш потез док не схватиш позицију (Фишер), Није могуће почети јак напад уколико не контролишемо бар два централна поља, а понекад су чак три потребна (Капабланка), Увек сам помало сажаљевао човека који не зна шта је шах... јер шах као љубав, као музика, има моћ да људе чини срећнима (Тартаковер),  Шах је наука, уметност и игра (Најдорф), Шах је борба са самим собом (Глигорић), Шах је за мене уметност, живео сам између шаха и музике (Смислов), Многи данас сувише добро знају не само шаховску таблицу множења, већ и шаховске алгоритме, и зато, дошло је време да треба доказивати да су два и два пет (Таљ).

На 27. Бранковом колу, 1998. године, промовисали смо и књигу песама Радомира Мићуновића Магична поља (Просвета, Београд, 1998). Иначе, Мићуновић је као песник изванредно стартовао, 1967. године добио Печат вароши сремскокарловачке, био међу првим лауреатима овог угледног признања, а 1969. Освојио прву награду на Фестивалу југословенске поезије младих у (Титовом) Врбасу. Развијао се и као запажен новинар, публициста, енигмата и шахиста. Давао је фини штимунг на турниру, понекад ми замерао што га не позивам чешће као песника на остале програме Бранковога кола, а не увек на шаховски турнир.

Нисам играо шах на Бранковом колу иако ми је то по неким аспектима припадало, односно имао сам шаховску снагу већине присутних играча. Подстицали су ме многи да заиграм на турниру. Као што никад нисам наступао као песник на Бранковом колу, на Стражилову на пример, никад ми песничко име није било у програму манифестације, тако нисам желео ни као шахиста да играм. Домаћин – све ми дато, и то на длану, па још да играм, или не дај Боже победим, на шта би то личило. Био би то потпуни, неопростиви сукоб интереса. Неки би то урадили очас, али, свако је газда својих поступака и свога образа, рекох већ једном поводом Змајеве награде Матице српске. У тој старој установи, највиши функционери постају лауреати поменутог признања.

Има још један технички детаљ, ако бих хипотетички говорећи, и заиграо шах. Турнир је увек почињао трећег дана Бранковога кола, у недељу, а ја сам већ био подоста уморан, често и неиспаван од претходна два дана којима су протутњали многи програми и гости, нарочито на Стражилову, али и у Сремским Карловцима и Новом Саду, а све је ишло преко мене домаћина.  Само да се рукујем и загрлим са свима, па је и то много. Нисам могао да играм шах без праве концентарције, а шах се тако игра. На страну што имам, велим,  принцип да нећу да наступам на Бранковом колу као песник.

Од детињства био сам заљубљен у шах. Проучавао сам све доступне ми књиге о шаху, али што је најважније много сам играо, најчешће код комшије Прокопија Проле Драгића и његових синова Стевана и Милована. Ту су се окупаљале гомјеничке комшије-шахисти, а долазио је и Владо Кнежевић из центра Приједора, машинац, погонски инжењер по струци (дуго студирао), потоњи ликовни уметник. Данас ради скулптуре од сирове руде и њених остатака, али и од расходованих рударских машина, све из чувеног рудника Љубија код Приједора. Играње шаха под виновом лозом породице Драгић остао је за мене догађај фантазмагоричне снаге за цео живот.

Као ученик касних разреда основне школе и током средње добијао сам Шаховски билтен из Русије, долазио ми је на кућну адресу. То ми је поручио један професор руског језика из основне школе, изванредан шахиста, коврџаве велике косе. Сваког  месеца у различитим бојама, јарким и дречавим,  у формату А3, поштар би ме обрадовао. Билтен је имао око триста шаховских партија у сваком броју, многе сам обрађивао.  То су биле партије шаха са нових светских турнира, без икаквог коментара, и без цртежа или фотографија. Имао сам солидно предзнање за то пошто сам ишчитао и проучио, велим,  основне књиге о шаху, пре свега Шаховску читанку Димитрија Бјелице.

Мајка се чудила што се намах кад  устанем лаћам Билтена из Москве и шаховске табле, и без доручка сатима вежбам и проучавам магијску вековну игру.Тада су били актуелни Фишер и Спаски, пратио сам и њихову борбу за светски трон, чак једном и на мору у Макарској, редовно куповао лист Политика да видим партије из Рејкјавика, где се меч одржавао.

                                                                                НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ "НЕДЕЉНОМ БЛИЦУ"

На фотографији из архива Бранковог кола: Један пријатељски вантурнирски цугер Љубивоја Ршумовића и Ненада Грујичића