У СУСРЕТ ЈУБИЛАРНОМ 50. БРАНКОВОМ КОЛУ: СЕЋАЊА НА АЛЕКСИЈА РАДИЧЕВИЋА

У сусрет јубиларном 50. Бранковом колу (од 10 до 20. септембра ове године) и 200. годишњици (2024) Радичевићевог рођења, бавићемо се повремено занимљивостима и важним детаљима везаним за овог јединственог и непревазиђеног српског песника.  Тако, на пример, сећања на Алексија Радичевића представљају калеидоскоп различитих описа и призора, који су до дана данашњега остали нека врста енигме и недовољно расветљених поређења. Миша Димитријевић у својим несређеним успоменама на Бранка, штампаним у „Бранику“ 1887. године, каже: “Тако се мало о Бранку знало. Заиста чудновато!”

О Бранковом детињству највише је, мада скромно, писао сâм отац Тодор Радичевић: "Када је пошао у школу, мати га је ба, бе итд. учила; ал' је он тако тешко учио да је мати оцу говорила: Ово наше дете баш не може ништа да научи; јер док му ја говорим: ба, и бе, дотле и он говори, кад му речем да мало сриче а он ни запети. То је тако једно два месеца дана потрајало, за које је време увек како би из школе дошао матер молио да га учи буквар срицати. После тога уједанпут престане к матери долазити и молити да га учи. На то мати оцу рече: Гледајдер сада, човече, ово наше дете више ми не долази да га учим, мора да је најгори ђак у школи. Мани се, жено, одговори Тодор, дете је још младо, њему сад није на памет учење, него игра. Али међутим, ја ћу његовог господина учитеља запитати како се он учи и влада. После неколико дана запита отац учитеља како му се дете влада и учи, на које му учитељ одговори да добро учи и да се добро влада, он је, вели, његов први ђак.''

Два Бранкова друга из Карловачке гимназије, које је опевао у Ђачком растанку, Јулије Радишић и Сима Крстић, нису нарочито много казали о заједничком школовању. Јулије Радишић, из Сентомаша (којем је отац, Стеван, био асесор (присежник код суда), а деда, Глиша, парох новосадски, тих и повучен, уз то и веома болестан, умро је две године после Бранка. Завршио је медицину у Бечу. Године 1851. лечио је болесног Његоша у Бечу. Вратио се у Нови Сад и радио као лекар. Бавио се и књижевношћу. Поред превода Шилера (Беч, 1851), писао је песме и чланке, а један роман остао је недовршен.

Сима Крстић, Бранков друг од првог до шестог разреда гимназије, касније адвокат у Руми, поштен и напредан човек, имао је прилике да прати раст Бранкове славе и пред крај сво-га живота. Умро је 1880. године. О њему Аца Поповић Зуб каже: "Сима Крстић, мада је био адвокат, носио се мајсторски, чакшире и чизме, капа са ширитом на глави и облигатан чибук у руци”. О Крстићу, који је у Пешти студирао право, Јаков Игњатовић пише: “Сима Крстић је сиромах, по изгледу спољашњем незнатан, ванредно добар ђак, слуша права и хвали га професор Хенфер. Крстић је био мали, здепаст, али дурашан, ноћни трубадур са умилним гласом, питоме нарави, иначе одважан. У једној ноћној експедицији, он је био тај који је једног вандрокаша за нос ухватио, што је илустровано у мом роману Трпен спасен”.

Иако „једном ногом у гробу”, Крстић је Миши Димитријевићу 1877. године рекао изузетно важне податке о Бранку као ђаку у Сремским Карловцима. Остали Бранкови другови нису оставили готово никаква сећања. Милош Димитријевић и Илија Округић Сремац казују само да је био добар друг. Стеван Поповић, брат Ђорђа Поповића Даничара, умро је млад не дочекавши Бранкове песме. Даничар даје опис који је у опреци са свима другима тако да је питање да ли га је уопште познавао: „Бејаше леп, смеђ млад човек, једно од оних лица за које се одмах каже да су лепа, али која се још брже заборављају, јер немају никакве карактеристичне црте, ни ма каквог изразитог обележја”. Ово је једно од такозваних „помућених сећања”, што би рекла чувена карловачка професорица и књижевница Теодора Петровић, која су се, на жалост, поткрала у мемоарској литератури.

Лазар Захаријевић, чија су сећања примљена као делимично тачна, мада опскрбљена значајним подацима, пошао је у први разред када је Бранко ишао већ у шести. Захаријевић је, на пример тврдио да је Бранко ишао у разред заједно са братом Стеваном, што је нетачно, као и објашњење да је Јулије у Ђачком растанку Бранков брат. Један од Бранкових савременика који је дао доста поузданих података свакако је Аца Поповић Зуб родом из Петровца у Срему. По њему Радичевић изгледа овако: „Био је лепушкаст, окретан, пријатан, чист. Није пио, није бекријао. Он ту врсту демократије није трпео.” Зуб говори да је Бранко “становао по таквим кућама, где је свака теревенка и најмањи изгред готово немогућ био”, па према томе није могао пити. Даље описује Бранка овако: ''Човек од карактера, поносит и радо независан, волео је пецнути или насмејати се врху личности или ствари, али у најблажој форми и бираним речима.”

У Земуну Бранко је имао доста пријатеља. Двадесет четвртог априла 1849. Мијо Влашковић упознао га је са Јованом Ђорђевићем који касније пише: “Млад, леп човек са фесом на глави, капуту угасито кафене боје, у чистој белој, добро уштирканој кошуљи са великом огрлицом… Пушио је на чибук… Без Бранка друштво је било крње... У шали Бранко је био неисцрпив. У свачему је био први, у шали, у игрању, пливању, певању. Певао је радо и имао пријатан, нежан глас који је у срце дирао. Шаха је играо врло вешто и врло је брзо покретао фигуре.” (Ово последње мотивисало нас је да организујемо јединствен у свету песнички шаховски турнир у Сремским Карловцима.) Ђорђевић се сећа да му је Бранко једном читао неки крећи текст у прози: “Ту је збијао шалу с називом наставник уместо учитељ. Знам да је у том чланчићу питао: шта наставља учитељ својим ђацима, да ли нос језик или уши.”

Међу најзначајнијим сећањима свакако је оно Јакова Игњатовића, објављено у Недељном листу 1881. године. Игњатовић је 1849. године упознао Бранка у Земуну: '“Упознао сам се с једним човеком с ким сам се одмах на прву реч, на први поглед симпатисао и само ми је увек жао што је тај састанак био кратак, па к тому први и последњи.  Средњег, потањег, готово сувоњавог стаса, лица профил умерено опруженог, црте фине, цела глава у својој формацији леп овал, косе фине светлосмеђе, томе одговарајуће очи идеалног погледа, црта једна другој размерна, хармонично лице. Осим Симе Милутиновића ниједног песника физиономија није ме тако пријатно коснула  Из лица му избија љупкост, искреност. Више га никад нисам видео. После неколико година читао сам његова штампана дела и био сам очаран.  Да ме судба довела у животу да с њим живим, држим да бисмо били и остали до смрти нелучими побратими, нити би нас икаква политична струја одвојила.”

Јован Суботић сусрео је Бранка у Бечу између 1850–1853. године, у кући Вука Караџића: „Цела прилика била је јако угодна, а нарочито лице и око било је пуно живота и лакокретног несташног израза.” Полит Десанчић, такође, упознаје Бранка у Бечу: „Био је врло душеван, био је ведре и веселе нарави. Врло радо се дружио са ђацима али није банчи. Није тражио у оделу последњу моду. Волео је да приповеда многе ствари из народа.” О односу Бранка и Светозара Милетића постоје различита сведочења. Богобој Атанацковић и Полит Десанчић тврде да су Бранко и Милетић живели добро као другови.

Милетић је упознао Бранка 1850. године у Бечу. Пред његову смрт писао је Јовану Ђорђевићу: „Бранко је слаб, или боље рећи, опасно куња.“ Много година касније на питање Мише Димитријевића одговорио је: „Ја се с њим нисам дружио. Мени се управо није допао.” Аца Поповић Зуб тврди да се Бранко и Милетић нису подносили.

Јован Илић, песник и политичар, сусрео је Бранка 1845. године, у Бечу. Занимљив је његов опис који даје присећајући се Људевита Штура, словачког културног посленика: „Штур је био растом виши и стаситији од Бранка, више плав него смеђ, оба ликом подједнако пријатна и лепа, да не знаш коме би се пре приволео.”

Све у свему, сећања на Бранка Радичевића су различита, контроверзна, понекад и конфузна. Кад их читамо, по опису и слици, као да се ради о различитим личностима, толико је супростављених детаља. То је зато што је Бранко после смрти био готово заборављен четврт столећа. Пао у заборав, личило је да као песник неће остати у народу и српском језику. Међутим, његов рани одлазак с овога света, и пренос земних остатака из Беча на Стражилово тридесет година после смрти,  поседовали су чудовиту енергију за препород, то јест омогућили да успомена на Бранка Радичевића добије огроман замајац и досегне култну димензију. Такав песнички култ, толиког значаја и домета,  и поред низа наших великих песника, не постоји у српској поезији и култури, са толиком свежином и младоликим динамизмом трајања – ни у Срба, али ни код других народа.  

Многи песници из света, понајпре лауреати наше међународне награде Бранко Радичевић, на Стражилову, у Сремским Карловцима и Новом Саду, на програмима Бранковога кола, у сусрету са чињеницама,  биографијом и поезијом Бранка Радичевића (нарочито певаним изведбама), занеме и признају да у њиховој култури не постоји таква комбинација судбине и младоликог трајања у времену. У сусрет јубиларном педесетом Бранковом колу, а поготово двестотој годишњици (2024) рођења Алексија Радичевића, истраживаћемо, поред осталог, и ту област и доносити нова открића.

11. април 2021.                                                                                                    Ненад Грујичић

Дигитална фотографија Бранка Радичевића, нови рад Ивана Кршева