ЉИЉАНА ПЕТРОВИЋ И БРАНКОВО КОЛО

            Постоје ретка људска бића која целог свога века личе на анђеле, чија уметничка зрелост огледа се у лепршавој слободи и детињој игри. Таква је била Љиљана Петровић, врхунска музичка уметница, срце од човека, сва у латицама милозвучне лепезе поезије.

Вишедеценијска сарадница Бранковога кола, особена личност која је давала боју атмосфери и догађајима наше институције, била је препозната као идеална личност у славу поезије и песничких дарова.  И пре мога доласка у Бранково коло, а нарочито тада, уз организаторску асистенцију и визију Богдана Винокића, на сваки позив и предлог да наступи, узвраћала је крилато и радосно, није било препреке за њено учествовање на манифестацијама у знаку вечито младог Алексија – Бранка Радичевића.

На њеном лепом лицу непрестано је играо осмех, и само на трен нестајао кроз дечју забринутост за неки ма и ситни помак што би могао да промени ток догађаја. Попут латица некаквих благотоворних душевних тикова, лице је показивало срећу што се расцветава у урођеном таленту за певање, за искрено показивање божанског дара за ноте и људски глас уз гитару.

Редовно је наступала на Стражилову, у Сремским Карловцима и Новом Саду.  Путовала с Бранковим колом трагом живота Бранка Радичевића, у Славонски Брод, Вуковар,  Земун, Темишвар, Беч...  Са својим чувеним једносатним програмом Певам песнике појављивала је на многим  песничким манифестацијама у земљи и свету. Компоновала, и уз гитару надахнуто певала поезију Бранка Радичевића,  Лазе Костића, Змаја, Тина Ујевића, Иве Андрића, Десанке Максимовић, Стевана Раичковића, Весне Парун, Мике Антића, Бранка Миљковића, Изета Сарајлића, Пере Зупца, Мирослава Настасијевића и других.

 Сећам се једног гостовања на Горановом прољећу у Луковдолу и Загребу, задивила је публику својим песничким репертоаром. Била је и вила и муза многим песницима који су маштали да баш њихову песму одабере и компонује; то је значило да је песма врхунска и – за сва времена. А онда и њен наступ у родном граду Бранка Радичевића – Славонском Броду, који је био и њен – рођена је у Босанском – све  Брод на Сави. Поводом 160. годишњице песниковог рођења, приликом откривања споменика Бранку Радичевићу 1984. године, рад Јована Солдатовића, Љиља је отпевала једну песму о којој вреди казати мало ширу реч.

Открила нам је на нов начин песму Молитва Бранка Радичевића, њену духовну дубину и несвакидашњи садржај умивен небеском музиком. Открили смо песму религиозне провенијенције, универзалних вредности и значења, песму која се диви Творевини. Песму насељену Створитељевим моћима да сачини дивна чуда нашег земаљског света, али притом и – човека, и његову душу, али онда и – таленат у души, таленат за песму, саму песму.

Молитву је извела и на једном давнашњем фестивалу, Београдско пролеће, и многи су је питали чији су то стихови. Естрадни актери били су изненађени  податком да је то Бранкова песма, песма правог песника. Да, то није била песма некаквог тзв. текстописца.  Ех, да је праве поезије више на таквим фестивалима! Нека, биће, доћи ће таква времена.

Била је то, дакле,  права поезија на једном познатом фестивалу забавне музике, за који није било уобичајено, иако песници немају године, да се певају песме из старијих времена.  Ах, који превид естрадне свите! А Љиљана је објашњавала да је морала компоновати ту песму вечитог младића Бранка, да је напросто дошао час звани lucida intervalla,  светли тренутак компоновања, да је инспирација била неприкосновена, а осећај непогрешив.

Много година касније, објавио сам у издању Бранковога кола „Антологију српске поезије (1847-2000)“, која започиње  управо песмом Молитва. И то је Љиљу обрадовало, видело се по звонколиком смеху и звездицама у очима,  и давало нова надахнућа. Наглас је прочитала завршетак песме: „Фала, Боже, на дар ови/ о помози, благослови/ да ми како с права пута/ душа млада не залута.“ Одмах је урањала у антологију тражећи нове песнике и песме за компоновање.

И мени самоме открила је песму Моћ која није из мога песничког првенца Матерњи језик и – компоновала.  Уврстила је у свој програм Певам песнике. Трагала је за песмом која ће је понети и –  одабрала баш ту. Био је то нови блесак моје младалачке песме која је уз Љиљанин музички таленат добила нову ауру у јединственом извођењу благородне уметнице.  Песма је наједанпут личила као да ју је написао много старији и искуснији песник у ијекавској варијанти српскога језика.

Моје прве две књиге (Матерњи језик и Линије на длану) написане су ијекваском варијантом српскога језика. Мало је дужа и некима већ позната прича: Рођен сам у Панчеву, с породицом се скрасио у Шајкашу до своје шесте, проговорио екавски, па преселио у завичај родитеља, Поткозарје-Приједор, ту завршио основну и средњу школу, са увелико усвојеном ијекавицом, па чудом опет у Војводину, и ту до дана данашњих, с лепом екавицом ево ме и у овом тексту. А недавно, јавља ми Бабкен Симоњан из Јеревана, који је такође познавао и волео уметност Љиљане Петровић на Бранковом колу, да је превео ту песму на јерменски језик. Ево оригинала:

Исто је писати о ружама

прије

                         или послије кише.

Пишем о свему

не бих ли освојио

голема пространства.

Има ствари

                         и појава

                        о којима нико

                        никад не пјева

а оне су такође пјесме

јер саме себе пјевају

не чекајући мене

                        и мени сличне!

Пре скоро четрдесет година, путујући с Љиљаном, часком, од Новог Сада до Сремских Карловаца, прочитала ми је неколико својих нових песама – минијатура. Рекох јој да ми личе на хаику, на шта се она изненадила, тражила да јој објасним шта је хаику. А онда је и мене то изненадилко – да није чула за хаику, па сам још здушније утонуо у објашњење историје и поетике ове минијатуре из јапанске културе. Одушевила се на један пример хаикуа чији је аутор Мацуо Башо (17. век), у преводу Владимира Девиде, великог познаваоца хаику уметности и састављача чувених анологија на ову тему. Уврстио је и неке моје минијатуре уантологију, нека ми не буде замерено.

Ево Башоовог хаикуа:  Међу травама/ цвијет незнаног имена/ бијело цвјета. Као дете је запљескала и рекла да ће она да пише хаику. Додао сам јој једну чувену дефиницију хаикуа из пера управо Владимира Давидеа, иначе чувеног професора математике на загребачком универзитету: „Хаику поезија и математика врло су слични: строга форма а богат садржај.“ То је оно чувено 5–7–5. И Љиљана више није испуштала хаику.

Толико се инспирисала да је из дана у дан наставила да пише песме у тој краткој форми. Толико одушевљења могло се видети само на лицу Љиљане Петровић и у њеној вечитој девојачкој, читај дечјој души. Убрзо је почела да ми показује своје хаику песме, па и да их објављује не само у часописаима и другде, већ и да штампа сопствене књиге хаику поезије. То се подударило и са њеним талентом за сликарство, па су Љиљини акварели личили на хаику стихове. Ево примера: „Преда мном бескрајна/  узорана земља/ и плаветнило.“ Или:  „С нежношћу узимам/ прегршти тамне земље/ топле од сунца“.  И кад није до краја испоштовала стару схему форме, то је био калемљени хаику на српском језику, лиризам који је одувек носила њена поетска и свестрана уметничка душа.

А онда њено одушевљење ојкачом, минијатуром римованог десетерачког двостиха пореклом из динарских, крајишких крајева. Одмах је прихватила да учествује на промоцији једног од првих издања књиге Ојкача у Матици српској, тако што је уз гитару, на свој особен начи, насмејана, звонколико чистог грла, и на велико одушевљење публике, изводила мелодије ове вековне певаније.

А недавно се догодило да је један од челних људи управо Матице српске, страшни шеширџија, као тзв. председник републичке комисије за издавачку делатност, власник многих алатљика земне власти, намерно, из неке само њему усађене анималне и миле му освете, рукопис љубавних крајишких ојкача „Ноћу дику љубим у шљивику“ намерно гурне у канту за смеће, уз климоглаво аминовање још двојице чланова комисије. Онемогућио мог издавача „Вечерње новости“ да књига допре до необројених киоска широм земље, „Вечерње новости“ које су предложиле поменути рукопис на конкурсу Министарства културе Републике Србије, а не ја.

Ех, да је он био присутан на тој вечери у Матици српској, у препуној свечаној сали 2004. године, када је Љиљана Петровић уз гитару певала ојкаче. Нема везе што он уопште не види српску крајишку баштину као део укупне српске, нити што Љиљану не сматра озбиљном уметницом, али згодно би било да је бар видео осмех наше Љиље док уз аплаузе пева крајишке римоване двостихове у десетерцу. Он иначе на својим „песничким“ наступима стално поздравља „немачку браћу“, ваљда не мисли на Карла Маркса и Фридриха Енгелса, он је сада хришћанин, без ружне мисли и без лошег дела по друге. Сав је у молитвама са пуно новца у џеповима. Ово му с ојкачама и Љиљаном делује локално, балкански и сељачки, до балчака. Зато он не дâ да се мој рукопис „Ноћу дику љубим у шљивику“ појави у великом тиражу, па нека пукну и његове „Вечерње новости“.

Бирала је Љиља ојкаче које, по атмосфери,  подсећају на хаику,  на чисту лирску поезију: „Сва су села ограђена жицом,/ само моје плавом љубичицом.“ Или: „Ја се, драги, заљубила у те,/ ко казаљка у ситне минуте.“ А онда: „Дико моја, шешир дигни горе/ да се наше очи договоре.“ Били смо и у Музеју Козаре у Приједору, где све не,  и увек је Љиљино јављање поводом ојкаче било изузетном пажњом попраћено и аплаузима награђено. Учествовала је и у бројним телевизијским емисијама на ову тему, увек разгаљена срећом што је у прилици да пева крајишке римоване двостихове. То су приметили многи културни посленици и уметници,  и наглашавали значај у томе што славна Љиљана Петровић, у тако великом заносу пева старинску ојкачу и све нас подмлађује.

Да, Љиљана је била и наш представник, из оне Југославије,  на првој Евровизији пре шездесет година, у Кану (1961). Љиљана је причала да је наша екипа отишла тамо потпуно неспремено, без икаквог снимка, без „плоче“. Извела је песму „Неке давне звезде“ по стиховима Мике Антића. Каже да је после тога наступа преко ноћи постала свима позната, и да ју је то много изненадило. Након пет година на чувеном Фестивалу у Опатији остала је упамћена по песми Јове Адамова „Нека то не буде у пролеће“. Била је у врху тадашње музичке сцене, али се крајем седамдесетих повукла из јавног живота.

Уствари, Љиљана ће наставити да самостално компонује песме на стихове познатих песника, али и на своје. И да наступа само уз своју гитару. На неки начин, уз гитару, могла би се сматраати, ако не претечом, а онда најавом кантаутора и песника Ђорђа Балашевића у Новом Саду. У једном тренутку, у различитим временима, имали си сличних размера музичку славу која је зрачила из Новог Сада и надилазила Војводину.

Велика је штета што није била жива (преминула 4. фебруара 2020) када су висока државна признања Србије у истом дану добили Бреговић, Бајага и Бора Чорба. Но, могло би јој то признање бити постхумно уручено, још није касно. Још већа штета, по генерацијском коду, и не само зато, било је то што тога дана међу лауреатима није било Балашевића. Завршио је у болници након пар дана и убрзо преминуо.

Недодељиваље признања Ђолету, неопростив грех за нашу државу. Али, постхумно може бити и он награђен од државе, и те како, на предлог Града Новог Сада, дабоме, да не остане само упамћен локални ангажман власти око сахране великог уметника – за сва времена. Такозване земаљске власти, политичке смртне фигуре и партије, којих се нагледасмо у разним модлама ових деценија,  смењиваће се и даље као лишће и облаци на кеју, а Балашевић ће вечно остати у нашој култури. Нема везе што му у Српској енциклопедији (Матица српска, САНУ, Завод за уџбенике) уз мали текст нису ставили ни фотос. Ставиће сами себи, нарочито шеширџији.

Одмах по одласку Ђорђа Балашевића, тек пар сати потом звала ме новинарка једног дневног листа и тражила да дам изјаву с обзиром дам сам „Балашевића уврстио у Антологију савремене српске поезије од Бранка Радичевића до данас“.  Одмах сам јој, као запета пушка рекао да је Балашевић током своје каријере био све време ветар у леђа Новом Саду, а не обрнуто.

Сећам се једног Љиљаниног давнашњег наступа у амфитеатру Спортског и пословног центра „Војводина“. Уз Љиљану наступили су Весна Парун и Изет Сарајлић. Кад Љиљана пева песнике, очекујте врхунски уметнички догађај. Ни „е“ од естрадног поједностављења стиха и целине изведбе. Имала је моћ да својим талентом обујми суштину поетике одређеног песника, тематско-мотивски аспект песме, и тако свему дода ону своју шару, онај преко потребни ауторски белег, да доживите и помислите – то су њени стихови. Све туђе песме што је певала, једноставно, биле су њене. Љиљана Петровић је непоновљива.

Тих давних година, а у Карловачкој гимназији, једном приликом наступили су Иван Хајтл, Раша Попов и Љиљана Петровић, уз виолончелисту Решада Јахју. Тај програм је носио богат садржај и доживљај.  Љиљана се уклапала у то, волела да свако покаже свој уметнички амблем, разлику и значај. Ценила је много и Хајтла и Рашу. И они њу, дабоме. Уметнички трилинг снова!

Иван Хајтл, са громовито урођеним глумачким талентом и дубоким гласом,  па очима које круже и траже извор света, казује текст о дебелој паорској пити чија масноћа док је приносиш к устима цури низ лакат. Љиља гледа и ужива, као да седи у публици, а не на сцени са двојицом уметника.  

 Раша Попов магични свезнадар са рукама које напипавају звезде у начас створеном свемиру тема, а ноге поскакују на ведринама великих открића у науци и уметности. И њега је било милина слушати, то се набоље видело по Љиљи, која није крила одушевљење, на махове ми се чинило као да је заборавила да и она треба да наступи. Али, не!

 А онда – она, Љиљана Петровић, магична певачица и кантауторка, преобразила се из позиције публике у актерку уметничког чина. Суптилно и моћно, пред нама је искрсла уметница која поседује онај лакокрили захват  урођеног талента. Напросто, то је то, непревазиђена интерпретација за коју помислите у заносу да бисте је и сами тако могли обоготворити.  

А с Љиљом и сензитивни Решад Јахја, посвећен своме виолончелу као детету, па се на крилима талента певачице увеличава и гранâ на све стране. Аплаузи – дуготрајни и искрени, све троје уметника у најстаријој српској гимназији, увек привилегован доживљај. Ех, да постоји данас тако ољуђен божански трилинг у уметности,  била би то нова душа у нашој култури. Међутим, време доноси нове, па шта им судбина дâ, а непревазиђени уметници  остају у времену са својом оригиналном стваралачком ауром. Много година касније, у књизи Сремскокарловачке терцине, објавио сам песме посвећене Ивану Хајтлу, Раши Попову и Љиљани Петровић.

Кад наступа на Стражилову, код Бранковог чардака и споменика, рад Јована Соладтовића,  подигнутог 1974. године (поводом 150. годишњице Радичевићевог рођења)  или на врху поред Бранковог гроба и споменика (1885), подигнутог две године поосле преноса Бранкових земних остатака из Беча на Стражилово, Љиљана Петровић заведе мир у нашим душама и срцима. Та лепота гласа, то нежновито извијање стихова у стражиловске крошње и висове, давало је песничком скупу нову круну лепоте. Гитара се другачије понашала у њеним рукама под Бранковим лисјем, као да је неки нови инструмент ту пред нама. Мисионарка поезије са својим циклусом композиција Певам песнике оправдавала је смисао постојања песника, уметности и Бранковога кола. Кошница поезије би зазујала и зазвонила својим звездарницима и сазвежђима,  у „побратимству лица у свемиру“, на правом и јединственом месту – на Стражилову, српском Парнасу. О, каква привилегија!

Поред осталога, и овога се добро сећам. Било је то 1985, године, обележили смо на 14. Бранковом колу 75. годишњицу смрти Лазе Костића, а на сцени Српског народног позоришта. Програм је носио наслов Међу јавом и мед сном, а какав би други и био. Ту антологијску песму Љиљана је феноменално умела да пева и од раније, па је без ње било незамисливо ново уметничко сочињеније посвећено Лази Учествовали су драмски уметници Петар Краљ, Мирјана Вукојичић и Томислав Кнежевић, а о песнику говорили Миодраг Радовић и Синан Гуџевић. Љиљана је вече отворила поменутом Лазином песмом: „Срце моје самохрано,/ ко те дозва у мој дом,/ неуморна плетисанко,/ што плетиво плетеш танко,/ међу јавом и мед сном...“

  Уз Љиљанину надахњујућу изведбу, све троје глумаца говорили су чувену Костићеву Santa Maria della Salute, изванредно, са финим нијансама разлике у лепоти дарова, свако по своју трећину. Они су припадали оним глумцима који љубе поезију и поштују песнике из дубине свога бића. То је она најдрагоценија врста уметника који у Бранковом колу налазе одраз сопственога бића.

Свему томе треба додати незаборавне наступе двојице књижевника, Радовића (критичар) и Гуџевића (песник) у Српском народном позоришту, који су дали печат програму и бројној публици у стицању обухватне свести о значају песника Лазе Костића. А Бранковом колу то есенсцијално одговара, и поезији као духовној дисциплини која је много више од школски схваћене књижевности. Коначно, Бранково коло због тога и постоји у сваком,  па и у овом неуралгичном и раздуховљеном добу пуном баналне материјалности и смртоносног деловања политике и новца као вируса наше цивилизације.

Већ наредне године, такође на сцени Српског народног позоришта, велико Бранково вече: Фабијан Шоваговић, Светлана Бојковић, Весна Чипчић, Олга Савић, Љубица Ракић, Раша Попов, Иван Хајтл, Љиљана Петровић, Соња Савић, Тијана Максимовић, Весна Ждрња, Гордана Ђурђевић, Александар Алач и – Бечејски хор са диригентом Миленком Шустраном. И ово показујем да бисмо видели колико је Љиљана Петровић била потребна и у колажном програму врунске креативне провенијенције, давала је специфичну нијансу с којом програм битно бива увеличан.

Било је то уметничко вече за незаборав, све велемајстори  уметности,  и млађи и старији, са пуно ентузијама и професионализма, живота и љубави. Пуно публике, аплауза, озарених лица, вере у људе са оствареним талентима. Каква времена,  о, чудо једно, лепота небеска! Вратило се, Боже дај!

Љиљана Петровић је била и песникиња и сликарка,  музичарка и композиторка, пре свега, са сунцем у очима, са лирским заносом у свему што ради, ретко уметничко биће распеваних талената у себи, за друге. Учинила је за Бранково коло изузетно много,  као мало ко, непоновљиво. Била је изузетан пријатељ и сарадник,  све што нам је даривала представља бесцен-благо једне оригиналне уметничке судбине и љубави. И зато је, поред осталога, на нашу част, постала и добитница (2016) Велике повеље Бранковог кола „за надахнути допринос лепоти и моћи  поезије, стваралачку радост и љубав према песницима и људима, на трагу божанског дара Бранка Радичевића.“

Сремски Карловци – Нови Сад, 12. мај 2021.

                                                                                                                                                  Ненад Грујичић

            На фотографији из албумâ Бранковога кола: Љиљана Петровић на Свечаном отварању 14. Бранковог кола, у Карловачкој гимназији, 1985.

Ненад Грујичић

ЉИЉАНА ПЕТРОВИЋ

Уметност је сва у игри, у прснућу дечје маште,

све то прати крилат осмех, у очима звезде роје,

и небо се залелуја, па пливају модре ласте,

онда прсти по жицама – к’о да златна зрна броје,

гитара се стапа с душом, све је једно –у лепоти,

са усана искри песма: чији стиси, песник – ко је?

Увек буде нешто ново, а наступ је ево стоти,

Љиљана се к’о девојче у хаљини расцветава,

донела је свеже ноте, све из срца, у милоти,

то је песма Андрићева, мистерија једна права,

гле, Гркиња, млада жена, чудно име је имала –

Лили Лалауна –  сама собом звуке одмотава.

А писац се загледао, и песма је ту настала:

Лала лула луна лина, ала луна лани лана,

ана лили ула ина, нали илун лилиана,

лила ани ул улана, лани лину ул нанула,

анали ни нина нана, ила ала уна нула,

алауна лул ил лала, алилана лан лу ли ла,

налу нилу нун нинала, нала уна ан анила...

Као да је њено име, то Љиљана није крила,

певала је и чарала, са гитаром љубав снила,

веровала да је она та Гркиња, збиља, била.

                        (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)