ПРОФЕСОР РАСТКО ЛОНЧАР О БРАНКУ И ЗМАЈУ

У оквиру редовне школске онлајн-наставе, песник Раско Лончар, професор српскога језика и књижевности у Гимназији „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду, припремио је текст о Бранку и Змају за обраћање ђацима који су за ту прилику припремили Бранкове и Змајеве песме за казивање, и тако се и сами укључили у ову врсту програма „Пролећних Бранкових дана 2021“. Доносимо текст „Бранкова, и жеља Змајева“ Растка Лончара.

БРАНКОВА, И ЖЕЉА ЗМАЈЕВА

Поштовани ученици,

Поводом обележавања 197. годишњице рођења Бранка Радичевића, допустићете ми – а ја ћу се трудити да ваше поверење оправдам – да вас поведем путем приче о двојици песника каквим друге културе ретко могу да се подиче. Рекао бих које слово о првим нашим лиричарима који су снагом надахнућа стали на промају векова, а својом упорношћу, прегалаштвом и истрајношћу подарили вековима пред собом Поезију насталу на темељима књижевности по којој и данас наш народ познаје и признаје културна Европа. Велика је храброст била Бранкова и Змајовина када су се одлучили на писање оним језиком којим је испевана „Хасанагиница“, језиком којем нису одолели Гете и Јакоб Грим, језиком којим је подигнута српска револуција – у име вечитог слободарства, и у име јунаштва и чојствености непокореног једног народа, Европи тада не нарочито познатог, и самим тим – ни нарочито драгог.

Бранко и Змај су певали језиком граничара и земљоделаца, језиком људи који су вечито за собом остављали огњишта, а преносили пламен духа народног; језиком мудрости и доскочице, древним колико и живодатним, језиком на којем је требало тек доказати да се може читати и Свето писмо, и остављати дела научењачка и бележити песме обредне и обичајне, и јуначке и љубавне. Језиком којим и ми, на крају дана, говоримо и данас, са незнатним упливом туђица – пре немачких и мађарских, потом француских, данас енглеских. Све је позајмљенице језик Бранков и Змајев преживео, јер је имао снагу да сачува своју етику, и дух свој. Ми свакодневно позајмљујемо речи за предмете и појаве које су нам стране, али наш језик чува свој етос у можда две најзнаменитије речи, углавном тешко преводиве на друге језике – а наизглед тако очигледне.

Имамо ми речи које смо подарили читавом свету, на коришћење и упознавање са оним што значе, али смо задржали, сачували и нисмо успели да заменимо оне које су специфично нашег духа народног. Сачували смо „ћутати“ и „певати“. Не „бити тих“ или „не говорити“, и не „писати песму“. Ту се крије значајна одлика језика којим су – свакако међу најуспешнијима – певали – а не писали – Бранко Радичевић и Змај Јован Јовановић, и одлика народа чији су песници били. Ми, дакле, не говоримо о лиричарима који су подражавали говор својих сународника, већ стихотворцима који су из народа били и са народом знали да певају скупа, за народно слуха имали. Тако им и није било неизводљиво да започну коло, мелодију и песму која траје и данас, када делује да неке „друге се песме чују“.

Бранко је, управо, био први у колу животног ероса народа српског, а Змај је пошао његовим стопама и оставио простора и за нас: „Где ја стадох – ти продужи“. И многи су касније продужавали, сви ствараоци наши отворене душе и широког срца – Бранислав Нушић, Бранко Ћопић, Александар Поповић, Душко Радовић. Песници незапоседнутих ведрина, духови вечитог светла који су црпели са истог извора, ка истом идући увиру – и у сваком се следећем чуо ехо његовог претходника.

Змај је, тако, први чуо Бранкову жељу, пре него је Лаза Костић понудио своје тумачење сновиђења најпознатијег карловачког ђака. Певао је Змај жељу Бранка Радичевића, у Бечу сахрањеног, далеко од Стражилова где данас почива под каменовима са свих планина где живе Срби, и тражио је Бранко кроз Змаја да му Срби тело пренесу назад у земљу из које је поникао глас његов. Након немало перипетија, и када је пренос земних остатака Бранкових удешен – Змај је био задужен да надгледа пут Бранков назад на Стражилово, као што и данас надгледа главно шеталиште у Новом Саду, докле му поглед сеже и укршта се са погледом песника „Santa Maria della Salute“. Жалио је Змај што, са професором Костом Вујићем, није друговао са Бранком у Бечу, одвећ за то млад, али је, када је преживео Бранкове године и када је већ зашао у доба одговорности за „оне што долазе за нама“, певао српској деци како би то, несумњиво, чинио и Бранко да је поживео. Један је остао песник младости, други песник детињства које је на младост Бранкову упућивало. И много се није променило до данас.

Ваши родитељи, и колена ваша породична уназад, одрастала су на Змајевој „Ризници“, коју вероватно свако и има у својој непосредној околини. Постајали су сви, касније, Бранкови „Путници на уранку“, осећали љубавну језу „кад подиђу мрави“ младосних „Враголија“, израстали у бића достојанствена и зрела, у људе свог народа и његове етике. Ми их се данас сећамо, и славимо певање њихово, управо у контексту оне животне снаге која је народу нашем давала из себе изворишну снагу да преживи вихоре векова, а два су, увек, источника те снаге.

Први јесте знање, чега је сведочанство и дуговечност и традиција и наше Гимназије, коју памте и Бранко, и Змај, и доба њихово. Други је певање – највиши облик израза духа човечијег, музика осећања и глас који до дана нашег траје непрекинут.

И зато данас ми не говоримо о два од четири најпознатија српска романтичара, рођена и живела од – до, и не говоримо о трагедијама живљења њихових. Подсећамо се, радије, њихове жеље, и оног живодатног чиме су могућности њихових остварења наговестили: певања, док се снага љубави међу звезде не подигне.

                                                                                                                                            Растко ЛОНЧАР

Нови Сад, 24. март 2021.