ПАНЕЛ "ДИЈАСПОРА И ПРИЈЕДОР", И ПОЗИВ НА 49. КЊИЖЕВНЕ СУСРЕТЕ НА КОЗАРИ

Нови Сад, 1. август. 2021.

Ненад Грујичић

НОВИ ГЛАСОВИ ИЗ ЗАВИЧАЈА

Након шеснасет година непозивања од стране Града Приједора на „Књижевне сусрете на Козари“,  јављено ми је из завичаја да неки нови млади људи желе да ме виде у Приједору...  

Пре три недеље позван сам да 28. јула учествујем на панелу „Дијаспора и Приједор“, а у целини из области  културе и друштва. Обрадовао сам се, а како и не бих, кад су ме неки чудни људи у име Организационог одбора Књижевних сусрета на Козари (на челу са Марком Павићем, бившим градоначелником) избрисали са мапе града у којем сам завршио основну и средњу школу, и стекао за цео живот несвакидашње аркадијске слике поткозарске лепоте, које ће ме у великом одредити и у делу поезије, и укупне моје књижевности, али и на пољу изучавања нематеријалног културног наслеђа тога краја.

Подалеке 2005. године, на Мраковици, на Козари, добио сам награду „Скендер Куленовић“ за књигу изабраних и нових песама „Светлост и звуци“ (СКЗ, Београд, 2004). И, заиста, прошло је пуних шеснаест година, некоме трећина а некоме четвртина живота,  како ме се, поводом књижевне Козаре, нису сетили ни газде града, ни завичајни културни посленици укључени у Организациони одбор "Књижевних сусрета на Козари", ни тамошњи ретки  доктори књижевних наука, али ни славни песници из Србије који су сваке године, са великим привилегијама, долазили у септембру у Приједор.

Као у време социјализма, овде су распадом Југославије и променом друштвеног система и даље ти неки, изабрани песници, третирани као полубожанства у новој матрици. То им је омогућавао Град Приједор на челу с градоначелником чија је партија владала градом на Сани пуних шеснаест година. Он је волео из Србије славне личности поред себе, нарочито пред изборе, али никако успешне Приједорчане, јер је то, сматрао је, умањивало његов култ и значај у граду. На обновљеним "Књижевним сусретима на Козари" после рата крајем прошлог века, привилеговани познати песници из Србије, и други, нису затицали остварене песнике пореклом из Приједора и Поткозарја, најпре Драгана Колунџију, а онда и друге. Изгледало је да је књижевна Козара тиква без корена, као да нема својих врхунских песника који нису заборавили завичај, и који су доста тога урадили за Приједор. 

На панелу сам, заједно са успешним Приједорчанима, сликарем Велимиром Илишевићем (Швајцарска) и младим оперским певачем Невеном Црнићем  (Аустрија), у тематској  целини посвећеној култури и уметности, говорио о свом искуству и односу према завичају.  Истакао сам да су моје песничке књиге и те како насељене фантазмагоричним призорима из детињства и младости у Гомјеници  и Приједору, у Поткозарју и на Козари.  

Приликом уручења награде „Скендер Куленовић“ на Мраковици, говорио сам део, а на представљању мене као лауреата у позоришту у Приједору, целу поему „Покривање куће“ што  се бави јединственим  обичајем покривања новог „шљемена“.  Присутна Вера Куленовић, Скендерова супруга, рекла ми је да би се Скендер много радовао да је чуо ову поему. Он је био мајстор поема и она је знала зашто ми упућује ту врсту комплимента.

Уствари, та поема је, са специјалистичким увидима и универзалности, које може дати само поезија, круна мога бављења ојкачом, то јест нематеријалним културним наслеђем Поткозарја и Крајине. У Министарству културе Републике Србије, не без отпора, успео сам да упишем ојкачу у "Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије", као поетско-музичку творевину Срба Динараца-Крајишника који живе у Војводини, то јест Србији. То је био значајан резултат с обзиром да је пре тога Хрватска успела да ојкање упише на Листу угрожених вредности Унеска као културну баштину човечанства. А уствари, био је то ратни плен отет из недара прогнаних Срба Крајишника, плен на који је пре рата Хрватска одмахивала руком.

Вековна ојкачка певанија у Приједору и Поткозарју  има посебну боју и снагу корена.  Говорећи поему "Покривање куће", на махове и запевам ојкачу, што даје значајну разлику доживљаја наспрам других песника, песама и језика, нарочито када наступам у свету. Мој отац  Драшко Грујичић био је познати певач ојкаче у Поткозарју, а уз то цењени бачвар и мајстор неколиких заната. Његова заслуга за излазак првог издања моје студије и антологије „Ојкача“ (Књижевна заједница Новог Сада, 1988) била је огромна и пресудна.  

Конкретан мотив да почнем да радим на томе била је антологија „Бећарац“ (1958, 1979) Младена Лесковца. Одмах сам уочио да је са књижевног становишта то иста (римовани десетерачки дистих), а са музичког потпуно различита творевина.  Била је то моја животна шанса. И тако се отворио потпуно нов креативни пут, дотад непрокрчен у српском језику и књижевности. Посрећило се, досад је изашло шест издања „Ојкаче“, а седмо је на путу. А 1991. године, да се не би заборавило, Радио Нови Сад на тадашњој чувеној "Смотри југословенских радија" у Охриду, освојио је прво место са  емисијом "Од бећарца до ојкаче" чији сам био аутор.

На панелу сам предложио Граду Приједору да припреми и понуди Унеску, за  Репрезентативну листу,  „Старо козарско коло“, као елемент нематеријалне културне баштине човечанства, из Поткозарја. Предлог је одушевљено прихваћен и Приједор ће на томе радити. По завршетку панела, на ручку који је приредио нови градоначелник Приједора, разговарали смо о много чему, са видљивом свежином и  инспирацијом домаћина и његових младих и амбициозних сарадника. 

Кроз овај део тематике, на самом панелу, поменуо сам и податак да сам се у последње време, као и ранијих година, бавио  одбраном нематеријалног културног наслеђа Срба Крајишника у Војводини, то јест у Србији, указивањем на то да ова култура има апатридну позицију у Србији, да није системски подржана од државе. А само у Војводини, живи преко милион људи пореклом из српских динарских крајева, пристиглих током двадесетог века, и пре, кроз разне сеобе, велику колонизацију Срба Крајишника у Војводини после Другог светског рата, те економнских миграција и сличних измештања са кућног прага. Тако је, на пример, војна акција Хрватске под називом „Олуја“, и не само она, прогнала стотине хиљада Срба Крајишника са Баније, Кордуна, Лике, Далматинске загоре и Босанске крајине. Тако гледано, питање дијаспоре је веома сложено и слојевито, не може се једнострано посматрати из фиксиране тачке времена.  Кроз историју, на  чувеној Војној граници од Кордуна до Темишвара, многе су империје и велика царства сломили своје зубе.  

На панелу сам помену да је Бранково коло и пре тих шеснаест година увелико водило рачуна о ијекавској варијанти српскога језика у поезији и књижевности уопште, те да су тако и песници и писци и из Приједора налазили своје место на Стражилову, у Сремским Карловцима и Новом Саду - на Бранковом колу! И сликари дабоме (по томе је Приједор нашироко чувен), и драмски уметници, музичари, етно-певачи, и други.

И током ових шеснаест година Бранково коло није заборавило приједорске ауторе, припале су им по једна од две чувене полувековне награде Бранковог кола: „Печат вароши сремскокарловачке“ и „Стражилово“ . А од двадесет пет песничких књига из прекодринског амбијента, од укупно сто педесет у издавачкој радионици Бранковога кола, пет је из Приједора. И, све време, понеко из ијекавског амбијента долазио је радосно да се јати са Бранковом екавицом  на Стражилову, у Сремским Карловцима и у Новом Саду. За то време, „Књижевни сусрети на Козари“ потпуно игноришу и Бранково коло и мене као аутора везаног пупчаном врпцом за крајишки миље и Приједор. А толико много могу да помогнем "Књижевним сусретима на Козари" из свога вишедеценијског искуства у Бранковом колу као највећој институцији, то јест песничкој и, у том знаку, културној манифестацији у Србији и региону.

Долазиле су до мене вести да током ових шеснаест година неки универзитетски професори из Новог Сада и Београда, дежурни критичари и чланови жирија (из Црне Горе и Херцеговине) на "Књижевним сусретима на Козари" и диљем Републике Српске, на обали Сане у Приједору окрећу печенице на ражњу с домаћинима орним да сеире што ме нема с њима у мом Приједору. Једном од њих дошапнух мало гласније у пролазу на Сајму књига у Београду да сам чуо за то прелестно окретање прасића на ражњу у мом завичају.  Чуо сам то у приватним одласцима са сетром Надом у Приједор  да обиђемо гробове мајке Стоје и оца Драшка, наших предака и  родбине. Док сам му то говорио, он се измицао и - нестајао дубоко у сајамској вреви. 

Како се то десило да Град Приједор, институционално, забрани мени долазак на „Књижевне сусрете на Козари“? Говорио сам о томе више пута, па и овде на сајту Бранковог кола објавио текст са детаљима - „Орфејска светлост Драгана Колунџије“. Може се прочитати, при руци је. Сада само толико – да сам бранио Драгана Колунџију у времену после 2000. године када су након вишегодишње паузе обновљени „Књижевни сусрети на Козари“. Тада је награду добио Љубомир Симовић, али - награду која се звала „Козара“, домаћини су се из неких разлога плашили да помену име Скендера Куленовића. Касније су из сличних разлога увели и награду "Књижевни вијенац Козаре", а недавно сјединили једно с другим.

Срећом, то да је избегнуто Скендерово име у називу награде, догодило само те године.  А на представљању лауреата Симовића, и на песничкој вечери, у позориштву у Приједору,  где је песме тада говорило десетак песника, све време у публици седео је веома потиштен, искључен из програма, без могућности да званично наступи,  Драган Колунџија, једини песник у Срба који је најелементарније опевао Козару. А како и не би, када је као четворогодишње дете на Козари, гледао у грозници страха, како Немци и усташе спаљују ноћу и његову кућу.

Бранећи Драгана Колунџију, упао сам у немилост локалних властодржаца, оних политичара којима је преча Удба од сопственог народа и његових врсних песника. А  тадашњи газда Приједора се потрудио да у Хаг, по америчком диктату, пошаље из Приједора и младог Драгана Колунџију, синовца песника Драгана Колунџије који је убрзо отишао у Холандију, у посету своме оптуженом рођаку. Написао је песму о четрнаест брава које је морао отворити да би дошао до хашке тамнице где је заточен његов презимењак. И ту песму, доцније, песник Колунџија је прочитао у Приједору, што си жбири-удбаши намах приметили и замандалили његову судбину. А млади Колунџија се вратио из Хага неосуђен и чист, невин. Међутим нико га у име Града Приједора никад није посетио и упитао како је, како девера у тешка времена и треба ли му нешто припомоћи.

Десет година песник Козаре  Драган Колунџија није позиван на „Књижевне сусрете на Козари“ . Болно доживљавајући ту бесловесну казну, песник је губио здравље. Већ увелико раслабљеном Колунџији, мастодонти тадашњег Приједора одлучују да се тобож смилују, а у тренутку када је у њиховим рачунџијским главама наводно политички ојужило - дају му „Књижевни вијенац Козаре“. Мене су наставили да гурају у заборав умишљени да могу утицати на мој пут и прекрајати завичај у срцу.  Божји путеви су непредвидиви, и човечје није да о томе много зна.

Онда се догодио горе поменути позив из Приједора пре двадесетак дана. Јавио ми се и писмом, званично, нови градоначелник Приједора, млади Далибор Павловић, и замолио да учествујем на поменутом панелу – „Приједор и дијаспора“.  Прихватио сам, наравно, и убрзо се нашао у Поткозарју, са супругом Миленом и кћерком Даницом, што је био њихов први одлазак у Приједор. Уз искрено  завичајно гостопримство Града Приједора, били смо смештени неколико дана у чувеном хотелу из моје младости на обали Сане.

По завршетку панела, сутрадан, организован је мали пријем за мене у згради Скупштине Града Приједора. Домаћини су тога дана били Моња Касаловић, в.д, начелница за културу и просвету, и Мирсад  Дуратовић, председник Скупштине Града Приједора. Ту сам, не тражећи ништа такво, добио извињење за дугогодишњу непријатност коју су према мени чиниле неке претходне главешине Приједора. Позван сам званично на „ 49. Књижевне сусрете на Козари“ у септембру,  да наступим на Свечаној академији, а  да потом буде ми приређено и посебно песничко вече.

По завршетку пријема, захваљујући на позитивној промени, рекао сам да с породицом крећем на Козару, да је видим након толико година. Како идете, упитао ме Мирсад. Таксијем, као свих ових дана у граду. Не, рекао је, ићи ћете с мојим возачем, сад ћу га позвати, чекаће вас на излазу. И заиста – ја сам Адмир, рекао је висок пријатан човек средњих година, бивши познати рукометаш. Од велике помоћи било нам је његово одлично познавање пута и Козаре. Успут нам је причао како је годинама ишао по Ерића, Матију и Ршума, и друге песнике из Србије, довозио и враћао. По повратку са Козаре фотографисали смо се у Приједору код чувеног споменика Младену Стојановићу,  рад његовог брата Сретена  Стојановића, из чувене породице Стојановић. На једној мојој књизи огледа, есеја и критика, "Плес у негвама", на корицама, налази се чувени "Бацач камена" Сретена Стојановића. 

Наредног дана, посетили смо манастир Моштаница код  Дубице, и наточили познату воду са извора. У "Старом козарском колу", које је славио и Скендер Куленовић у свом есеју "Из хумуса, генеза једне пјесме", и данас се може чути ојкачки дистих: „Моштанице, водо племенита,/ ко те пије тај болестан није.“ Колико ли је пута мој отац, у колу и мимо њега, запевао овај лепи народни двостих! Уз бројне и значајне духовнике, монахе и игумане манастира Моштаница, овде се налази и име заштитника "сиротиње раје" и чувара манастира Моштаница - Петар Поповић Пеција (1830-18759), чији споменик налази се изнад манастира. 

У Поткозарје нас је довезао и у Нови Сад вратио возач Града Приједора, Предраг, мудар и духован човек, такође рукометаш из младости.  Током пријатне вожње назвали смо га пилотом, решавао је проблеме на застојима на граници, километарске колоне аутомобила и теретних камиона. Као вансеријски професионалац, нашао је неке чудовите пречице ка Товарнику, Илоку и Бачкој Паланци. Поклонио нам је освештану флашу ракије ораховаче из манастира Клисина, од Приједора ка Санском Мосту, са састојцима: зелени орах, ракија шљива, мед, шећер,цимет, клинчићи, ванилија, наранџа и лимун.  

При уласку у Бачку Паланку, купили смо лубеницу од шеснаест (!) килограма, навратили до Милениних родитеља, Даничине баке и деде, и сви се почастили свежим слатким бостаном, како у Приједору кажу. И ту ми се јавила она реченица с почетка текста да неки млади људи желе да ме виде у Приједору.  И заиста, неки од њих пришли су ми после одржаног панела, представили се и озарено причали. Много ми је значио тај контакт и разговор. Они знају и за моју песму „Недјеља“ коју ћу, ако Бог да, заједно са поемом "Покривање куће", говорити и њима, и свима, на „49. Књижевним сусретима на Козари“.

Ненад Грујичић

НЕДЈЕЉА

Облачи се отац лично, на свадбу ће – да запјева,

мати скаче, џеп пришива, марамицу меко свија.

Ћаћа виче: Брже, брже, десна–лијева, десна–лијева,

мајка кончић црн удијева к`о питома кућна лија.

Све трепери, кућа дише, ој, отац се на пир спрема,

греда шапће, димњак жмирка, у дворишту пас се чешка.

Додај пиштољ, црна жено, за ципеле гдје је крема,

поцупкује Равијојла, у покрету сва се мрешка.

Кад се снабдје свим што треба, отац зајса сав у лицу,

у комаду шпигла гледа да л` се длака брка дигла,

ако јесте: Дај маказе да мандркнем издајницу!

Све у реду, трк на свадбу, чека плећка, пива кригла,

мати стоји к`о стожина на сред куће у смирају,

с пода диже ситну длаку и – стеже у загрљају.

                               (Из књиге „Јадац“, Српска књижевна задруга, Београд, 1993)