ПРОФЕСОР ДАМИР МАЛЕШЕВ О БРАНКУ И ИСИДОРИ

На „Пролећним Бранковим данима 2021“, у оквиру редовне школске онлајн-наставе, песник Дамир Малешев, професор филозофије у Гимназији „Исидора Секулић“ у Новом Саду, написао је текст о Бранку и Исидори за обраћање ђацима. При том, ученица гимназије, Мила Пајић, припремила је и казала две Радичевићеве антологијске песме, „Укор“ и „Враголије. Доносимо текст Дамира Малешева „Сентиментална школска цртица о Бранку и Исидори“.

СЕНТИМЕНТАЛНА  ШКОЛСКА  ЦРТИЦА  О  БРАНКУ  И  ИСИДОРИ

Пребирајући у мислима славну и богату српску књижевност у распону од два столећа, управо од 1820. па до 2020. године, тешко да можемо пронаћи два различитија и опречнија карактера, два супротнија темпермента, колико животна, толико и стваралачка, као што беху Бранко и Исидора. Екстравертност и интрoвертност, рекли би учени људи, научним језиком. Али, о песнику Бранку Радичевићу и о списатељици Исидори Секулић може се говорити само и једино језиком њиховог богомданог посланства – језиком уметности.

Драговољна заточеница свога духа, сама, у средишту космоса своје драгоцене библиотеке, поклоница аскезе и тишине, Исидора је своју страст и пламен живела кроз лепоту. Неговала је савршенство и дубину писане речи, тихо и мудро изговорене, а са том речју и племениту поруку коју нам она шаље. Бранко је свој ерос исказивао и расипао као што цвет краси предео бојом и оплемењује мирисом. Као што славуј плени својом песмом. Сав окупан младошћу, он – песник, пливач, сањар и љубавник, удисао је живот пуним плућима, како би то данас рекли његови вршњаци.

Пишући о њему, она је говорила његовим језиком: „То се мази и умиљава, то скаче, и врти се као чигра, и ничега се не боји (...) то звучи, бруји, пуни и пенуша, лупка, цупка, недвикује, натскакује.“. Рекли бисмо да се песма просто стопила са животом из ког је поникла, песма жељна пространства, слободе и љубави.

Да, као што каже мудра Исидора: „Бранко уопште није предмет катедарски.“. И, заиста, поезија није и не сме бити „предмет катедарски“ –  уколико је катедра нешто круто, хладно, тромо, застарело и ограничено. Па ипак, дух и стваралштво Бранка и Исидоре живе великим својим делом у младој жили куцавици наших школа. Не само као важни и свечани називи тих школа које изговарамо са дужним поштовањем, већ управо животом поезије и кроз ствралаштво и мисаоне подвиге младих.

На први поглед и на прво слушање, Бранкове речи, те жеравице смеха, музике и животне мудрости, ти гутљаји младог вина, зазвучаће неретко својим арахаичним обликом и синтаксом као непознате и чудне. Можда ће код понеког младог читаоца изазвати и подсмех. Али, снага тог вина и духовни потрес који оно изазива далекосежнији су од првог гутљаја и првог слушања. Једноставно речено и по хиљаду пута поновљено: лепота је вечна.

Нећемо, дакле, уподобљавати Бранка катедри. Управо обрнуто. Градићемо катедре довољно слободне и широке, тако да се на њима могу срести Бранко и Исидора са оним најдрагоценијим што има један народ и један језик – са новом младошћу на којој свет остаје.

СРEМСКИ  КAРЛOВЦИ

Прeбивaти у близини бoжaнствa

и бити гaнут суштинoм ствaри,

јeсeн нaслутити шeстим чулoм

нa клупи пoд липoм у Срeмским Кaрлoвцимa.

Присeћaти сe Брaнкa, млaдoсти њeгoвe руjнe

нeпoнoвљивoг сjaja; бити сa oбe стрaнe

кристaлнe рeшeткe снa,

Али сaчувaти зaувeк

пoслeдњну рeч штo дoгoрeвa

нa jeднoj клупи пoд липoм,

у чaрoбним Срeмским Кaрлoвцимa.

Дамир Малешев