ПОДЛИСТАК „БРАНКОВО КОЛО“ У ЛИСТУ „ДНЕВНИК“, 1972.

ТРЕБАЛО ЈЕ ХРАБРОСТИ И ЉУБАВИ ЗА ТАКАВ ПОДУХВАТ 

Појава подлистка Бранково коло 1972. године у дневном новосадском  листу Дневник представља чудесан гест тога времена поводом почетка једне нове културне манифестације. Подлистак је излазио 22, 23, 24. и 25. септембра те године. Одисао ентузијазмом и љубављу према поезији и песницима, уметности и култури, Сремским Карловцима, Стражилову и Бранку. Све је започело радосно, у својим могућностима, осећала се, извесна атмосфера идеолошких ограничења и контроле  од стране тадашње власти. С обзиром да је подлистак уређивао Мирослав Антић, то је целом пројекту давало још већи песнички, културни и јавни значај.

У потрази за подлистком Бранково коло, током писања књиге у сусрет јубиларном 50. Бранковом колу, обратио сам се, наравно, листу Дневник и доживео изненађење, да не кажем запрепашћење. Речено ми је да они немају бројеве Дневника, не само из 1972. године, већ уопште не поседују старе примерке, да је све то уништено. Ошамућен овом информацијом помислио сам да ћу можда остати без могућности да допрем до подлистка Бранково коло. Срећом, у Матици српској, љубазношћу библиотекарке и песникиње Гордане Ђилас, добио сам сва четири броја. И, тиме се видело колико је важна улога наше најстарије књижевне и културне установе.

У подлистку Бранково коло, број 1, на првој страни налази се уводни текст Месец дана младих Драгана Павловића, који каже да „неће бити шатри и разбијених чаша“, и кличе: „Ето – почиње! Бранкови Карловци отворили су своје двери и капије. Врата својих соба, башти, дворишта, подрума... И биће тај градић престоница света – уметнички велеград, метропола љубави и поезије.“

На првој страни штампана је и песма Ведрина Бранка Ћопића посвећена Радичевићу, која почиње стиховима: „Ведрином твојом, Бранко, сијају наши дани,/ свака је слободна рука и ником није тијесно,/ ево се јатимо бурно, ђачки, на свакој страни/ у коло обијесно.“

Славни оперски певач Мирослав Чангаловић, поводом свога доласка на Бранково коло, дао је изјаву коју преноси подлистак: „Увек ми је била блиска идеја о Карловцима као центру специфичних уметничких манифестација. Мало је градова са таквим условима за стварање атмосфере која инспирише и надахњује уметнике.“

У првом броју Дневниковог подлистка Бранково коло, проналазимо програм целе манифестације која је свечано отворена на Тргу Бранка Радичевића у Сремским Карловцима. Предајући „кључеве капија карловачких“, Бранково коло је отворио Перо Зубац „поздрављајући скуп у име младих, у име Новог Сада и града домаћина, у име поезије и пријатељства свих наших народа“ и додао:

 „Дозволите ми да отварајући данас Бранково коло, кажем једно велико и истинито добар дан вама који сте овде, али у исто време и историји културе, свему оном што чини нашу јучерашњу и данашњу памет, занос и лепоту младости и поезије која није само у стиховима већ у свему што нас окружује. Тврдим: за идеју као што је Бранково коло требало је храбрости. Тврдим: било је потребно љубави. И љубави се имало. Поздрављам зато све оне који су ту храброст и ту љубав поделили са целом земљом. Тврдим за Сремске Карловце и Нови Сад – за тај двоград – да је традиција дивна ствар, али не када се од ње живи, него кад се она ствара. У разноликости култура и језика. У разноликости стваралачких захвата. Налазим, коначно вере у вечиту младост овог града из минулих времена. И зато вам од срца, свима, предајем кључеве капија Вароши сремскокарловачке.“

Треба имати у виду необичан друштвено-политички и историјски контекст у којем је покренуто Бранково коло 1972. године као песничка и културна манифестација. Годину дана раније у оквиру „хрватског прољећа“  појавио се тзв. Маспок, а у Војводини и Београду дошло је до смене, то јест сече махом младих тзв. анархолиберала. Појавило се и чувено „Титово писмо“ које је постало „свето писмо“ тадашњих политичара на власти. Нимало једноставан контекст, који је досад опсежно објашњен из разних углова, и увек се може понешто ново додати, но тиме се сада нећемо бавити, препуштамо то већ утренираним  писцима и „извештачима“ другачије провенијенције.

Држаћемо се наше струке, песничке и уметничке лепоте, културног и духовног значаја Сремских Карловаца и Стражилова, и Новога Сада дабоме, као српских, кроз дубоко време, Сиона, Парнаса и Атине. И, дабоме – конкретне мисије Бранковога кола, јединствене у нашим и ширим просторима, мисије која је зачета у југословенском контексту, у амбијенту где се сваке године масовно прослављао Титов рођендан, па је манифестационо упућивање на Бранкову младост и јединство народа могло подсећати на пароле поводом тадашњег Брозовог Дана младости и братства-јединства. О томе ћемо неки други пут, о разлици тих двеју младости и схватања јединства, то јест братства-јединства. Но, мисија Бранковога кола наставила је својим путем и у распаду заједничке нам државе, и опстала, примарно, као неуништива иницијација вечно младог Бранка Радичевића и његове генијалне поезије.

У првом броју подлистка  Бранково коло у листу Дневник налази се програм манифестације која је кренула Свечаним отварањем у петак, 22. септембра, у 16 часова. Потом, на Тргу Бранка Радичевића, у 16,30 наступио је Ансамбл народних игара Коло из Београда, затим у 19 сати отворена Карловачка сликарска колонија и изложба уметничке фотографије Ој, младости, најмилије доба Фото-клуба Бранко Бајић из Новог Сада у свечаној сали Карловачке гимназије. У Рибљем ресторану на Дунаву, у 21 час наступио је Војвођански октет.

Сутрадан, у суботу, 23. септембра, у 15 часова, на Стражилову, на Бранковом гробу, променадни концерт Мешовитог хора Светозар Марковић. У 16 сати сусрет с Мирославом Антићем на Стражилову. У 17,30 наступ фолклорних ансамбала, Линђо из Дубровника и Светолар Марковић из Новог Сада. Затим, у 21 час наступ оркестара оба ова ансамбла на тераси  Рибљег ресторана на Дунаву.

У недељу, 24. септембра одржан је Бранков дан. У свечаној сали Патријаршијског двора, у 10 часова отворена је изложба младих сликара из Новог Сада и свечано уручена награда Печат вароши сремскокарловачке Срби Игњатовићу, Драгињи Урошевић и Милораду Црњанину. Оснивач награде био је 1967. године студентски лист Индекс из Новог Сада. Зачетник идеје – Перо Зубац. Први добитници Печата били су Бранко Бошњак, Карољ Јунг, Тито Билопавловић, Радомир Мићуновић, Рајко Петров Ного, Звонимир Хусић, Петко Војнић Пурчар и Милорад Миленковић Шум.

У Карловачкој гимназији, у 11 часова свечано је уручена Бранкова награда за 1972. годину Мирославу Максимовићу за збирку песама Спавач под упијачем, у издању Дома омладине из Београда. На Стражилову, у 14 часова, изведен је сценски приказ поезије Туга и опомена Бранка Радичевића у извођењу глумаца Српског народног позоришта. Тада на Стражилову још није постојао споменик Бранку, рад Јована Солдатовића, који ће бити подигнут 1974. године поводом 150. годишњице песниковог рођења.

На Стражилову у 15 часова приређен је променадни концерт забавног ансамбла Камен на камен из Сарајева. У 16 часова, такође на Стражилову, одржан Поетски час младих песника. У тексту Млади Бранку, у истом броју подлистка, проналазимо имена поета: Раде Обреновић, Мирјана Маруновић, Милорад Црњанин, Ђорђе Сударски Ред, Јожеф Подолски, Карољ Јунг, Будимир Фрка, Радмила Дивјак, Драган Смиљковић, Мирјана Штефаницки, Радмила Гикић и Јанез Коцијанчић. У сали карловачког биоскопа у 18 часова одржана је премијера филма Друштвена игра Срђана Карановића, а у 20,00 на тераси Рибљег ресторана на Дунаву наступио ансамбл Камен на камен.

У суботу 30. септембра, на Тргу Бранка Радичевића у Сремским Карловцима, у 17,30 наступили фолклорни ансамбли:  Веселин Маслеша из Бањалуке, Максим Горки из Новог Сада и Дом омладине из Бегејаца. У карловачком ресторану Фонтана, у 20 часова, програм извели оркестар и солисти ансамбла Дома омладине из Београда. А на тераси Рибље чарде  на Дунаву, у 21 сат наступили су оркестар и солисти народних песама ансамбала Веселин Маслеша и Максим Горки.

У недељу 1. октобра, у 11 часова, на Бранковом гробу на Стражилову одржан је променадни концерт женског хора Музичке школе Исидор Бајић из Новог Сада.  На Стражилову, у 15 часова, променадни концерт оркестара хармоника КУДОС-а Соња Маринковић из Новог Сада. Потом, у 16 часова сусрет са Десанком Максимовић на Стражилову. На Тргу Бранка Радичевића у Сремским Карловцима, у 17,30 наступили фолклорни ансамбли: Мирче Ацев из Скопја и Соња Маринковић из Новог Сада. На тераси Рибље чарде на Дунаву, у 21 час – оркестри и солисти поменутих ансамбала из Скопја и Новог Сада.

У суботу 7. октобра, на Стражилову, у 15 часова променадни концерт малих цитраша Петефи Шандор из Новог Сада. На Тргу Бранка Радичевића, у 17,30 фолклорни ансамбли Абрашевић из Ниша и Младост из Суботице.

У недељу, 8. октобра, у холу Патријаршијског двора, концерт Мешовитог хора Светозар Марковић из Новог Сада. У истом амбијенту, у 11 сати концерт Мирослава Чангаловића, оперског певача. На Стражилову у 14,30 променадни концерт оркестра Новосадског гарнизона. На Стражилову, у 15,30 сусрет са Бранком Ћопићем. На Тргу Бранка Радичевића, фолклорни ансамбли: Јожа Влаховић из Загреба, Герчек из Приштине и Арањ Јанош из Богојева. У карловачком ресторану Фонтана, у 20 часова, оркестар и солисти КУД-а Арањ Јанош. На тераси Рибље чарде на Дунаву, оркестри и солисти КУД-ова Јожа Влаховић и Герчек. На истом месту, у 21 сат, оркестри и солисти народних песама Абрашевић и Младост.

У суботу, 14. октобра у свечаној сали Карловачке гимназије сусрет с Васком Попом. У 16 часова, у истом простору, концерт хора Тоне Томшич из Љубљане. На тргу Бранка Радичевића, у 17,30 фолклорни ансамбли Буда Томовић из Титограда,  Франце Маролд из Љубљане и Дома омладине из Бачког Петровца. У ресторану Фонтана у 20 часова оркестар и солисти народних песама из Бачког Петровца. На тераси Рибље чарде на Дунаву оркестри и ансамбли Будо Томовић и Франце Маролд.

У недељу, 15. октобра, у холу Патријаршијског двора у 11 часова, концерт хора Colegium musicum из Београда. На Стражилову, на Бранковом гробу, у 14,30 променадни концерт истога хора. На Стражилову сусрет с Љубивојем Ршумовићем. На Тргу Бранка Радичевића, у 17 сати, сценски приказ поезије Невидљива птица Љубивоја Ршумовића. На истом месту, у 18 часова Свечано затварање Бранковога кола.

За све програме и садржаје Бранковог кола улазница је био купон објављен на првој страни листа Дневник, покровитеља Бранковога кола. То је био изванредан потез – за што већи одзив публике. То је време када је утицај штампе огроман. И гест да лист Дневник буде покровитељ првог Бранковог кола је несвакидашњи. Из свега је бујала велика амбиција, отвориле су се могућности да Сремски Карловци напокон добију чисту културну манифестацију са амблемом младоликог Бранка Радичевића, далеко од вашара и панађура, циркуских шатри и рингишпила.                                                                                         

        Сремски Карловци – Нови Сад, 15. април 2021.

                                                                                                                                        Ненад Грујичић

На фотографији из албума Бранковога кола, у изради Фото-кино клуба из Новог Сада: Перо Зубац, Десанка Максимовић и Мирослав Антић у Карловачкој гимназији, 1. октобра 1972.

Ненад Грујичић

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

Тамо где се сенка под шеширом гради

и лепрша лака подно Стражилова,

знај, на невиђено, о Деси се ради.

Кад песници крену од првога слова

да песму говоре, глас им се промени,

ништа није исто, то природа нова

шири своја крила да стару одмени.

По томе се позна да л’ је неко песник,

и колику пажњу других тада плени.

А наш дневни говор обичан је језик,

и свако га носи као врећу бува,

али овај други песнички је – велик,

по томе што душу свакоме презува.

Кад Десанка своје стихове казује,

грлена јој жица стањи се до ува,

као дете када прве речи кује

мелодијом мајке из Божје утробе.

Тако измењена, принадошле струје,

Десанка се ђипи, па са обе ноге

полети високо као ластавица

и кружећи спусти на нечије роге

да крилом очисти вражје мрље с лица

оном ко и не зна да се све то види

док му ломну душу насељава тмица.

А једном је шешир, к’о ветар са хриди,

полетео с’ чела усред песме плаве

и кружио дуго, да га свако види,

изнад Стражилова и Бранкове главе.

(Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)