О ДУШКУ ТРИФУНОВИЋУ, И УОКОЛО

На данашњи дан (28. јануар 2006.) преминуо је прекодрински стражиловски Oрфеј

Међу песничким личностима истиче се и Душко Трифуновић, који је од почетка долазио и чинио душу  Бранковога кола. Само о њему могло би једно богато поглавље, могла би једна књига у књизи (Душко би рекао - цела књига) толико је оставио трагова у Бранковом колу. Душкови земни остаци налазе се на карловачком гробљу Черат, а на олимпском Видиковцу, наспрам Стражилова, подигнут је споменик (рад вајара Стевана Филиповића) овом песнику који је досегао размере народног поете, јединственог и по томе што је преко три стотине његових песама компоновано и певало их је и пева тушта и тма поп-певача и рок-група.

Самородан и самуок, Душко Трифуновић већ својом првом књигом песама Златни куршум (1958) винуо се у професионалне и антологијске књижевне висине. Често је помињао Бранкову награду коју је примио у Радичевићевом месту драгом, признање за прву књигу песама, које га је као младог машин-бравара збунило и обрадовало, али непогрешиво етаблирало међу харизматичне песнике, у сам врх нашег песништва  друге половине двадесетег века.

Другачији и непоновљив, овај корифеј савремене српске и југословенске поезије, није много марио за учене главе, херметичка књижевна виђења и академска надгорњавања. Носио је непогрешиви инстинкт за поједностављивање песничког израза и говора, таленат за јавну артикулацију урођеног му песничког дара. Отуда се Душков песнички језик преливао и у друге воде,  у естрадну, забавну, рок и поп музику, а да при том текст ништа није губио од литерарне вредности, већ напротив, зрцалио се освежен новим уметничким контекстом. Тиме су  много и највише добијали још непознати музичари и композитори па се може говорити и о Душковој свесној жртви и визији у исти мах.  Добијао је тако, наравно,  и сâм Душко Трифуновић у широкој афирмацији лирских откуцаја поезије мада му је књижевни естаблишмент често  замерао и завидео на успеху. Све то падало је у воду после Трифуновићевих стихова: Шта би дао на си на мом мјесту, да те мрзе, а да ти се диве.

Душко је био увек драг и привилегован гост  Бранковог кола. Његово присуство давало је неки чудан и увећан песнички сјај догађају, бивало оплемењивачем званичне  атмосфере и протокола. Без Душка, Бранково коло је окрњено за један самосвојни ореол у гроздовима многих аутентичних и непотрошивих песничких појава. Увек озарен,  и кад му живот није приређивао баш лепе тренутке, имао је духовит одговор и коментар за све што се у делићу секунде догађало, одашиљао кроз осмех  добронамерне ироничне и сатиричне жаоке које су у основи носиле братско разумевање и тепање од миља за све што дани и судбина доносе. Био је добри, како би рекао Петар Кочић,  набодица, онај што воли с врха језика пецнути. Ту му се ваљда и заметао жар песничког талента који се ородио многим вредним песмама.

Био је дионизијски тип човека, волео је да замези и мало, никад превише,  попије. Из раног детињства је носио потребу за еросом хране, за преживљавањем.  Кад би долазио у Сремске Карловце на Стржилово, говорио је да ће стићи уколико буде добар резус фактор. То је значило, што у шали што у збиљи, да га не оставимо без добрих ђаконија, без нарезаних месних прерађевина. Знали смо за ту његову „слабост“ и радо смо му узвраћали као добри домаћини. Волео је тамбураше, али никад није певао, што је чудило многе с обзиром да су десетине његових песама компоноване. Великом песнику припада и такав парадокс.

Умео је и волео са женама. Знао је да се без њих не може, али и да од жена  вребају велика изненађења и чудеса. Отуда се умиљавао и бранио жене од агресиваца и себичњака. Каткад је то чинио дипломатски упорно и хуморно. Никад у корист сопствене штете. Његове љубавне песме импрегниране су животним искуством и истинама.

Тешко му је пало да оде из Сарајева, града у којем је стасао и обележио га својим стварањем, али, схвативши да ирационалне силе на махове детерминишу људску судбину у историји, уклонио се из тог амбијента и дошао у Војводину, у  Нови Сад, никоме се не намећући нити тражећи посебну помоћ. Пријатељи су знали да је такав па су му испотиха помагали и грлили га топлином спонтаности. Примакао се био и Стражилову, и под малим кровом неколико година налазио  велики мир. Достојанствено је говорио да он није избеглица, већ – измаглица. Мало је ко попут  Душка умео да носи велики бол у души.

Душко Трифуновић је говорио: „Кад умрем, Боже, дај ми једног Миту Голића!“ Мислио је на то да је велика срећа за песника када има неког од млађих који га истински и судбински цене и воле, боре се за њега кад оде са овога света,  крче пут међу институцијама,  и у животу – да тзв. непријатељи минулога песника не направе толики отпор да овај неправично падне у заборав,  једно или неко време, или скоро па заувек.

Има сујетних песника и уметника, има оних који знају да нису песници, а сав су век (или на махове, зависно од дужине конкретног страначког ангажмана) страћили у показивање и доказивање да јесу поете, па им то за живота, уз политичку потпору и ишло од руке, неко време, привидно. Међутим, када је неко прави песник, ствари се одвежу у једном моменту, и карте се подесе тако да нико не може  зауставити његово потпуно етаблирање.

Свашта се, дакле, зна догодити када песник или уметник оде са овога света, знају да наступе велики заборави, читаве олује неспоразума, провалије тишине и лоше људске намере из зависти. У циклусима, стварност се почне удаљавати од несталога песника, и понекад је потребно да прођу дебела времена да песник добије на пример споменик у своме граду. Лаза Костић је, гле, чекао равно стотину година да добије споменик у свом Новом Саду, па ви сад реците шта је то? Шта  онда да очекују антологијски песници Бранковога кола, из новијега времена, на пример?

Но, да се вратимо на ону Душкову изјаву – кад умре. Од свих Микиних познаника, Мита Голић је највише туговао за Антићем, а оба су били из Мокрина. Голић је био и песник и новинар, или – и новинар и песник, необично добар човек, радио је у новосадском Дневнику. Сваки пут кад би наступио на Бранковом колу, песма је била посвећена Мики Антићу.

Мита је толико волео Мику, и после његове смрти (1986), патио да се није могло разликовати да ли је то бол родбински, другарски или поетски, који ли је јачи? Сматрао се његовим синовцем, ако не и сином. У новчанику је носио Микину слику и повремено вадио и показивао другима, и плакао.

Мита Голић је одиграо кључну улогу у активирању полуга градске и покрајинске власти, разних институција и појединаца,  да се у новосадском Дунавском парку у кратком времену подигне биста Мики Антићу, затим да Нови Сад добије улицу и школу са песниковим именом.  Одмах по Микином одласку, организовао је велико уметничко вече посвећено  Антићу у дворани Лисински у Загребу. А онда у Мокрину, Мита је све анимирао да одмах крене песничка манифестација посвећена Мирославу Антићу, за песников дан смрти, 24. јуна. 

Е, сад ко је био Душков Мита у Сремским Карловцима или, пак, у Новом Саду, то је тајна, засад. Могли бисмо је открити у наредном периоду,  на пример у будућој књизи посвећеној 50. годишњици постојања Бранковога кола.

Душко Трифуновић је на Палама, у Сокоцу, једној од шест општина Источног Сарајева, пре четрнаест година добио манифестацији и награду са својим именом. А песник Плавог чуперка је у Новом Саду, заслугом Драшка Ређепа, пре једанаест година, добио Антићеве дане и награду са својим именом, двадесет три година после установљеног Меморијала Мирослав Антић у Мокрину.

Душков рођендан је 13. септембра, дан после домаћиновог, и увек пада у оквир данâ Бранковога кола. Много смо лепих сусрета и програма Трифуновићу у част направили на тај дан. Он дође, а плакат с датумом његовог рођења га чека на улазу, и тако много пута. Пре тридесет и коју годину Душко Трифуновић из Сарајева дошао на Бранково коло дан пре свога рођендана.  Улази у Бранково коло и носи ђон своје ципеле у руци. Каже, отпао – помозите! Одмах кажем сарадници да заједно оду у продавницу обуће у  Карловацима и по песниковом избору купе нове ципеле – Бранково коло части. Чим су кренули ка продавници, велим присутним песницима да ће Душко вероватно изабрати јаче ципеле, ако не и чизме за зиму. И заиста, враћају се, а Душко већ обуо велике тамне баканџе за јахоринске и требевићке снегове. 

Коју годину потом, слично се догодило и са  другим сарајевским песником, Илијом Ладином.  Такође је ушао у Бранково коло са ђоном од својих ципела у руци. Е сад, да ли је био чуо од Душка да Бранково коло части ципелама и чизмама, не знам, остаде тајна,  али обојица су добили на дар од Бранковога кола нову обућу за зиму.

На Свечаном отварању 32. Бранковог кола, Душко је има привилеговану  улогу песника, који својом беседом о Бранку, проглашава чувену манифестацију отвореном. А то што је дошао уствари дан раније у Бранково коло, сређен и припремљен (погрешио датум) да отвори 32. Бранково коло, друга је згода коју ћемо једном у целости предочити.

Елем, на самом Свечаном отварању, почео је да чита свој написани текст о Бранку, али је убрзо, то само он може,  одустао рекавши да не уме и не воли читати такав есеј пред публиком. Ставио је текст у џеп и наставио да говори напамет, као што иначе наступа као песник.  Бројна публика се претворила у једно уво.

С обзиром да је Бранко рођен у Славонском Броду, а Душко у Босанском, испричао је, на само њему својствен начин,  скаску о својој чукунбаби која је, тргујући сољу,  чамцем прелазила Саву и тамо се, у Броду,  спајташила са Тодором Радичевићем, оцем Бранковим. Из тог односа, био је Душков закључак, настала је интимна веза па  су, отуда,  Бранко и он, по крвној лози,  блиски рођаци. По поезији свакако јесу, а по овом другом – можда. Све у свему, Душко је знао зашто је то рекао.

То песничко братство наставиће се, ево,  и кроз остварену жељу Душка Трифуновића да му кости буду покопане у близини земних остатака Бранка Радичевића. Двојица српских песника, рођених у разлици од једног столећа,  са ове и оне обале Саве, данас хрватске и босанске, биће тако на веки векова покривени истим парчетом матерњега неба.  Неће их делити негдања савска граница имеђу Аустрије и Турске, нити ова нова, између чудних држава насталих распадом друге Југославије.

             Сремски Карловци - Нови Сад, 28. јануар 2023.

                                                                                                                                     Ненад Грујичић

На фотографији из архива Бранковога кола: Душко Трифуновић и Ненад Грујичић, на свечаном отварању 31. Бранковог кола у тренутку уручења високог признања Статуета Бранка Радичевића Душку Трифуновићи поводом беседе о Бранку, а за укупно песничко дело, Карловачка гимназија, 2002.

Ненад Грујичић

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ

Кад пристиже сâм из рата,

пронађе ме ко из топа,

и без пара и без злата,

као Ноја из потопа,

и, гле, човек од заната,

на улазу малог стана

уочио да ми врата

кад се шире намах шкрипе;

као мајстор татамата

тражи пертле старе ципе,

ја му дадох, он извуче,

скину врата, па на клипе

од метала шнир навуче

и завеза два-три пара

да то више не цијуче.

Е, сад врата ко отвара

ил’ затвара, драги гости

из књижевних кулоара,

изволите у радости

преко мога кућног прага

уносити своје кости.

И шта ћутим, ког ми врага,

Душко тражи да говорим

на Коларцу, није тајна,

о књигама да му зборим:

први наступ у Србији

откад Босна ратом гори,

дајем наклон поезији,

збрајам Душка и Сандберга,

публика у делирији,

где је Чола, где је Брега,

за њих Душко написао

све што ваља, мој колега,

ту где ј’ новац сав смисао,

ту се гасе људске шаре,

многи Душку исисао

ауторске хонораре;

ухвати ме нека језа

кад помислим на преваре,

али – добро, живот зеза,

ни од чега он не преза,

но, међутим – контратеза:

ево песме к’о принцеза,

нема цене ни пореза,

шуми као бела бреза,

пријатељска марсељеза

– то је моја обавеза,

измеђ’ кнеза и витеза

има нека тајна веза.

ВИДИКОВАЦ

При преносу земног праха из Беча на Стражилово

око Бранка беше свађа: где костима хумку дати,

једни – ово, други –оно, ах, за Србе ништа ново,

до гушања – где гроб треба за песника ископати?

Видиковац беше мета, тај Магарчев Брег одавно,

црква Горња или Доња, ту ће Бранко почивати,

па код чесме, ове, оне, од два гробља – које главно,

Дворска башта беше предлог, и приватна чак дворишта,

ал’ пресуди Стражилово опевано, рајско, славно.

Сто година потом  прође, и још која деценија,

Видиковац поста место за песнике меродавно,

Пегазова нова крила, парнасовска небесница;

уређен је стрми простор, златни крст ту висом сија,

озго поглед као бајка – Карловци су ту на длану.

Један песник сарајевски, из два рата имаглица,

мајстор Душко Трифуновић, сахрањен је на Черату,

а у бронзи, сав фигуром, постављен сред Видиковца.

Прва књига Златни куршум доби давно и награду

са именом младог Бранка. Сваког лета Душко снòва

трагом лирског Стражилова, на  Бранково коло вито,

долазио да наизуст каже риме свога бола.

Једном стиг’о – и ђон носи у рукама поносито,

отпао му још у возу, ваља нешто учинити.

Намах послах сарадницу и рекох јој јасно притом

да песника Коло части ципелама новим – иди,

ал’ онако како Душко изабере самом себи.

И убрзо вратише се, а баканџе црне бриди –

на ногама, за снег дубок, јахорински, песник лебди.

Видиковац шири крила, седи човек од метала,

поред њега има места – још понеки поет вреди

да се нађе ту за свагда, поезијо, теби хвала!

                                   (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)