ИЗАШАО ПРВЕНАЦ БОЈАНЕ КУЛИЏАН ГРОМОВИЋ

Сремски Карловци - Нови Сад, 23.  јун 2021.

У сусрет јубиларном 50. Бранковом колу, управо се појавио песнички првенац  Бојане Кулиџан Громовић, "Небоглед", у познатој едицији "Савремена поезија" Бранковога кола...

Овогодишњи јубилеј Бранковога кола врхуниће младим талентима, оним даровитим песницима којима је потребна институционална подршка у нашем друштву не баш тако склоном младим песницима и књижевницима, нарочито не онима који започињу своју неизвесну каријеру у амбијенту тзв. ријалити програма, кича и шунда у излозима наших књижара. Срећом, већ пет деценија постоји Бранково коло које окупља врхунске песнике, драмске, музичке и ликовне уметнике, као и филозофе и духовнике широког спектра интересовања. То је континуитет редак на нашој културној сцени која обилује разноврсним дисконтинуитетима и прекидима, наслеђеним из наше бурне историје. Дабоме, сећамо се и листа "Бранково коло" (1895 - 1914) који је основао чувени професор Карловачке гимназије Павле Марковић Адамов, српски приповедач, песник, есејиста, преводилац, публициста и новинар.

Доносимо рецензију у целини, то јест поговор овом првенцу из пера уредника Ненада Грујичића

УРОЂЕНИ ДАР ЗА ПОЕЗИЈУ

Поезија је такав књижевни род да се одупире и самој књижевности. Та онтолошка независност поезије наспрам других родова (жанрова) представља круцијално њено духовно својство. Тако можемо за Бојану Кулиџан Громовић одмах казати да је одвајкада била песникиња, то јест рођена као песничка душа.

Песнички првенац Небоглед доноси разрогачен поглед на свет, отвара зоне зачуђености над животом као творевином без премца. Сусрећемо се са песмама које живот значе, где вера у то што се пева добија димензије култа. Вера у песничку реч, у моћ песничког говора, главна је карактеристика ове првеначке књиге. Отуда и питање, зашто се поетеса раније није појавила са самосталном књигом на савременој српској песничкој сцени.  Нема сумње да је могла, то јест постојале су песме за такав подухват.

Међутим, поезија не зна за године, ни ауторске, ни оне у којима се затиче сама књига, напросто, ако су прави, песници су вечито млади. Радује чињеница да се Бојана бавила поезијом од најраније младости и да је њен улог био велики, чак изведен до ризика да од свега тога не буде ништа. Срећом, ова песникиња креће на путешествије без повратка, напокон улази у авантуру промовисања као ауторка која има шта да каже. И досад је она, нарочито ранијих година, казивала и гдегде објављивала поезију, наступала помало боемски и чудовито, али се, коначно, појављује са снажном институционалном подршком, са књигом у издању Бранковога кола.

Ево нас над књигом која нуди разноврсну лепезу тематских боја: рефлексије са мотивима и питањима човековог постања и постојања, фантазмагорични блесци искуства, завичајни призори и снови, урбани свет са социјалним и друштвеним искушењима, људска бића као непредвидива и амбивалентна створења спремна  на све, човеков спољашњи и унутрашњи свет, љубавна поезија, однос мушког и женског принципа и, коначно, само песништво, то јест песма и стваралачки чин.

У овој збирци песама налази се усађена људска искреност да будеш оно што јеси, а наспрам историјских и свакодневних турбуленција и тешкоћа у исти мах, дакле, и непоколебиво биће у своме настојању да се покаже и оствари наспрам свих сцила и харибди. Једна од најбољих песама у књизи несумљиво је Рам за поцијепану слику, а има их, хвала Богу, још, и те како:

       Пале су на земљу латице руже./ У мислима прољеће,/ у тијелу само јесен./ Још није опао бехар,/ прелијеп је вишњик и младице смокве.// Покошена трава/ мирише, посљедњим трзајем,/ ошље боде.// Црно камење душу своју вјешто скрива/ да му је не би узели.// Около само драча.// Просуло се плаветнило неба/ по сувој земљи,/ дало дану живот у боји.// Стаклени рам слике се сломио,/ разрезао срце и раскрварио.// Туга ми се низ лице слила,/ на хладним уснама/ осјетих слану топлину.

Овде се види да имамо посла са, заиста, правом песникињом, и то одушевљава. Напросто, у исти мах осетите свест ауторке да припада традицији српскога песништва, онога херцеговачког миљеа, у сликању особеног амбијента и атмосфере која храни душу, а с друге видите један оригинални поетски вез у матерњем језику. То је антологијска песма, као таква остаје у свим будућим књигама ове песникиње, знамен који се диже до талента крунисаног највишим својствима урођене предиспозиције да се буде песник.

Иако се налазе на самом крају, љубавне песме су најконкретнији животни материјал у овој књизи, уз наравно сличне капацитете других тематско-мотивских светова у претходним циклусима. Међутим, тим гестом да љубавне песме иду на крај књиге уместо да буду на самом почетку (што би било за очекивати код песникиње раскошне сензитивности, и природније, можда), ауторка, поред осталога, указује на једну уврежену и несрећну карактеристику наше јавне песничке (књижевне) сцене – да је љубавна поезија нешто потрошено (да се неки стиде да је пишу), да она одвлачи у патетику, да има толико других тема које је донео тзв. XXI век.

Није то својство само овог интервала већ и целе друге половине XX века. Не писати љубавну поезију ненадокнадив је губитак за свакога песника који себе сматра озбиљним. Дабоме, пoстојали су песници који се нису обазирали на ту моду, па су писали и љубавну поезију. Који то језик на свету може без љубавне поезије?

Импонује зрелост у песмама Бојане Кулиџан Громовић, снажна одлука бића да поезија буде мериторни хоризонт очекивања, да живот нема смисла ако ово мало душе не плаче и не пева у исти мах. Важно је напоменути да у овој поезији не сусрећемо патетику у изворном смислу значења, нема узвишеног белканта који води у пâтос, напротив, често налазимо специфични хумор, иронију и гротеску (песма Небеска куварица, на пример). Чак и ако наиђемо на релативно често присутне генитивне метафоре (Оштрица истине и угриз сјећања,/ трачак весеља сломљене успомене), контекст песме, то јест књиге, поништава евентуалну патетику и доводи је у функционалну орбиту око језгра песме.

Нема сумње да је првенац, Небоглед, Бојане Кулиџан Громовић дошао у прави час, у онај трен кад судбина то одређује, и да смо тако награђени једном добром и аутентичном књигом поезије која ће, уверени смо, ширити концентричне кругове за нове инспирације и песме.

                                                                                                                                                      Ненад Грујичић