ИЗАШАО ПРВЕНАЦ ФИЛИПА БОЖИЋА ДЕЈАНОВИЋА

Сремски Карловци - Нови Сад, 23.  јун 2021.

У сусрет јубиларном 50. Бранковом колу, управо се појавио песнички првенац Филипа Божића Дејановића, "Збогом, симболи", у познатој едицији "Савремена поезија" Бранковога кола...

Овогодишњи јубилеј Бранковога кола врхуниће младим талентима, оним даровитим песницима којима је потребна институционална подршка у нашем друштву не баш тако склоном младим песницима и књижевницима, нарочито не онима који започињу своју неизвесну каријеру у амбијенту тзв. ријалити програма, кича и шунда у излозима наших књижара. Срећом, већ пет деценија постоји Бранково коло које окупља песнике, драмске, музичке и ликовне уметнике, као и филозофе и духовнике широког спектра интересовања. То је континуитет редак на нашој културној сцени која обилује разноврсним дисконтинуитетима и прекидима, наслеђеним из наше бурне историје. Дабоме, сећамо се и листа "Бранково коло" (1895 - 1914) који је основао чувени професор Карловачке гимнатије Павле Марковић Адамов, српски приповедач, песник, есејиста, преводилац, публициста и новинар.

Доносимо рецензију у целини, то јест поговор овом првенцу из пера песника Растка Лончара.

ОЧИМА КРОЗ СИМБОЛЕ

Могућност посматрања симбола као оружја једног ствараоца, код Филипа Дејановића се напушта у оном смислу у ком се и оружје оставља након рата – да би се њиме чувао мир. Естетско у природи човековој, и вечити преплетаји еросног са танатосним, чине нужним константно враћање и остављање симбола, као симбиозе материјалног и мисаоног.

Филип Дејановић, са друге стране, опраштајући се од њих, симболима само одузима ону апсолутну моћ носитеља свеапстрахујућег у песништву, и говори гласом генерације којој бригу представља чињеница да се интереси капитала за приватизовање свих исконских елемената сучељавају са питањима потребе дефинисања сопствености појединаца колико и народа.

Суочавају се представе света у себи и о себи са представама себе у свету; у тој сучељености, на равни на коју могу да падну тек светлаци што заиграју пред нерасањеним погледом трагаоца себе, одвија се ова лирска драма.

Како песник говори у уводу, он без симбола не би „окусио прозирност неба“, иако су га они ставили у кавез. Он је прошао онај дијалектички пут стицања слободе кроз робовање, и зато свој опроштај поставља на почетак, у наслов, тиме остављајући простор да у наставку књиге говори са позиције онога који је искусио.

Симболи су га затворили како би схватио да је механизам природне интуиције оно од чега се човек одродио (Збуњеност), као и сазданост човекова од вечито променљиве глине (Оно што јесмо). Биће какво јесте, човек проводи постојање у грчу којег је Дејановићево песништво ослобођено, и самим тим богато приликом да се изруга човеку који је несвестан трагичности своје ситне збиље.   Ипак, он то не чини, јер песничка његова природа – људска природа, суштински – не допушта да са десет заповести остане на Синају, већ силази назад, настављајући вечито кружећу, а не праволинијску, природу човекове путање кроз ово ограниченог рока трајања у епидермима.

Песник каже у Потписима,: „слободно / верујте да вам бесконачност сутра долази / ја ћу да знам да у мени траје од јуче“ даље се борећи са оним са чиме се суочава. Као и сваки poeta vates, он наилази на иницијално неразумевање, које његовим речима, од њега старијим, обезбеђује даље трајање кроз вечност. Он од унутрашњих сукоба сваког појединца не бежи, јер прихвата њихову неминовност у напршњаку људске душе, али се у њих и не меша, такође свестан да свака постојећа душа мора да измири неминовно са прижељкиваним у себи.

Свестан могућности неразумевања његовог пророштва, аутор допушта и могућност изопштења (Клица клице) које може да уследи након што нас упозна са својим путовањем дебитантског хлеба са 87 кора. Али, ни тада, он не жели да нестане или престане – он се са пута  вратио са знањем и љубављу за стварање које са њим неће нестати, већ почети изнова.

Као што и у сваком другом бићу моћ говора није умрла, већ је можда само непоникла, тако и када досегне своју зрелост језика, она пева на увек јединствен начин. Пророк тражи оне који ће веровати у његово пророштво, и у себи открити оно што он зна да у свакоме постоји, а о чему сведочи сопственим примером. Филип Дејановић је, у том смислу, овладао језиком пророка-песника, и нуди визију довољно уверљиву ономе ко жели да чује речи не онога који је посекао шуму симбола, већ који се у њу настанио толико да престају да му буду страни.

                                                                                   Растко ЛОНЧАР