Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

О ЖИВКУ МАРКОВИЋУ, "ФИЛИГРАНСКОЈ" ЕНЦИКЛОПЕДИСТИЦИ И О НЕЧЕМУ ЈОШ

slika

Сећање на нашег, пре дванаест година минулог, сарадника и пријатеља, истраживача прошлости српске Атине и Сремских Карловаца, списатеља, кустоса и туристичког водича на Петроварадинској тврђави; an pasant, и о Српској енциклопедији (Том III, књига 1), чије омашке и грешке тешко да би се поткрале чика Живку…

Пре три године позваo ме Иван Негришорац (Драган Станић) да за Српску енциклопедију (Матица  српска, Српска академија наука и уметности и Завод за уџбенике) напишем текст о песнику Драгославу Дедовићу. Пре тога ми је био рекао да је он, Негришорац, написао о мени текст за Енциклопедију и да ћу бити веома задовољан.

Он је Дедовића упознао пре неколико година када сам га довео на Филозофски факултет у Новом Саду, на Час креативног писања, на сусрет са амбициознијим Станићевим студентима, који пишу поезију. И ја сам ту раније гостовао као песник. Представио сам Дедовића, и он је успоставио веома присан контакт с младим поетама. Дедовић је тада живео у Немачкој, и већ долазио на Бранково коло, објавили смо му књигу песама Gloria mundi и, као врсни песник, добитник је наших награда, Печат вароши сремскокарловачке и Стражилово.

Сад би ме неко могао упитати какве везе то има са Живком Марковићем, чувеним кустосом са Петроварадинске тврђаве, и не само то. Има, видећете, полако.

С обзиром да је Негришорац (Станић) тражио да му хитно завршим текст о Дедовићу, прионуо сам на посао и привео га веома брзо крају. То је био текст за Том III, Књига 1, од Г – Демог. Књига је у ствари већ била завршена, и готово кренула у штампу, а Негрија (тако од студентских дана зовем Негришорца-Станића, а он мене – Нешкец) наједном видео да му недостаје Дедовић (да ли само он?) и назвао ме да помогнем. Шта би било да Драгослава нисам довео међу студенте на Филозофски факултет?

Обимом невелик, три четвртине ступца, тако је тражено, пошаљем Негрији завршен текст за Енциклопедију, а он веома задовољан, захваљује. Нисам тражио никакав хонорар, заборавио сам. А и он није нудио. Или је то подразумевао. У Србији смо, иначе, поводом тога, као појединци, ствараоци и народ потпуно омутавили. Нигде у свету таква ствар, за енциклопедију, не пише се бесплатно, поготово ако, у нашем случају знамо да Негријина стручна екипа за тај посао добија добар новац. Но, велим, није то сада битно. Мада је важно да већ једном успоставимо законска решења за то, као некад што је било, пре рата.

Сећам се 1993. године, у времену велике инфлације, дође ми у Бранково коло Мило Дор, аустријски писац из Беча, наше горе лист, Милутин Дорословац. Себе је представљао као Аустријанца, Бечанца и Европљана Србије. Дође са аустријском телевизијском екипом, прави емисију о чувеним Србима из 19. века и тражи од мене да му кажем минут и по, из главе, о Бранку Радичевићу. Прихватим, урадимо то поред Бранковог портрета, рад Лазара Микулића (ученик Уруша Предића), седећи на старој столовачи од ораховине (кажу да је са двора краља Александра Карађорђевића). Одмах по завршетку, Доров сарадник ми приђе да потпишем уговор у три примерка и на руке ми даде тадашњих 150 немачких марака, што беше као тридесет наших плата у инфлацији историјских размера.

А овамо, у данима које сликам, трећи том Енциклопедије изађе из штампе. У тој књизи смо, видим, и Дедовић и ја – текстови и о њему и о мени.  Он је млађи десетак година. Оба имамо исту дужину текста, и оба без фотографије. У реду, нема проблема, о томе ћу коју реч касније, о смислу и функцији фотографије у енциклопедијама, некад и данас.

Срећом ту су фотоси и много дужи текстови за двојицу мојих (наших) колега, од којих један ради с Негријом на Филозофском факултету, а други одатле прешао на Филолошки у Београд. Мој добри друг, овај први, одмах селфовао тај текст о себи из Енциклопедије и поставио на Фејсбук страницу, да се зна, да виде студенткиње и студенти, јер и Фејсбук је својеврсна енциклопедија, истина сваштара, неки кажу сметлиште сујете, лицемерја и неискрености, али добро, није сад о томе реч. 

За разлику од антологија, енциклопедије не укључују емоције у класификацији и вредновању личности и дела, ствари и појава. Само факти, голи рацио, прецизност и тачност изнесених података, изнад и пре свега. Радујући се што је Негрија писао о мени, шта год и како год, ја ћу се облити срећом, друг је то мој студентски, много пута о мени говорио и писао (и ја о њему), зна моју поетику напамет, и животну путању, познаје мој јавни ангажман почев од књижевног листа То јест на Фолозофском факултету у Новом Саду. Тај лист сам 1978. године преузео од њега као главног и одговорног уредника и тако постао нови млади глодур. А Драган Станић (Иван Негришорац) отишао је у Вараждин, на одслужење војног рока.

И, купи моја Милена у Матици српској тај том Енциклопедије. Не знам да ли ми по два основа (и заступљен и о другоме пишем у том тому) припада бесплатан примерак, али добро, није сад ни то важно. То је тôм тежак неколико килограма, као баш велика плећка јагњетине пред улазак у рерну.

Отварам огромну књигу, да не кажем драгоцену књижурину, листам квалитетне кунсдрук-странице, могу да посеку, толико је виловит и оштар тај папир на ивицама. Листам, пазим: Грујић, Грујић, Грујић... укупно тридесет! И, ево га – Грујичић, Ненад. После мене само још једно презиме Грујичић, Радосав Радан (1911 –1995), полицијски комесар. Нема нас много као Петровића, Поповића, Јовановића, Марковића, Гавриловића... и Грујића. Није лоше, помислим. А постоје још два у јавности Грујичића, Петар и Небојша, драмски писац и новинар. А, боме, и трећа,  Даница Грујичић, неурохирург. Но, нису ушли у енциклопедију, ко зна зашто.  

Овај мој презимењак, родом из Фоче, није ми рођак, напредовао током немачке окупације Србије у Другом светском рату, читам, у београдској полицији водећи послове откривања и сузбијања комунистичке акције међу интелектуалцима. Ух, баш ми не годи ова прича, куд баш такав презимењак у Енциклопедији. 

Нисам дете, живот је то, буразеру, и међу крштенима и некрштенима свакаквога света има, да парафразирам Андрића избегавајући његову тежу реч у овом контексту. Ма шта да избегавам, рекао је – гада, и тачка. Прецизније, то је казао један Андрићев јунак. Целог се живота борим против доушника, жбирова и кетмана, оних који међу писцима раде за полицију. Има их у Новом Саду и те како, истиче се један у одмаклим годинама – на очиглед поштенога света покупи државно-политичке награде, приде некa књижевнa признања (која се иначе добијају у младости и средњем добу), граби оне награде где жири може лако да се намести и подмити.

У Ециклопедији пише, дакле, да је мој презимењак, радио као оперативац и иследник, као члан и руководилац полицијских екипа и тимова у Београду и унутрашњости Србије. „На крају рата побегао из земље, по неким мишљењима са делом архиве Специјалне полиције, најпре у Аустрију, а потом у Италију и Северну Америку. Према истим тврдњама обављао је обавештајне задатке за CIA, којој је и предао архиву,а за узврат добио нови идентитет (Марко Јанковић) и обећање да неће бити изручен југословенским властима, које су га тражиле због ратних злочина.“ Ау, шта све улази у енциклопeдије, помислим. Да је неки фељтон у дневном листу, хајде-де, али Српска енциклопедија, брашо. Откривен је и ухапшен у Канади 1992. године. Суђење је обустављено због болести и старости, остатак живота провео у канадском старачком дому.

О, Боже, а ја из краја где светли легенда Козаре, где су у време Радановог полицијског столовања у Београду под немачком влашћу, српски народ, деца, жене и мушкарци (с оним нашим шеширима на глави), одвођени у Јасеновац, а остатак партизана пружао отпор Немцима и усташама.  Мој стриц Сретко Грујичић, као двадесетједногодишњи младић, партизан, 1942. године пресечен немачким рафалима, никад му кости нису пронађене. Име му се налази у грозду презимена Грујичић на споменику на Козари, на Мраковици,  где је уклесано 9922 чељади палих за слободу из тог краја.

Погледам у Енциклопедији тај текст о мојој маленкости и одмах видим да се не помиње да сам био главни и одговорни уредник То јеста, нити уредник поезије у Гласу омладине, нема ни информације о томе да сам основао Међународни салон књига и Дане Лазе Костића у Новом Саду (заједно с песником Рашом Перићем и Јовицом Нешином, генералним директором Новосадског сајма, родом из Лазиног  Ковиља). Хајде да и то није забележено, па да пустим крају све и – манем се белаја. Али ипак – да упоредим, да погледам код других песника како с тим ствари стоје. Енциклопедија је то, мора да има стандард, систем, нема ту циле-миле, неко ти се свиђа, неко не свиђа, не.

У близини мога имена, нешто пре мене, налази се Драгослав Грбић (1926 – 1983), по успомени нашег упознавања драг ми песник, са годинама мога оца, објавили смо 1980. године књиге песама у београдској Просвети. У тексту о њему чак стоји да је и гимназију завршио у Чачку.  Код мене се не помиње техничка школа у Приједору. И уопште се не помиње тај град где сам завршио основну и средњу школу.  Не помиње се ни Шајкаш, првих шест година живота.  Ма не мора, није важно. Каже се, даље –  Грбић радио као новинар Радио Београда, Борбе и Радника, чији је био уредник културне рубрике. Па се каже да је сарађивао са часописима Књижевност, Књижевне новине, Летопис Матице српске...  Зар се и то све бележи? Књижевне новине, узгред, нису часопис, већ лист. Енциклопедијски текст о Грбићу написала је Д. В. Тодоресков.

О, Боже, колико ли би тек Негришорац морао навести часописа и листова у којима сам сарађивао током каријере, нема оног где нисам објављивао, али – ништа, није битно, нећемо о томе. Не љутим се, нисам ја ту важан.  Има се, може се. Голема врећа пуна жита, па нек се просипа са коњске запреге, на коловоз, за сиротињу. Али, ипак, чини ми се – боде то очи, ако ћемо поштено. Нема поменутог стандарда, нема система, то је оно. О томе је реч, ја сам небитан, велим, ништица.

Идем даље – код поштованог ми Грбића стоји да је „добитник треће награде ИП Народна просвета, за роман Водо, одазови се“. Чудно ми то, откуд трећа награда да буде тако истакнута у Српској енциклопедији.  Код мене, у тој Енциклопедији, од двадесетак и више награда и признања, наведене су само три: Милан Ракић, Вукова награда и Скендер Куленовић. Нека. Није ми до тога да набрајам остале награде, али ипак не могу толико нос спустити и клекнути па викати: Удри ме, брате, на теби је! Куд не добих неку трећу награду, па да и она уђе, по стандардима ове Енциклопедије. Ено драгом ми Дедовићу уписане и ове две награде, а мени нису: Стражилово и Печат вароши сремскокарловачке. Ма нека, није греда!

Од младости, у континуитету, хвала Богу, добијао сам неке наградице и ситна признања. Чак ме и Негришорац, својевремено, као глодур Летописа Матице српске, позвао као тобож награђиванога поету да напишем есеј о наградама. И написао сам, десетак страна, текст био веома читан, текст са стилом овога. Има чудних појава, када младост прође у дневнополитичким и кетмановским улогама, па песник прву награду добије тек у шестој деценији свога живота. А онда, опет се нашавши у тренутно погодним страначким и политичким јаслама, распомами, и ослади му се све то, па крене у бесловесну бербу тзв. награда - да тобож надомести пропуштену половину столећа. Немој, дико, јашити ме сада,/ то си треб`о док сам била млада. 

Него да се вратим на неравнине у Енциклопедији. Не љутим се, тако ми хлеба који једем. Него, велим, боде то очи, није баш разумно, не иде, брате, не може баш лако да се оправда, енциклопедија је то, не некаква панорамица илити билтен. Па видиш ти ко су све издавачи те енциклопедије – највеће наше установе! К`о велим –  због наредних томова да укажем на погрешке и превиде, дошли су до слова Ј, има ту још много посла, да не буде оваквих мрља, како ли већ то да зовем.

У сан ми долази чика Живко и тражи да поменем још коју своју неважну, на пример, Бранкову награду Матице српске, малопређашње Стражилово, Печат вароши сремскокарловачке, па награде са именима Саве Мркаља, Павла Марковића Адамова, Васе Пелагића, Петра Кочића, Иве Андрића, браће Мицић, Лазара Вучковића, те Повељу Града Сремских КарловацаКондир Косовке девојке, Пјесму над пјесмама, Шушњар, Грб Сремских Карловаца,  Златни Орфеј,  Златни прстен (међународна у Скопју). Од свих тих наградица, ништа нема у Енциклопедији? Куд нису треће по реду, свака. Него, неке су и за животно дело, укупни песнички опус, скоро да сикће и прстом као да прети чика Живко.

Не заборави, синко, и ова два признања, сад већ заиста прети чика Живко, и она су бар на нивоу оне треће награде: Златна значка културно-просветне заједнице Србије и Повеља Српског филозофског друштва. Сетих се да имам и Дневникову награду за причу, председник жирија у мојим младим данима био Александар Тишма. Али, добро, велим није то важно, нисам ја ту битан, више ја то због будућег рада енциклопедијске екипе у Матици српској. Рекох себи, нема ту емоције, само (раз)ум.

Чика Живко ме подсети да је у својим рукама држао Енциклопедију Новог Сада (1994), где ми је уз остале награде, аутор Душан Попов уписао и овај податак – да сам у листу Политика, у чувеној рубрици То је била њихова година (1979), проглашен за најспешнијег младог писца у Југославији. Ту се се исте године, у другим уметничким областима, нашли  и Емир Кустурица,  Наташа Вељковић, Тодор Куљић, Мерима Исаковић и други млади ствараоци из велике земље, од Словеније до Македоније. Па ме чика Живко подсети а да сам веома лепо заступљен у књизи Ко је ко у Србији (1995), па у Српској породичној енциклопедији (2006),– књигу ми присвојила једна опевана муза.  А и ја се сетим, фришко је – у Енциклопедији Републике Српске (2018), звао ме Ранко Поповић из Бањалуке да се распита за неке биографске детаље и допуни јединицу о мени.

Не заборави ни Лексикон Панчева, пре двадесет година, то ти је родни град, објашњава чика Живко, то је много важно да те родно место не заборави, ту си уврштен озбиљно, и са фотографијом, како ти је пре изласка лексикона уживо, с осмехом, рекао Миодраг Матицки. И друге такве и сличне књиге не заборави!

Хвала, чика Живко, на мени се, мислим, и може грешити, ту где има, ту нека ме глобе и краду. Нарочито пријатељи, наставља чика Живко, они којима си пуном капом давао. А где нема, ту нека додају из магле, из треће лиге. И у часопису Поља, на пример, приметио сам, кликну чика Живко, кад објавиш прилог, у би(бли)ографским белешкама о ауторима, различито третирају сараднике.  Код тебе, Ненаде, редовно стоји само – награђиван, и ништа више, а другима (нека, припада им) трпају спискове награда и наградица. Или те сматрају Балзаком. Нека, живот је то, жизњ, таваришћ мој, што би рекли Руси, па ударе на вотку из великих чаша, наискап, и прстима из тањира додавају слану рибу лижући нокте и јагодице.

Питајте Црњанског о наградама па ћете добити одговор. Данас постоји награда с његовим именом, намењена  младим ауторима, за првенац, више награда за све жанрове којима се велики песник и писац бавио. Међутим, доделише недавно неком критичару, гле, за прву књигу тзв. песама, објављену на уласку у шесту му деценију  живота. А даровитих младих, по годинама, песника много. 

Црњански одбио да буде члан наше Академије, а ови на гнезду Енциклопедије, двојица из Матице, журећи наврат-нанос, са дневнополитичким предлошцима и улошцима, узвикује чика Живко, намећу се и турају ноздрве да уђу пошто-пото. Не иде то тако, баћо, мораш бити аутор са великим А, да кад неко помене твоје име да се одмах види и препозна оригинална стваралачка матрица, и континуитет –  да није испресецан страначким и дневно-политичким ангажманом, поготово не радом зa тзв. безбедносне службе – поље културе.

Већ увелико са другога света, чика Живко довикује да ако је у Енциклопедији поменута књига Ојкача, онда је свакако требало додати да је Н. Грујичић пре десетак година успео да упише ојкачу, и поред локалних препрека,  у први Регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. То је сматрам, наставља чика Живко, и те како важно.

А недавно, на конкурсу републичког министарства за културу, један од  двојице пропалих кандидата за САНУ, сада као председник државне комисије, одби хладно књигу крајишких љубавних ојкача, Ноћу дику љубим у шљивику. Тако то бива кад тобожњег хришћанина, у прелести тренутно му угојене земне власти, обузму завист и мржња, а у дубини душе диви се мом резултату на плану крајишке ојкаче. Уплашио се да ће се књига Ноћу дику љубим у шљивику појавити у огромном тиражу, па и на киосцима. Свестан је да нема такву књигу, за народ, и да никад неће имати, па се сада ногата са седишта на убрзаном дневнополитичком рингишпилу. Он се свети свом сиротом колеги из студентских дана, он који је деценијама потом свим срцем славио "немачку браћу", Карла Маркса и Фридриха Енгелса. 

Вечерње новости су рукопис Ноћу дику љубим у шљивику, као капитални рукопис из сфере српске народне баштине, одабрале за објављиваље у облику популарног издања и конкурисале за средства код Републике. Али несуђени академик се испречи, не даде ни на кашичицу неку цркавицу том листу за поменути наслов, као да су му те паре ћаћине. Има коме је лопатом набацивао и утоварао. Што би рекао један наш атомски физичар из Винче, новац је летални вирус човечанства, разболева психе људи. Такође, одбијено је још пар крајишких захтева на поменутом  конкурсу. Зашто српска држава на конкурсима не подупире и не штити културну баштину прогнаних Срба - Банијаца, Кордунаша и Личана? Љуби, дико, не тражим ти пара,/ идеш другој, лоповчино стара!

Ојкача је као "поетско-музичка творевина Срба Динараца-Крајишника у Србији" званично уписана у Регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Министарство културе се законски обавезало да конкретно подржава и штити ојкачу на конкурсима и на друге начине. Дакле, председник комисије то је морао знати и апсолутно подржати предлог. У противном, ради против своје државе. У обавези је да овај проблем рашчивија у Министарству културе и потом, као смерни хришћанин, извини се и мени и милионском аудиторијуму Срба Крајишника у Војводини, Београду и другим деловима Србије, а богами и преко Дрине и Саве, па онда и големој српској крајишкој дијаспори у свету. 

Ево да зуцнем и ово –  бећарац није уписан у поменути Регистар, а Матица српска – у Војводини, где се бећарац вековима пева,  објавила у два издања чувену антологију Бећарац (1958, 1979) Младена Лесковца. И сад би следило логично питање, зашто Матица српска није подупрла упис бећарца у први Регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Живко Марковић је волео бећарац, и записивао. У кафани Срем, памтим, рекао је овај: Нисам мала да је гужвам сама,/ већ велика да је гужва дика.

Држава Хрватска је  отела, и као искључиво своје нематеријално културно наслеђе, као ратни плен, уписала ојкачу (ојкање), не помињући Србе, на Листу угрожених вредности Унеска –  као баштину човечанства. Затим, та иста Хрватска уписала је и бећарац на Репрезентативну листу Унеска, такође, као хрватско благо човечанства - то вреди поновити. И док се ми играмо локалних игара око гломазне Енциклопедије са грешкама и превидима, и на државним конкурсима одбијамо помагати српско динарско и панонско народно благо, комшије нам обраше винограде и прогласише нашу певанију и наша вина својима, а на светском плану.

У реду, да не буде да се љутим, не, заиста не, не и не (како гласи прва и једина књига песама једног мога драгог колеге са студија), сада релевантног кандидата (необојеног дневном политиком и страначким ангажманима) за пријем у САНУ, за разлику од шефа Енциклопедије и његовог пајташа из Матичине библиотеке. Ако Господ неће, све је узалуд. Не помажу фарисејски зазиви. И залуд поетска скрибоманија на тему псалама у функцији освајања дневнополитичких привилегија. Можеш свашта организовати пред само гласање за улазак у САНУ и наместити себи награду неког удужења писаца, на пример Повељу за дриблинге на културно-политичкој сцени, па намах дати интервју за дневни лист у граду где стење огранак Академије. И, притом на свом радном месту, дан пре гласања, можеш наградити писца академика (да би гласао за тебе), чак му и лично уручити то златно признање (с прелестном маском на лицу, лауреат – не). Све је залуд и узалуд,  неће вода на тај млин, не може таква фарисејска припрема прећи на другу обалу пред небеским силама. 

Комшиница ми Јока куца на врата, љути се, пита кад ћу већ једном почети о животу и делу Живка Марковића. Стрпи се, Јоко, љубим те у око, ево још мало, нећу дуго.

Мој драги Негрија уписа у одредници о мени у Српској енциклопедији да се моја књига за децу зове Маца на вратима, а не – Маца на вратанца. Кад сам тражио и правио наслов, изоставио сам једну реч из идиома – (Дође) маца на вратанца. Тако је формиран наслов Маца на вратанца, као затегнуто уже; вибрира и скрива ту избачену реч, постаје јачом песничком творевином. Једном афористичару рекао сам да је погрешио што је своју књигу назвао Ишли су њухом за духом. Требало је да је назовеш, драги Недељко, Њухом за духом, без оног – ишли су.  

Откуд, дакле, у Енциклопедији погрешан назив књиге – Маца на вратима? Нешто као: стигла ти је риба, ето је на вратима, бесна звони, отвори јој да звекне мамузама са високих штикала. А онда још крупнија грешка, потпуна дезинформација у Енциклопедији – да се у тој фамозној Маци на вратима, као у још двема мојим књигама (Светлица и Надисати се душе), наводно налазе венци терцина?!  У књизи за децу Маца на вратанца не постоји ни једна терцина, а камоли венци терцина. Ценим то што је Негрија у мом песничком делу уочио венце терцина и о томе радо прича студентима, али... Ни у књизи Надисати се душе нема венца терцина, то јест ни једне једине терцине.  Живели енциклопедисти! Имаће шта унуци да читају о своме деди у Српској енциклопедији.

Тамо где човек човеку даје, ту већином хлеба нема, нема дарова на земљи, ретки су такви случајеви, много бројнији су ови што ти одузимају, мало, помало – па би све, па те онда пуштајући кроз шпалир сличних себи, боље рећи – кроз руљу,  ударају палијама по леђима и глави, и ногама и рукама. Нека, живот је то, ова планета је миленијумска казнионица, наудити другом – доктрина. Хвала ти, Боже, на препрекама и искушењима, нека ме ситног и некорисног кали и јача, мене неисплаканога и непокајанога, чемернога и никаквога, то чува и јача, турпијâ и кали!

Еј, комшија, дај више прекини, лупа Јока на врата искашљавајући никотински катран, хоћу да чујем шта имаш казати о некаквом Живку Марковићу. Ево, сад ћу, Јоко, још ово да кажем, и прелазим на Живка. И, купићу ту штеку цигарета, обећавам!

Иако ми пре појаве Енциклопедије, Негрија рече да ћу бити задовољан оним што је написао о мени, не уписа уз остале и моје прозне књиге: Приче из потаје, Приче за романе и Мужу душа (роман). Нема уписане ни књиге Полемике и одушци, чика Живко је сматра веома ретком. Али опет кажем, нисам ја ту никаква важна карика, вежите ми руке на леђа и водите! 

А чика Живко ми шапуће да нема ту именоване ни панораме поезије Да доплетем венац започети, ни алманаха поезије Аух што живот ушима стриже. Ма не мора ништа, чика Живко, има сунца још. Међутим, видим код угледног песника Петра Гудеља да су му уписане и све читанке и школски уџбеници које је приредио за основну школу, за пети разред. У реду велим, може, нема проблема, нек иде куд иде, енциклопедија је то, таква и таква.

Немам намеру да говорим кога нема у Енциклопедији. Али, заиста, морам да поменем раснога песника Дејана Гутаља из (Источног) Сарајева, то је и више од пропуста. Куд ме Негрија не позва у последњи час да и о њему напишем одредницу за Енциклопедију,  ништа мањи песник од Дедовића, одмах бих то прихватио, чак сам Гутаљу био у прилици да уручим пре коју годину Печат авроши сремскокарловачке. Ако је могао ући онај мој презимењак полицајац, и шта све не у животу, нека ми буде допуштено да у својој земној безначајности ипак шапнем из јаме и ово за Дејана Гутаља. Припоменућу и да сам у тексту Где су Срби ван Србије? (Вечерње новости, 2008), писао о невероватним пропустима у збрзаној Енциклопедији српског народа (Завод за уџбенике, Београд, 2008), где је шаком и капом изостављена српска култура преко Дрине. 

Чика Живко ме подсетио на понешто мојих  стваралачких трагова на телевизији и радију. Неколико телевизијских документарно-уметничких емисија са терена о ојкачи, трајних у времену. Затим, документарно-уметничке емисије Трагом Бранка Радичевића (1984), и Бранков гроб на Стражилову (2011). А и на Радио Новом Саду емитована драма Читај Тракла (1982), писало се о њој.  И, победничка  емисија Од бећарца до ојкаче на Смотри југословенских радија у Охриду (1991).

И овде застајем, но чика Живко ме с облака опомиње на тераси да нисам ни реч – о Бранковом колу, о мојим деценијама проведеним на челу ове институције. Каже, о новој концепцији и мисији Бранковога кола с тобом на челу, читав си живот, Ненаде, у томе. Чика Живко додаје да је то можда зато што сам ја аутор текста о Бранковом колу за ову исту Енциклопедију, у другом тому. Хм?

А што се тиче фотографија у Енциклопедији, ово бих рекао. Енциклопедијско правило са фотографијом из прошлих векова је превазиђено, енциклопедија као таква данас је доведена у питање. Појава дигиталних и других отворених извора, проширила је облик и разноврсност уноса информације, а тиме и позицију фотографије која мења своју улогу. Данас фотографију требало би да има свака заступљена личност из 21. века, овог или оног формата.  С друге стране, енциклопедија у електронском облику, дабоме, има већи потенцијал за допуне и измене. Тако на пример, ако сте заборавили унети Дејана Гутаља, без проблема ћете то учинити у новој дигиталној варијанти енциклопедије. Фамозни старински Организациони одбор може да заседа и у онлајн-варијанти.

Не видим зашто на пример, моји цењени пријашини, Сава Дамјанов  и Јован Делић имају портрете у овој Енциклопедији, а моји такође поштовани пријатељи, Петар Гудељ и Драгослав Дедовић, немају. Затим, у овој Енциклопедији фотос имају и цењене колеге Иван Гађански, Славомир Гвозденовић и Александар Гаталица, али немају, гле чуда, Арсен Дедић, Ђуро Дамјановић, Манојле Гавриловић, Никола Грдинић, Радмила Гикић Петровић, Небојша Деветак и Синан Гуџевић, на пример. Ако ми неко одговори зашто је то тако, водим га на вечеру у Сремске Карловце, са тамбурашима.  

Уочљиво је да Арсен Дедић нема фотографију, али, гле, у претходном тому Енцикопедије нема ни наш славни суграђанин Ђорђе Балашевић. Није ли то грешка?!  А ено, један други Новосађанин, Милан Гуровић, свака част кошаркашу, има фотос; и одбојкаш, наш цењени суграђанин Андрија Герић. И треба да имају. Е, Балашевићу, шта си ти толико згрешио да само пола ступца имаш у Енциклопедији, и то без портрета? Ништа, него под руку с Арсеном Дедићем –  па у вечност, као богодаровите птице певачице са Балкана.

Гле, у Енциклопедији, птице гак и гачац имају своје портрете, у боји. И гавран, фотографисан, него шта, са Мишара поља широкога. Припада им, и гаку, и гачцу, и гаврану. Као што припада и славујима, Ђорђу Балашевићу и Арсену Дедићу, не знам коме би то на памет пало да они немају свој портрет поред ових птица из рода врана.

А сад, ево, комшинице Јоко, нећеш веровати, коначно ћу –  о Живку Марковићу, рођеном 1927. године у Нерадину на Фрушкој гори.  Да је жив, па да сам му уживо све ово испричао, он би се ухватио за главу. Живко Марковић, кустос Музеја на Петроварадинској тврђави, али пре тога од 1955. године запослен као архивиста у рукописном одељењу Матице српске, долазио у Сремске Карловце као да су му родно  место. Ту је својевремено био ђак Карловачке гимназије, потом и у Руми. Као ђак у карловачком интернату уређивао је један рукописни лист, а при том и сарађивао у листу Југословенче. Студирао је шумарство и историју у Београду.

Носио је у себи жар посвећеног истраживача новосадске прошлости, нико није знао више детаља о Новом Саду. О њему је Ладислав Варга написао, боље рећи саставио књигу необичног наслова, Човек филигранског детаља. Разговор са чика Живком Варга је снимио на магнетофону, а затим све то прекуцао на машини коју му је Живко поклонио. Ту се налази прича о његовој породици у родном Нерадину, школовању, запослењу у Матици српској и Градском музеју у Новом Саду. Архивар и необични списатељ, детаљиста, мајстор за најситније и најскривеније искре и нити из историје Новог Сада. Специјализовао се за Петроварадин и постао надалеко познати кустос и привилеговани водич на чувеној тврђави.

Живку Марковићу се не би могло догодити оно што се догодило нашој Енциклопедији, оно  са погрешним насловом Маца на вратима – да он не види да се књига зове Маца на вратанца. Па још – погрешан податак да се у тој књизи налазе венци терцина?! И све друго, све би он то испроверавао и дотерао на праву меру, у сјај тачне и потпуне енциклопедијске информације.

Живко Марковић је модел посвећености како би требало да поступају сарадници и писци енциклопедија. Његов узор и учитељ био је Трива Милитар (1889-1977), историчар, писац, новинар, уредник Заставе, хроничар Новог Сада, управник рукописног одељења Матице српске. Учитељ и узор, кога је било тешко достићи, али је било могуће непрестанце стремити ка његовим способностима, дивити се своме претечи.

Фотографију је сматрао иницијалним темељем сваке стваралачке акције, прво фотографија, па онда истраживање, на пример, живота Исидора Бајића, породице Дунђерски, пре тога Змаја и Лазе Костића, или било кога другог. О Змају ми је причао да је био груб према својој жени и да ју је бацио с балкона, да је од тога преминула. Причао је то замишљен, врло тужан, и сâм затечен таквим открићем. Па Змајеве везе са Назаренима, и проблеми око превода једне њихове црквене песмарице, једва се песник извукао од осуда тадашњег православног свештенства у Новом Саду. На темељу давања значаја фотографији, градио своје усхите и открића. И велики догађај попут уласка српске војске у ослобођени Нови Сад 1918. године морао је бити поткрепљен фотографијом војске на коњима која преко Петроварадинског моста улази у српску Атину.

Говорио да је кренуо од старих фотографа, њихове породичне традиције, фотографија разних личности и догађаја, који  су га надахњивали да истражује, неуморно, да проверава, пореди и потом износи на светло дана тачну информацију. Нарочито су га интересовале фотографије настале средином 19. века, оне које су попут Француза Диздарија израђиване у првом новосадском професионалном атељеу Георгија Кнежевића, у Хаџићевој улици, на месту где се данас налази Аполо центар. Наравно, проналазио је збирке старих фотографија у Рукописном оделењу Матице српске, а затим и у новосадским музејима. Али, и код ретких појединаца-ентузијаста.

На полеђини тадашњих фотографија штампане су рекламе фотографа па су се тако сачувале успомена на најстарије познате фотографе: Вулпеа, Рехницера, Вајду, Стојковића, Сингера, Панића, Грујића и друге.Тако је Живко Марковић причао о фотографским сведочанствима о великом Благовештанском  Сабору Срба 1861. године у Сремским Карловцима,  те о преносу земних Бранкових остатака из Беча на Стражилово, о великим поплавама у Новом Саду, када се на благом узвишењу, Златној греди, окупљао силни свет изливањем Дунава. Настанком Новог Сада, становници су образовали и градили улице по гредама (насипима), које нису биле изложене поплавама. Зато је у Новом Саду веома неправилан распоред улица. О томе је чика Живко причао, и стално постављао питање, о првим новосадским улицама, о Златној Греди и Дунавској, која ли је старија? 

Посећивао ме је у Бранковом колу, доносио ретке књиге и листове, показивао примере са данас непознатим детаљима. Са истом страшћу ишчитавао је лист Бранково коло и ценио рад Павла Марковића Адамова. Све детаљ до детаља, са проверним изворима, траговима. Звали су га жива енциклопедија, све је износио са поузданим изворима. О свему томе причао са великим жаром, утопљен у догађај, у контекст и време. Кроз наочаре јаке диоптрије светлуцале су сузњикаве зеленкасте очи.

Увек у брзини, у свакодневној журби, у ходу занесеном, често и искошеном, чешће у дугачком него кратком капуту. Ако ветар дува, са рукама око себе самога, главе пуне нових слика, призора и вести прочитаних у старој периодици. Међутим, ту брзину није примењивао у бдењу над откривеним појединостима у тренуцима док склапа какву белешку. Понекад на трен запуштен, неиспаван, делао уморно, а онда већ сутрадан у оделу с краватом, обријан и сређен. Појављивао се изнебуха, помало замуцкујући, више од узбуђења што саопштава новост из 19. века него што му је то била нека говорна мана.

Сретнете ли га након неколико месеци, иде у сусрет к вама, застане и одмах, без поздрава саопштава нови, са свих страна проверени детаљ из српскоатинске прошлости. Знао је и волео баш на тај начин, занесењачки,  дрхтураво, да пренесе то откриће.  Био је нека врста живог  медија у покрету, човек који носи вест над вестима. Понекад заврши и у кафани Срем, у близини Српског народног позоришта, никад пијан.

У сусрет јубиларном 50. Бранковом колу и 200. годишњици рођења Алексија Радичевића, свакако, и пре свега, требало би казати да је Живко Марковић много волео Бранка. То је показао и тиме што је почео да прикупља песме о њему, писане још од Његоша, Змаја и Лазе па све до средине двадесетог века. Донео ми је тај вредан венац песама и рекао да би волео да види такву књигу – Песници о Бранку.  На томе ћу радити, додати песнике из новијега времена, и ако Бог дâ здравља за 200. годишњицу Бранковога рођења да објавимо јединствену књигу у српској поезији и култури.

Кад је изашла Енциклопедија, нашао сам се  у Матици српској с Драганом Станићем – Негријом. Рекао сам му о чему је реч и он је намах скочио, баш тако, и дохватио трећи том Енциклопедије са ониже полице. Вешто је отворио и одмах, иако књига броји 932 стране, нашао одредницу о мени, а затим и о Грбићу. Чудио како се то могло догодити, јер оба спорна текста, више пута, и у финишу склапања Енциклопедије прошли су кроз његове руке, поготово текст о мени.

Казао сам да, по моме, у Енциклопедији, вероватно, има још сличних и другачијих омашки  и грешака. Нема, рекао је категорично. Шта год то значило, no comment. Знам да би стари архивар и филигрански детаљиста Живко Марковић рекао да је грешка правило, а истина – грешка правила. Додао би чика Живко да је људски грешити, али у погрешкама истрајавати –  лудост. Сетих се да је неко рекао да интелигенција није не чинити грешке, већ како их брзо исправити. А Шарл Бодлер  је написао: Искуство је таква провалија у коју човек и поред свих упозорења неминовно пада. Ситан, и ја додајем – грешити је људски, опраштати божански.

                        Сремски Карловци – Нови Сад, 18. мај, 2021.

                                                                                                                                           Ненад Грујичић